Hodač
Teško mi je da zamislim da postoji neko od svih koje poznajem a da ne zna da mi krov prokišnjava. O prokišnjavanju pričam svima i zbog tog kukumavčenja počeli su mnogi i da me izbegavaju. Ali, prokišnjavanje čak i nije strašna stvar u mom obitavanju pod limenim krovom u poređenju s pojavom koju nazivam hodač. O hodaču se ne usuđujem da ikome govorim.
Kad duva košava, a ja ležim u postelji, pokušavajući da zaspim, nastupa vreme hodača. Čim vetar zahuji, on se javlja. Čujem ga kako neumorno hoda po bakarnom limu iznad mene. Jasno razaznajem da mu je jedna noga drvena. Slušam hod tog vetrenog bića, hod koji mi, dabome, ne dopušta da zaspim. Ponekad mi šum hodanja nalikuje Morzeovim znacima. Crta, tačka i tako dalje. Brojim hodačeve korake. Da li me to zove u pomoć? Ili ja to zovem u pomoć, a on moje neme krike prevodi u svoje teške korake, koji se nikako ne zaustavljaju, čak se i ne stišavaju nego bivaju sve jači? Navikao bih se možda na njih da su preteći, ali oni nisu preteći. Oni su kao kukanje, sve bešnje.
No comments:
Post a Comment