Wednesday, February 18, 2015

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ




Хоризонт


Омча

Љ. Н.

Дар опор, љубав, свак мора да проба
ко искушење у најтврђој вери,
кад воли се ко у тајној завери -
против свих - душа када устрепери
са обећањем, дечјим, да до гроба
трајаће - свет док љубављу се мери.
Господе, славих у давно те доба
једино њу што сазда - не замери!

А кад је тихо променила светом,
с омче пред кућним прагом залебдела,
на пут последњи дођох да је пратим.

Оста да славим друга твоја дела,
воду и биље, црну земљу - све то
што никад нисам успео да схватим.

Грофица Ханска

Писама страсних пред лицем промиче
краснопис, као из земље вилинске.
Ход јој бешуман земљу не дотиче,
само хаљина лети и крили се.

Дуго је жуђен сусрет тај. Муж, хладан,
не зна за такву страсност на даљину.
На коси (сваким покретом јер влада)
поправи, каткад, прамен, и хаљину.

Не писац - он је Бог што земљом хода.
Мајстор повесма, зналац срца женског.
Не крв и месо - сен сишла са свода,
симбол љубавног чуда васељенског.

И мислила је на оног ког жељка,
на предстојеће предивне тренутке,
кад спази чудног, на клупи, дебељка
поред којег ће проминути ћутке.

Рукопис

Тај рукопис је био моја звер.
Храних га крвљу и месом сопственим.
(Очњаци гризу, изнутра, по мени
и тај је двобој - праведан, и фер).

Ал ишчупах га ван, припих до зида -
сад је опкољен, сам, књигама другим,
да полицама још тежине прида,
далек од ока мог, и туђег вида,
насамо с прахом, с годинама дугим.

Ко древни спис ког нико не откључа,
незавредео читања, ни бриге,
док печатају, вани, све те књиге -
на милионе - слажу спрат на спрат,
за тираже и светски сајам бучан -
спи, звери моја - ти си уникат.

Платонски стихови

Долазио је онизак, пупав, ал не без горостасне сујете,
пун жеље сликарски страсне, и мишљаше, песнички уклете,
презирник својих колега - не и владајуће странке,
код ње - кустоскиње с младежом изнад усне танке.
Неговао је пивски стомак, сматрао себе освајачем,
(мада ожењен беше, а она неудата)
и смешила се она (то је од разума јаче),
јер јој је био нешто између љубавника и брата.
И мада није било физичких контаката,
(тако бар мисле упућени у деликатну ствар),
шепурио се, одлазећи од ње, ко да напушта цар
француске војвоткиње напудран будоар,
а она уздисала кокетно - уздах беше сва захвала.
Нити је тражио ишта, нит му је ишта давала,
сем кафе заслађене у, ко салонској, полутами:
тешко да је и био за работе, мање отменије -
би задовољан трачем о себи и финој дами.
А с њене стране беше довољно што га је сматрала генијем.

* * *

Сеоце, избе, мали дом културе,
мала општина, невелика школа,
потоци, влати што квасе кондуре,
бодљица што се у дланић забола,
друм ко намотан на сивкасти калем,
(на ауто се, ко чудо, вребало).
Наш свет је био тако сушт, и мален,
ништа ван њега није нам требало.

Ал успех да га рашијем из коже,
тек стазом сна да сад му иштем приступ,
напуштености поверим, и трави.

Издао сам га - то тек човек може -
учествовао у једном убиству,
а сад не могу да га заборавим.

У аутобусу

Брату Раки (1955-2014)

Човек, са лицем мог умрлог брата,
у аутобусу, седи поред врата.

Путује с Ћаве, куд, ваљда у Центар.
Кад аутобус сву гужву испљусне,
видим га  - ко да брата, живог, видим,
јаке вилице, ошорене усне,
а поглед скровит, као да се стиди,
но и прозорљив, сељачки паметан.

Устаде, оде, сакри своје лице,
ко што, ненадно, оде и мој брат.
Био је с нама, а сад није: просто.
Тражи га, можеш смашити и врат,
нећеш га наћи у вреви улице:
прогутао га неки други простор,
с којим се наш пут, засад, не граничи.
Изашао на претходној станици.

* * *

Прати ме такво библијско презрење,
зато што, убог, настављам да певам,
да све што имам дајем у бесцење,
и не знам како, жив још, одолевам.
Несин и небрат, неотац и немуж,
нестриц који се вечито кописти,
од мене нико на свету голему
нема никакве вајде, ни користи.
То се не може више ни изрећи,
осим урлањем - како то да спрече?
Да родитељи знадоше избећи
и слепе страсти прескочити вече,
не би ме тако сустизала брига
да сам се с правог склонио попришта,
(не стекох куће, накит и аута) -
да сам скренуо давно с правог пута,
да, ма колико написао књига,
од свог живота не учиних ништа,
да нас раздваја слепе силе закон,
и да од смрти само иштем заклон.

Акреп

Кад зинула је похлепа
зину он с њом у ждрелу,
и никуд од тог акрепа
посвећеног свом јелу.
Он гута плац са воћњаком,
кућу, ограду, рит -
прогута, па се опако
насмеши, никад сит.
У мајку он се претвори
за леђима те једе.
И никад да се замори -
да те на зло наведе,
па те у лику сестрином
подбоде као ножем,
урла на тебе са сином,
гризе те испод коже.
Ниче са новом улогом,
и мери новом мерком,
не ферма те са супругом,
и издаје те с ћерком.
Ко бујица се излива,
и сече као опута.
Поста сав свет са ближњима
гутач што биће прогутан.
Тако питање Бога
израста, зев тај прати:
јер осим Бога, никога
ко може свет да схвати.

Жал за другом Б. Х.

Ја не мислим живети је срећа.
Ипак, можеш да расклимаш ноге.
Телефоном да назовеш многе,
да набереш у Слатини цвећа,
да одгледаш добру утакмицу.
Купиш, ипак, дечици доручак.
Тркнеш, ипак, по сир на тржницу.
Гледаш, ипак, лахор њише стручак...

Ја не мислим живети је боље.
Ипак, тад смо друговали скупа,
бранили се од исте невоље.

Срце, кучко верна и приглупа,
где шетасмо - и не памти поље,
где седесмо - оста празна клупа.

Немирне примисли уз очеву смрт


Сад, кад су се сва лоша пророштва обистинила
од линије на длану почевши, искрзане,
до кругова животних, сврћених ко плоча винилна,
оста пар блиских људи, - чекају да с тобом такну
то, немогуће, спас. А само што не плане,
у теби, непланиран гејзир крви у аорти,
да дигне бунт у дотад послушној кохорти
која тражи Цезара, дораслог да буде смакнут.

Ред давно не постоји, постоји привид реда
у свагдањим покретима, нараслим до обреда
религије у коју нико већ не верује.
Постоје комп и теве, као једини прозор
у свет, и тешко свићи се да у такву меру је
стао негдашњи занос ишчекивања - позор
с којим зло откривење уткаће се у оно
што смо звали животом, и држасмо за склоно.

Наша сигурност - тек је сигурност у одлажење
и мањак нечег суштог, можда и смисла самог.
Без заступника сад си пред смрћу, лагано мрење
свакодневни је избор пред предстојећом тамом:
дан по дан. Разоружан, на плацу, крицима птица
ноћних, које злослуте - крик им не треба превести
да се схвати - то није српски, ни ћирилица,
већ зов што ће језиком незнаним нас повести.

Зар то само слобода? Ил нисмо њу ни хтели
колико милост? Сопствен смо живот на кривњу свели?
Можда и свет примисмо, навиком, на веру, као
азил паузе између два заморна снимања,
занемаравши пословично равнодушну му ледност.
А цивилизација - незнан, у свести прерушен хаос,
одлазак на посао што обезбеди примања,
али ником не може гарантовати безбедност.

Посебно место

Ово место за мене оживети још уме,
мада је голи камен, празна кућа и штала,
и како ме доведеш овамо, бели друме?
У ову је празнину сва историја стала.
И где ти видиш трупац, видим на њему старца
који ми објашњава свет овај смртоносац,
где је огњиште хладно мени ватра зајарца,
ливаде медне коси још увек сабласни косац.
И где је плот разваљен, и где се шуња мачка,
и где до бола познат сваки грумен и тресет,
где је босила нога детиња и дечачка -
сунце не греје исто, и не сја исто месец.

       Крпа

Нигде наћи у целом стану,
кад је устребаш ("где се дела?!").
За њу - ни места у орману,
ни у поретку гланц одела.

Приања, (а он гадљив!), длану,
да збрише све, до невидела...
У купатилу, запрљану
спазиш је - давно беше бела.

Какву видети у том предност?
Какав у томе наћи залог?
(Нико нам ништа не обећа).

Рачунати на одбаченост,
на дубљи живот пребрисаног -
у неком ко се свега сећа?

Промене

Иње се топи, чак се и не труди
да траје у свом облику јутарњем.
Шта да из тога учимо, ми, људи?
Слике стварности све су пре но стварне.

Што јуче беше, данас већ га није.
Озакоњено - већ се не спроводи.
И смишљено је, ко зна кад раније,
физичког тела да нас ослободи.

Прсти

Први је некад знао одлучити
да л у арени живи гладијатор.
Шипак пружи на „бити ил не бити“,
постранит, потврд, задебљан и матор.

Други је хтео путоказ да буде,
да се упери, ил брата поткаже.
Зато мерити ваља међу људе
када ће бити као мач обнажен.

И трећи боље нека је у групи,
задржан где су и други, навиком.
Јер кад с прстима осталим се скупи
не показује знак срамотни ником.

Четврти као да не служи ничем,
сем да се систем, сав, не би распао.
Зато га ваљда зову домалићем -
ни до имена није дорастао.

Пети пустио нокат ко вештичји
да издужи се, рад јаче деснице.
Ал не презри га, ма био колицни -
без свих петоро и нема песнице.

Кад испружим их и свет сматрам нашим,
ма како био стран ми, а ја убог.
Ти мислиш да бих нешто да домашим,
а ја ти машем из времена другог.

О Србији

...Не бих ја о Србији. Шта бих имао рећи?
Сем да сам годинама грејао се крај пећи,
слушао крај казана каже из разних ратова,
бајке покојне бабе, цику пијаних сватова,
аброве сеоских снаша, сказ Солунаца наших -
то паметна човека може тек да уплаши.
...И зашто питаш мене? Зар нема из нашег атара -
људи далеко важнијих, на положају, с платама,
који ти могу одмах, без размишљања, рећи
све што и не сањамо о постиглој нас срећи,
о срећи која јесте, још више која није,
с нараслим оптизмимом европске утопије.
Србија? Нисам сигуран. Ал никад, гладан добрано,
од жениног пасуља, још, бољи нисам пробао,
и никад нису тако срећно бридела леђа
ко кад смо ја и отац спремали месојеђа.
Јесте од препеченице многе болела глава,
и орила се песма са свадби и са слава.
И јесте - да се гордиш, кад друге славе није -
прадеда у првом рату био члан дивизије -
ударне шумадијске, која је, прва, онда,
по Степином признању - пробила обруч фронта.
...И јест, у другом рату, стриц четово по Босни,
за шта у бајбокани скоро остави кости.
Шта могу о Србији? Што се сећању прохте -
да смо саборовали за благдане сред порте,
и чекало се кад ће радосно пушка пући,
када би младожења довео младу кући...
...Јест славило у земљи клијање влажно зрно
кад смрт би домаћина завила дом у црно,
и ћутала су поља кад би крочио у њих
човек, да хвата  ваздух, може ли, плућа пуних,
и кад би помислио да смрт сав свет запрема,
тада би, изненада, схватио: смрти нема.
Толико. Знам да није лепо то да се пише.
Ал ја, од већ реченог, не знам веће, ни више.

Хоризонт

Отварах, и не једном прозорче са избице,
да мотрим обле пределе као да су надохват -
ту нерамљену сличицу, ко с кутије шибице,
заклоњености која спречити уме пропаст.

Дуго се безизлазна битка, до смрти!, водила,
с данима претвореним у претпропасни фронт -
тај прозор је закуцан, има сијасет година,
и избица је нахеро - стоји тек хоризонт.

Saturday, February 14, 2015

ANTUN ŠOLJAN

LUIS KEROL

HUDODRAKIJA

Bilo je kuhno i đipahne tovke
na vabnjaku rovko zadronjaše:
nemujne sasvim bjehu zorolovke
i rućkale su šturnjače zdomašne!

„Čuvaj se, sinko, strašnog Hudodraka,
čeljusti što čapnu, kandži koje kvače!
Čuvaj se ptice Zlamače ko vraga!
Nemoj da ljusni Grlograb te nađe!“

Vajtolni mač on zgrabi: s puno nade
protivnika mašnog tražio je dosta –
Da počine, uz Gungul-stablo stade
I, zamisliv se nešto, stajat osta.

Dok stajaše tu, s uzlim mislima na umu,
Hudodraka evo, s plamenom u oku:
vignjeta ti taj kroz stomorovu šumu,
sve groblohoboće u skoku.

Jen, dva! Hop, cup! I cikete cak,
vajtolni mač kroz kosti prosvira!
Drak mrtav pade, bez glave ostade:
On glavu grabi, natrag galumfira!

„Ubi li, sinko, strašnog Hudodraka?
U zagrljaj amo, o blistajno momče!
I belvirno odasvud čuj: „Huja haj! Haj huj!“
Dokon od likosti sve frkoće.

Bilo je kuhno i đipahne tovke
na vabnjaku rovko zadronjaše:
nemujne sasvim bjehu zorolovke
i rućkale su šturnjače zdomašne!


Friday, February 13, 2015

ИВАН В. ЛАЛИЋ

ЛУИС КЕРОЛ

КАРАЗУБИЈАДА

То бје у пржисат, и отке тајке
Сврдлукаху све жиром у сјењави:
А кукушне су биле шарадајке
И хрикали су дамузи јењави.

„Само се чувај, синко, Каразуба!
Канџи што грабе и раља што гризу!
Чувај се птице-јалдузлице, немој
Грабуњца брудог пустит близу!“

Он узе зворни мач у десну руку,
Душмана зебног тражио је дуго –
Под голчин-стаблом застаде у муку
Да смисли нешто друго.

И док је младић размишљао зурно,
Гле Каразуба са пламеним оком!
Кроз мрозну шуму он звењече журно
И гробоће сваким скоком!

Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи –
И зворни челик бљескута и стриже!
Оста без главе Каразуб да лежи,
Младић кући рипимице стиже.

„О, па зар уби, синко, Каразуба?
Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
Од радости му смијешак руди.

То бје у пржисат, и отке тајке
Сврдлукаху све жиром у сјењави:
А кукушне су биле шарадајке
И хрикали су дамузи јењави.

превод: Иван В. Лалић


Thursday, February 12, 2015

BORIS LAZIĆ

МУК, ЗГРУШАВАЊЕ
Не, рике. То не. Свеједно
Се згруша све вредно
У тихо једно презрење,
У мук, прозирање.
Годи – то ћутање.
У томе има више суштог и трпког
Него у ма чему другом. Слушање
Једног унутар дубоког, далеког,
Присног. Радо га примаш у госте,
Радо му се одазиваш.
Отвараш, па затвараш капију.
Оно има права на тапију.
Њега у прочеље стављаш.
Мук, ко поводањ, нек расте.



Monday, February 2, 2015

DOMINIK KOVAČ




Kao po blatu 

Kao po blatu
kosa prosuta
Kosa ukleta
Kao po blatu
razmazana maskara
na licu vrane
na licu ubice

Misli o toploj vodi
misli o dobrim ljudima
Njihova krhkost
njihova čednost
nesvakidašnja
razarajuća

Kao po blatu
nogama po kamenu
po crkotinama
Izvrnute vilice
škakljivog jezika

Osveti se tijelu
osveti se čaurama
Okreni se zemlji
pod zemljom nabubrila
tvoja domovina

Misli o travi
o žabama
Misli o pamuku
koji urasta u pupak

Misli o svemiru
u tuđem dvorištu
Misli o vulkanima
U zaklanom grlu

Osveti se tijelu
Osveti se posmatračima

Kao sloj skorenog mlijeka
osip po koži
Kao neoprana postelja

U kojoj
umotan leži
raščerečen san


Vampiri         

Ispod stola tvoja stopala
kriva kao vražja kičma
Ispod stola ušećerene kosti
Savijeni prsti

Ne miču se usne
Proždiru ih ćutanja
Ne miču se grudi
Natopljene uljem suncokreta

Pored stola gomila gladnih
Nastradalih i žednih
Pored stola cijelo krdo
Goluždravih i stvarnih

Iznad stola čitav jedan život
visi obmotan oko lustera
Iznad stola cijedi se tanak struk
Obješenog jada

Za stolom naše oči
kao novogodišnje kugle
Za stolom naše osveštane ruke
na srebrnoj tacni






Slowmo

Usporen bez posebne draži
udubljen nad bešumnim vandalizmom
zločestih prstiju
Goluždrav
Omanji komad leda
načetog organa
Čovjek s uvrnutim palčevima
Bol
Čitava garnitura boli
kosturnica



Fašisti nose ružičasto
             
U naramenicama se nadvila moja komšinica
stara smrt
stigla je u ružičastoj kecelji
sa brašnom preko lica
zaklopila je pore
i ne diše,  vještica

Mama, kada sam bio dječak nosio sam
gumene čizmice
kojima sam gacao po licu stare dame
opruženoj na cesti, ona se nosila seljački otmjeno
svoje skute uvila je u moju još uvijek gustu kosu

Mama, nisi znala kuda idemo
A gore su pucali i svi su nas tjerali
Bježite, dolaze dušmani

Smrt se sada nadvila sa kutlačom u ruci
i rođendanska torta je Barbi nježna
Isprskana kokosom

Presjeću najslađi dio i uguraću ti u usta
mama
Nisi znala kada se pucalo

Šta se dogodilo, teta smrt
je zaplakala od stida

Promašila je, mama
Budan sam, iz prsluka curi toplota
vanjskoga dima
Narandžasto jaje otpuhuje na štriku

Otvori se, mama
Pendrek je u
trbuhu


Skinsi              

U novinama piše da skinsi nose
teške čizme i da biju pažljivo
i kruto

Kada glave krvare skinsi se
obično razbježe

Onda na zemlji nastupa mrak
i prepolovljeni leptir
kojeg su satima gazili
uskoro ispovraća šareni otpad
s u n c a

Na cesti se tada niko ne čuje
nijedna riječ
nijedno slovo

Pretukli su dvojicu dok
su se vraćali
držeći se za ruke

Đavola su tražili!

Čuj nju kako prevrće stranice
glasaće ZA

Hoću referendum za smrtnu kaznu
Hoću referendum za moj život
Hoću referendum direktno kao pištolj u usta

Znate da godi
kada se pomrače svjetla

Kad zapuca plafon
a glava se vrti

Ubili su još jednog neprijatelja države
Još jednog nakaznog sina
bez snova

Našao je da provocira
Ko normalan još šeta sa momkom u dva iza ponoći

Vidjela sam ih kako se jebu
Zamislite šta sam doživjela

Lezbače u stanu
I cvijeće na krovu još jednog pokislog grada

Šamari rade
po zadatku

Omladina je mrtva
(Živjela omladina)

Hajde reci mi sada
Jesu li komunisti voljeli pedere?

Zaboravio sam da isključim šporet
ostavio sam glavu u pećnici jebote

Hajde da se drogiramo, ja ću biti
ja ću danas

samo biti




Čistina

postali smo pakosni onog trenutka
kada smo odlučili ostati svjesni
mi smo privilegovani bolesnici
čije ruke se naslanjaju jedna na drugu
i bride
i bride
tople beskrvne ruke
moj nespokoj je samostalni organizam
koji me odvraća od potrebe
da se naslonim na tvoje tijelo
u njemu su praznine
osunčane zapostavljene čistine