Канонске боје егоизма
У мојим очима ћути саблажњиво сликарство
препуно четкица свакодневнице.
На пиједесталу плаве промиче дан од црвене ка црној.
Ја у њему видим свој таленат као жуту мрљу отпаднутог листа.
Видим жуту пчелу улепљену у жутом меду.
Жута је сунце у својој златној нијанси.
Жута је мекано, труло, болно, смрдљиво.
Жута кад прелази у црвено је боја ужаса.
Жуто око жути жумањком беснила свог јајета.
У свом рађању, прешао сам из жутог стања у црвено.
Размишљам о наранџастом али га не налазим.
Рано су ме одвојили од мајчиног млека и спречили процес далтонизације.
Обожавам женске груди као симбол наранџастог.
Наранџасти су вулкани живота на путу у црвено.
И пепео је лажно стање наранџасте истине.
Зелена не може никако пре црвене.
Не могу да помешам зелену са црвеном.
Мрзим зелену. Никад више нећу бити млад.
Тако и тако је зелена отров промене, никад постојана.
На зеленом гробљу нема зелених лешева а крв животна је црвена.
Плава је боја уживања и алкохола.
Идила магле је светло плава и непрозирна као светлосни оклоп.
Светло плаве боје је костур будућности са искром тинте уместо мозга.
Слова су плава као искони истине плаве спознаје.
Мирис етеричног уља мирише на модру доколицу чежње.
Муња је плава, струја је плава, модрина нес води у белу смрт.
У мом летњиковцу смеђа није заступљена, она је одраз згаришта зелене.
Никад нисам сазнао гдје отиче поток из мог детињства.
Од прозирности воде немам визију боје којом да га насликам.
Кад постанем мајстор сликар у нијансама црне боје осликат ћу туђи живот.
Не могу да досегнем црну боју и нестанем у мраку универзума.
На кисту мог егоизма само сам ја боја.
Први додатак Канонским бојама егоизма
Као иње смрти пробада ме зелена.
Свуд је око мене као авет из бездана.
У лишћу
У трави
У досади моје изопачености
У миру који ми доноси да ме нервира.
Мрзим спокој, кад сам у балансу са природом.
Вапим за црном а досежем плаву.
Зелено је свијетло за пролазак.
Ја не знам куда ћу, моја раскрсница име превише праваца.
У зеленој нема лијево и десно, све је право.
Из корјена ниче зелено али цвијета друга боја.
Волим љубичице као плаву љубав.
Не могу да насликам људе у зеленом.
Крај им је трновит а зимзелених боја нема у мојој палети.
Којом бојом дочарати глад женке паука након парења.
Други додатак канонским бојама егоизма (катаклизма сиве)
Плаво је постало сиво, чак и стакло прозора.
Гребен сновиђења није обасјавало сунце.
Киша је лебдела као паукова мрежа,
Није падала али вребала је влажношћу.
Опанци моје душе носили су завичајни мирис.
Ни обојци ми нису били бољи у сивилу обијести.
Сиво је свуда око мене, од неба, од бетона.
Сунце је сребрна кугла без сјаја
Угасла као мјесец у сивило неба.
Море не плаче, нити жубори плимом океанског потока.
Он дотиче и отиче сивом кашом пуног мјесеца.
Лице ми је блиједо сиво, скоро пепељасто
На смртном прагу изгубљене илузије космичке среће.
Пијани сиви монструми
шетају бојиштима глумећи храбре дилетанте
Силујући и палећи по освојеним селима.
Пепео је сив
Згариште је сиво
Сива је ратна свијест као разлог за убијање.
Сива је боја убијања,
крволочног убијања
убијања без разлога.
Тамна је моја сива страна и никад неће бити плава
Нема сивог цвијећа
Нема сиве љубави
Једино свијећа може бити сива
Добра и позитивна сива
На мом одру...
Трећи додатак канонским бојама егоизма
Имао сам жуту мрљу у левом оку.
Доводила ме је до лудила.
Истерао сам је ударајући главом у бетон.
Нитко не може издржати жуту предуго.
Она је као полен миришљава и слатка,
Док не добијеш на њу алергију.
Она даје неприродан одсјај цвећу.
Тера их да се претачу у друге боје.
Као кастриран је мушкарац без жуте, без мушког лудила.
Мрави су скоро као људи.
Имаш жуте, црвене и црне; само беле немаш
Они су резервисани само за људе
Нису мрави луди да буду бели.
На жутом зиду ни једна слика није одговарајућа ако није жута.
Чак и лишће да би отпало прво пожути.
Ја никад не пожутим, понекад пробледим као вампир.
Још ми није дошло време да отпаднем,
А задњи сам лист на мом дрвету.
Да ли је Ван Гог имао жуту мрљу у свом оку
Кад је сликао сунцокрете?
Да ли се жута смола преточила у црвену
Кад је Винсент одсекао лево уво?
Без жуте мрље доживио је блаженство.
Испалио си је метак у главу...
Закључак канонским бојама егоизма
У облутку моје маште галеб вреба пјену мора.
Белу сол.
Беле вале.
Белу душу Озириса.
Сан о белом Богу
издиже се из мог срца
магијом созрецења.
Плута чежња
беле свести
белом капљом
из мог ока.
Гледам себе
белог Бога
у центру ега
белог злата.
Крштавам се
белом бојом
беле сузе
жртве моје.
Молитвом се
себи молим
надахнутог
од белог блата.
ПРОЛОГ:
Бела је извор тумарања ка светости,
оличењу више личности,
боја која заслепљује,
која Бога скрива
у души нашег неизреченог.
Попит ћу је!
У задњем гутљају пре вечности.
