Monday, January 19, 2015

IVANA MAKSIĆ

BOLJŠEVICI NE NOSE SPAVAĆICE

Krc, krc, niz zube stepenica
Stupamo smelo, nikad na kolenima
Letele su pelerine gospođa
Bog ne može u sanduk, Bog u grob ne staje
Nadežda se praznom krevetu osmehuje
Baci me u voz, prokrijumčari me
Hoću da me potegneš kao votku, iz cuga
Viljuške za kuglof leteće sa balkona
Kao kapitalističke granate
Vrati osmeh u svoje ležište
Marširamo: nikad više
Njihovi džepovi punjeni našim džepovima
Izvrnuli smo se, svi rudari, do jednog, kao kiša
Naša deca i njihove kašike ribljeg ulja subotom
Kobila je po sebi skupljala inje
Suza joj se ledila na minus trideset
Nadežda je sebi krišom priredila pillow talk
U snu je poljubila zapetu pušku
Majakovskom je nestala tegla pekmeza
Zbrisana kao Ljilja na fotografiji sa drvetom
Priđi, šapući mi kao ljuljaška
Slivaću ti se niz grudi, grlo
Na raskrsnici. Slobodno me retuširaj
Vojniče, trudna kobila neće da čeka
Posisaj komunizam s mlekom
Nek ti na vreme kopaju jame, sine
Boljševici ne nose spavaćice





Saturday, January 17, 2015

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

БИО СИПОЗНАТ КАО МОМАК ЧВРСТ

                               Срећа кратко траје
                                Народна изрека

Био си познат као момак чврст
Над добрим делима си плакао
Над вестима лепим несвакидашњим
У углу најтамнијем на весељима
На скуповима раздраганих
Над подухватима часних и храбрих
На сваки божји знак
Извирало је из тебе
Не у несрећама не у патњи
Ни у гневу ако га је било
Плакао ниси
Био си познат као момак чврст
Плакао би када то нико
Није очекивао и нико обраћао пажњу
У сваком случају
Не тако често



О ЛАКОЋИ ПИСАЊА

Да није радости писања никакве радости за тебе не би било
Не пиши ако је то мука Већ сама потреба да извезеш шару на свету
Већ сам рукопис као чипка у камену довољан је доказ твоје несреће
Високих завета испаштања на које си осудио себе
Већ сама потреба да испеваш (свет) говори о његовој неподношљивој страни
У чему си затечен као кратер на месецу

Не пристај на муку писања
Оно што не можеш да кажеш осећајући срећу – са блаженством у гудима
Са спокојством у срцу – никада немој ни рећи
Зар ћеш онима у долини суза открити сузе зар ћеш онима
У долини плача објашњавати плакање прво
Зар ћеш толико умишљен бити

Зашто би тамом објашњавао таму сивилом растеривао сивило
Муком над текстом – тако мајушњом патњом
Мењао патњу која би могла да те спасе

НЕ ВЕРУЈЕМ У КРАЂУ СТИХОВА

Не верујем у крађу стихова
Ништа природније него песму претвории у песму
Нита природније него дрво претворити у дрво
Челик у нешто челично
Земљу у нешто земљано боје земље

Заиста ништа природније него
Стихове претворити у нешто стиховано
Песму преобразити у нову песму
А шта би од ње и могло бити
А на шта је друго и срачуната

Не може се од песме добити нешто челично
Не може се од песме добити нешто земљано
Можда једино боја земље боја заставице
На одлазећем броду у сутон
Можда понекад укус џенерике која вас је
Преносила с гране на грану
Као руке гомиле каквог хероја
Али то је ваш укус и ваша ствар

Заиста ништа природније него
Песму преобликовати у нову песму
Песма коју осетите у грудима постаје друга песма
А ви постајете други ви
Она украде вас – ви украдете њу

И шта је ту украдено


ТРОСТРУКА ЈЕ СМРТ ПРОРЕЧЕНА

Трострука је смрт проречена
Која се одасвуд приближава
Смрт планете и Страшни суд
Смрт моје државице
И моја лична сасвим усамљена смрт

Ипак је то сувише
Ипак је то читава гужва
Метеж смрти
Толики
Да помишљам детињасто
Како ћу се некако провући


НЕ ВЕРУЈ У СМРТ КАО У ОДЛАЗАК

Не веруј у смрт као у одлазак
Ниси видео ни стоти део лептира
Ни половину риба
Инсекте си упознао тек као пар насртљиваца
Ниси упознао ни сопствену мачку
А шта рећи о врстама биља
О типовима пљускова и неманима стидљивим
О лицима брежуљака и валовима песка

И поврх свега свакога дана откривају
Понешто што је било пред носем
(да не говоримо о планетама далеким
О звезданим јатима која крштавамо)
Свакога дана добијемо позивницу за неки нови свет
Ми који ћемо то преживети или не
Ми који морамо рећи да смо живели на свету
А нисмо упознали шеме лептирових шара
Ни хиљадити део фамилије паука
Ни кап онога што чини овоземаљска капи

Не може бити у свету нешто што већ није у теби
Ти си највише што је Створилац хтео
Ти си врхунац и крај свему насталом пре тебе

Не – никако не веруј у смрт као у одлазак


ЖЕЛЕЗНИЦА ИМА ДА ИДЕ

Железница има да иде – има да иде
Аутобуси има да иду – има да иду
Бродови има да иду – има да иду
Каменчићи који се прескачу док спаваш
Сенке заљуљаних девет топола
Светиљке на ветру – свезани чунови
Не знам цвет који некуд није отишао ноћас
Не знам столицу којој се ножице нису умориле

Све сам послао на пут – све што знам
Све што сам чувао у памети и срцу
И остао сам у празној капелици
Велики тиранин на коленима
И не реци да си ме залуд чекала
Да сам дошао са неочекиване стране


Friday, January 16, 2015

MILOŠ ILIĆ

HOMO ERECTUS


            Erekcija. I to kakva.
            Budži se nekih sedamdeset centimetara južno od njegovih očiju. Ne vidi je od prekrivača kojim greje svoje telo, ali u delu gde se penis nadigao jasno se ocrtava zadebljanje u čaršavu. I to kakvo.
             Misli da će jutarnja dizavica brzo proći. Zato ostaje da leži, spokojan. Zamišlja ovo i ono; prebira po glavi različite obaveze koje ga čekaju tog dana… Sve ono što ljudi rade dok leškare u krevetu.
            No, falus ostaje nepokolebljiv. Svaki put kad pogleda ka njemu, čini mu se kao da je klobuk ispod pamučnog prekrivala sve veći i veći.
            Plaši se raka. Svih tih odvratnih izraslina po telu. Mladeža koji rastu i rastu i rastu i rastu. Stoga mu dosta vremena oduzima skupljanje hrabrosti da spusti ruku, tamo dole. Ne radi to polako, kako se ne bi predomislio. Sjuri ruku ka međunožju i jednim odlučnim pokretom šake zgrabi pulsirajući ud. Na prvi stisak ne može da oseti ništa neuobičajeno. Sa olakšanjem nastavi da ispituje svoj organ, siguran da nije problem u kancerogenim ćelijama, već u nepobitnom dokazu njegove ogromne muškosti.
            Ne vadeći pipajuću ručicu iz sigurnog kiselkastog mirisa međunožja, drugom rukom zbaci prekrivač. Uspravi se na jastuku i baci pogled ka pukotini koju stvaraju njegove butine, a ispunjava je njegov pol. Oteklo meso niče iz potkresanih dlačica, prožeto debelim venama – puzavicama. Uspuzale su se do samog početka glavića. Nije bio obrezan, ali je od tolike količine krvi u sunđerastom tkivu kožica sama spala i zategla se do cakljenja. Glavić crven. Čvabalo uvek malčice zašiljeno – rascvetano. Ali, sada je tu samo zarez, smešten između dve oble kriške koje su formirale rupu.
            Uhvati ga i drugom rukom. Drži ga, diveći se što mu viri barem pet centimetara buzdovana. Juče je jedva mogao da ga nadigne do polovine druge šake.
            Od oduševljenja, ne zanima se mnogo zašto mu se sve ovo dešava. Skoči sa kreveta i potrči kroz vrata spavaće sobe. Uzvikne ženino ime. Nju to trgne, te ispusti šolju na pločice kuhinjskog poda. Sagnuta iznad komadića keramike i smeđih barica kafe, ne vidi ga. Kaže joj da ga pogleda, a ona njemu da se tera jer ju je uplašio, i zašto ju je uopšte tako zvao, mislila je da mu se nešto desilo; i jeste mu se nešto desilo; šta; pa pogledaj!
            I ona uspravi svoj nevini pogled, i vidi dlakave noge svog muža, i vidi kako mu se pri karlici klati – od čiste težine klati, ne klati od mlitavosti – strela. Bože, šta je to; ne znam ali stavi ga u usta; neću da ga stavim; ali moraš, vidi koliki je; ali neću!
            Žena zapuzi unazad, pa se pridigne. Osloni se o kuhinjski element i pilji – ta stvar pleni sve poglede u sobi. Kao crna rupa. Muž je nagovara da ga barem dotakne, ali ona neće. Plaši se. Izgleda joj neprirodno veliki, težak. Sumnja da bi sperma koja bi izbila iz njega bila previše vrela i ošurila bi se. Ipak, premišlja…
            On to vidi, pa joj priđe. Ali, u prilaženju, zakači gajtan na sokovniku, te se aparat sruši svom silinom o pločice i pomeša malo jevtine plastike sa keramikom i kafom, kao i malo žutog soka. Ona se buni da bude pažljiv, on se smeje – šta je jedan sokovnik za ovakvu moć. Prilazi joj za još jedan korak, a ona se polako penje na element. Prilazi joj još bliže i u prilasku – u klaćenju – sruši svoju šolju, sa kafom koja ga je čekala. Šolja se razbije. Kafa ga opeče po bosim nogama. Ali on ne mari. Moć univerzuma sjurila se u njegovu stvar i on će je iskoristiti po svaku cenu. Žena je već sela na element. Zadiže dugačku majicu. Pokazuje obrijani otvor koji se rascvetao, mokar.
            Kao da se povećao; kao da jeste; volim te; volim i ja tebe.
            I čitav metar pre no što je može dotaći rukama, njegov vrh nalazi prolaz kroz usmine i zariva se duboko, preduboko. Ona ječi, skiči, uzvikuje: nije sigurna sviđa li joj se ili bi da prestane, ali jedno zna – ovakva prilika se ne propušta. On joj prilazi, istom brzinom. Klizi u nju sa neverovatnom lakoćom. Prodire gde još nikada nije bio. Gura se i tare, i mazi delove njene unutrašnjosti koje je mogao samo da zamisli, ako bi o njoj mislio kroz ljudsku anatomiju. Probija se, tiska se, pokušava da joj se ceo podari. Ženino telo ispušta trzaj za trzajem, iako joj je muževljev ud odavno probio creva, odavno probušio pluća, razderao bubrege, zarovario po srcu, obmotao se oko grudnog koša i stigao do grla. Ali još nije ceo unutra, te on gura i gura i gura, sve dok ženino oko ne ispadne, a umesto njega se pojavi usijani vrh.
            Utom, kad je ona odavno bila prokolčena, a on blizu svog vrhunca, u kuhinju uleti njihov trogodišnji sinčić. Promumla nešto kao – mama – on trzne još jednom, uzvikne i on mama, a mlaz gustog, belog kokosovog soka prokulja kroz čvabalo; preleti kuhinju i sruči se na sinčića, ubivši ga na mestu. On vrisne, pokuša da izvuče zmiju iz njenog legla, ali se ona previše čvrsto drži za kosti njegove žene. Previše je duboko rila po mišićima i previše se dobro uplela oko tetiva i creva da nikako nije mogao da se oslobodi nje. Pa guraj, pa guraj, pa pusti me; ali nema odgovora. Samo jedno mokro oko, zagledano ni u šta određeno, samo malo u smrt.
             Lupi ženi šamar – ne bi li je osvestio. Njeno telo se skljoka sa kuhinjskog elementa na pod. Povuče njega sa sobom. Oboje leže u lokvi soka i kafe, i komadićima plastike i keramike. A penis sve više i više napreduje kroz ženino oko, pokušava da se izvije dovoljno u stranu i zgrabi nogu stola. Iz njegovog vrha teče bela slina, bela haljina Morane kojoj on pokušava da pobegne.
            Grabeći dalje od žene, grabeći dalje od nepokretnog sina, rušeći sve pred sobom svojom nemerljivom muškošću – vremenom će ispuniti zapreminu čitave kuće, čitavog grada, čitavog sveta – veliko klupko uda.



Thursday, January 15, 2015

MARIJA KNEŽEVIĆ

DUH IZ PLINSKE BOCE





Vidi, tata! Veeelika pomorandža! Tek prohodala
A pliva, sunce tatino! Moru predan belutak vajan
Poverenjem, sva je kako treba! – san roditelja −
Oči njegove plave, osmeh bonaci nalik, uvojci od zlata.
Šta vidi? Da li to govore opasne avanture šumske i brodske
Nasušne za spavanje, ili uistinu nešto vreba tatinu mezimicu?
Nema vremena za pitanja u svetu prenaseljenom prevratima
Nema utočišta za odgovore.

Do maločas zamajan kulom od peska, prestravljen
U vodu skače, ne gleda već grabi šakama roditelja
Što naglo izrastaju u opasnosti. Ne stiže da primeti
Naočari na dno prispele, niti mari za ishod bliskog
Susreta sa nemani. Izlazi napolje! – uspeva da vikne
Premda dah hvata jedva najgorim strepnjama napadnut.
Vidi ono čega nema, samo najstrašnije budući nepoznato.

Veeelika narandžasta riba! – kliče radosno ona
Čije vaspitanje stečeno još u utrobi zabranjuje
Strah, psovke su ružne, mržnja vređa. Voleti treba
Unapred i naročito kad ne razumeš. Pruža ručicu
Da tati pokaže to što kraj nje pluta, ili na pučini?

Iako namah obnevideo, on je tu da razazna bocu
Plinsku i u njoj gas zarobljen porinut ko zna kad,
On je tu da zna da je misao, bilo koja, lakša od vode
I stoga ka obali mira plove teške vesti o drugoj strani
Odakle pristižu iznemogli od gladi, ili duše ispuštene
Iz tela kojima se morski živalj hrani.

On je tu da nanjuši pokoreni vazduh afrički
I brani ako treba svoje mladunče od ostataka oca
Utopljenog u nadi da umakao je pogromu u toku.
Što dalje dete skloniti od boce koja odašilje
Krike oslobođene iz koliba od pruća i blata,
Urlike vojnika uvek neprijateljskih, šapat
Krijumčara duša u barkama pojedenim rđom,
Šum zamaha noža pirata i tupi udarac sa mesta
Gde vrh bodeža dočekuje kost.

Otac je tu da vidi oca koji se moli za spas voljenih
Dok šakama roditelja grabi ka boljoj obali preklinje
Dah da ga ne izda, bocu da ga odnese što dalje tamo
Gde svakako ima više sreće nego u domu sada bivšem.

Šta je to, tata?! – vrišti dete stasalo u srećnoj porodici
Gde se svaki ton odmerava i strogo vodi računa
O nepoželjnim gestovima oštrim. Gde su davni preci,
Tako kažu deci, prognali sramnu laž kolika god da je
Cena onoga što zaista jeste.

Prazna boca, sine, nije ništa! − istinu govori uplašenoj kćeri.
Jer ništa više nije ta prazna boca plinska nesaznatom agonijom
Trajno zaptivena. Prećutano neka ne sazna, ili što kasnije.
Ceo život je pred njom za savete o poželjnom izbegavanju
Plodova Mediterana, riba, školjki, rakova, trava zanjihanih
U vremenu u kom su i oni postali ljudožderi.
Previše prilika za užas saznanja o potomcima graditelja
Piramida, okovima pohranjenim u morima koja i dalje
Spajaju pustoline sa žarkim zemljama oplođenim muzikom
Ropskih duša. Jednom pitaće ona recimo o hip hopu.
I tata će morati da objasni bluz od najgoreg početka.

Bar još malo neka pošteđena upoznaje oblike
Zvezda, boju korala, geometriju mreža i jedara,
Simetriju potpuno istovetnih žena pogleda izdubljenog,
Sa crnim maramama nanizanih na klupama kraj mora.
Neka što kasnije iskusi zaludnost čekanja kojim more,
Kao i svaka ljubav života, vernošću čežnje uzvraća.  

I miris masline da mrzi što duže, zlato tatino prelepo
Daleko od slasti gorkih ukusa koji vremenom opčine
Čula neizostavno tako da ništa drugo ne osete više
Do čari bola, vinsku pitkost nostalgije.

Ništa od toga neka ne bude sada
Na ovom letovanju
Čitavih godinu dana
Planiranom samo za njih dvoje.



Wednesday, January 14, 2015

ВИЛИЈАМ БЛЕЈК

МУЗАМА

Било на Идине сеновите веђе,
Ил` у одајама источног града,
Одајама сунца што пређе
У мит из древних мелодија сада,
              
Било на небу – изложба духа,
Ил` земље зелена предграђа,
Ил` плави простори ваздуха,
Где музикални ветар се рађа,

Било по кристалним стенама да луташ
Где море своје груди крије,
По коралном растињу тумараш безброј пута,
Лепа Нине заборављене поезије,

Како оставити древну уметност ту плаху
До које старим бардовима беше стало,
Млитаве жице крећу се у страху,
Звук је усиљен нота је мало.



ПРОЛЕЋУ

О, ти што витица росних гледаш на доле
Кроз бистре прозоре јутра окрени поглед
До нашег западног острва да слеће
На коме хорови славе те о, пролеће.

Брда једна с другим говоре мада често
Чују их долине, а наше очи место
Твог боравка траже и нек ти буде воља
Да својом светом ногом посетиш наша поља.

С источних брда дођи па да наш ветар
Пољуби мирисно рухо да из твог света
Стижу нам вечери, стижу зоре, па суни
Бисерје на земљу која се љубављу пуни.

Нека је отисци твојих прстију целу
Прекрију и слатке пољупце проспи у трену
Док јој златну круну стављаш на голу главу,
Ту где је увојке сплела теби у славу.



СВИРАЈУЋИ КРОЗ ДОЛИНЕ

Свирајући кроз долине,
Свирајући песме среће,
На облаку с неба видех
Дете што у смеху рече:

„О јагњету пој свиј шарен“,
Свирах песму веселу,
„Засвирај је још једаред“
И заплака кад је чу.

„Стани, стани, свирај чисто,
О срећи се свира јаче.“
Тад засвирах опет исто,
Он од среће плаче, плаче.

„Сада седи да напишеш
Књигу да је свако чита“,
Не видех га потом више,
Узбрах шупљу трску и тад

Примитивно створих перо,
Мастило му вода чиста
И записах песме с вером 
Да их свако дете чита.


ДЕТИЊА РАДОСТ

  „Још немам име
И стар сам тек два дана“,
Како ли ћу те звати?
„Срећан сам и зато
Назови ме радост“,
Нека те радост прати

Лепа радост,
Радост стара два дана,
Радошћу ћу те звати,
Из твога смеха 
Певам понекад,
Нека те радост прати.




ПРОЛЕЋЕ

Све флауте
Сада ћуте,
Зру у воћу,
Дању, ноћу,
У долини
Пој тишини,
Небо цело
Је весело,
Весело, весело да поздравимо лето.

Мали дечак 
Је пресрећан,
Девојчица 
Лепог лица,
Певац пево
И ти, ево
Дивног звука:
Дечја бука;
Весело, весело да поздравимо лето.

Јагње мало.
Раздрагано,
Лизни сада 
Мој подбрадак,
Буди другар
Да пољубац
Ти источим 
Међу очи
Весело, весело да поздравимо лето.


ИЗГУБЉЕНИ ДЕЧАК

О, оче, оче где ли то идеш?
О, бар за часак застани,
Говори оче свом малом сину,
Изгубићу се у тами.

Ноћ беше мрачна, а нигде оца,
Дечак је уплакан
Стајао мокар, вода дубока,
Све неста као сан.


ПРОНАЂЕНИ ДЕЧАК

Изгубљен дечак у  мочвари док
Лутајући сјај стићи је хтео
Поче да плаче када му Бог
Дође ко његов отац у белом.

Пољуби дете и поведе га
До мајке што је бледа од туге
Дном тамног брега тражила њега,
Плачући небу пружала руке.



ГРУДВА ЗЕМЉЕ И КАМЕН

 „Љубав на себе и не гледа,
Завист је није ни дотакла,
Свој мир би сав да другом преда
И небо прави усред пакла.“

То певала је грудва земље
Над којом мирно пасу стада,
А камен, што под водом дремље,
Чувши је на то рече тада.

„Љубав само на себе гледа,
Краде од туђег загрљаја,
Другоме никад мира не да
И прави пакао од раја.“

ПЕСМА ДИВЉЕГ ЦВЕТА

Док сам лутао шумом,
У лишћа зелен плесу
Чуо сам цвета шумор
Који је пево песму.

У земљи спавах мрачан,
У тихој црној ноћи,
Отерах страхове на час,
За свет отворих очи,

У јутро дечје младо,
Црвен ко зоре језик,
Потражио сам радост
Али сам нашао презир.



НИКАД НЕ ТРАЖИ ДА КАЖЕШ ЉУБАВ

Никад не тражи да кажеш љубав,
Љубав не може изрећи нико,
Јер нежан ветар се креће свуда
Невидљиво и тихо.

Изрекох своју љубав, сву љубав
И целим срцем целим животом,
Дрхтећи плашљив. ко неки глупак,
И она оде потом.

Убрзо пошто неста с видиком
Угледах путника што је,
Невидљиво и тихо
Заувек однео је.



ВРТ ЉУБАВИ                             

У врту љубави сам доле
Видео још невиђено,
Капелу и стене голе 
Где играх се на зеленом.

Капије јој затворене
“Не смеш” пише преко врата,
И врт стога одне мене
Ту где цвеће умор хвата.

И угледах – то је сена
Споменика а на цвеће,
И свештеник трнов венац
Преко моје среће меће.




О, СУНЦОКРЕТЕ


О, сунцокрете временом сморен
Што вечно пратиш сунчеве стопе,
Желећи златне климе са горе 
С које тај путник не крену опет.

Где чежња скупа с младошћу прође,
Где снег над бледом девом је миран,
Из гроба идеш тежњама вођен
Путем што мој га сонцокрет бира.



МУВА

Малу сам муву,
Пуну полета,
Безбрижном руком
Лишио света.

Зар и ја нисам 
Ко мува та?
Зар она није
Човек ко ја?

Моја би душа 
Певала пила,
Све док јој неко 
Не сломи крила.

Кад мисао је
Живот, све осим
Смрти и кад нам
Снагу доноси

Онда сам и ја
Мува из врта,
Било да живим 
Или сам мртав.



ЈЕРУСАЛИМ
                
Да ли та нога у давнини 
Енглеска брда икад виде?
И да л се неком тад учини 
Да божје јагње туда иде?

И да ли зрак божанског лика
Изби из облачних планина?
Да`л Јерусалим диже икад
Неко сред сатаниног млина?

Донесите ми лук од злата,
И стреле где се жеља крије,
И копље! Облак што те пада,
Дајте ми ватрене кочије.

Свети рат нећу да оставим,
Нити ми мач у руци спава,
Док не саздамо Јерусалим
На тлу Енглеске где је трава.
                   
Из спева Милтон

  

БОЖАНСКА СЛИКА

Окрутност срце људских груди
А завист има људско лице
Ужас – божански облик људи
А тајност људске хаљинице.

Људске хаљине – каљен челик,
Људско обличје ковачница:
Људско је лице казан врели
A људско срце изјелица.


ЛОНДОН

Улице у најам дате,
Закупљена Темза тече,
Видим свако лице прате
Знци јада и несреће.

И у свакој људској рани,
Када уплашен дечак плаче
У несмењу, у забрани
Чујем ума окиваче.

Оџачара, крик до крика,
Крици црну цркву прате,
Вапај страже и војника
Док крв тече из палате.

А најчешће, кад ноћ почне,
Говор курве пуст и рањен,
Што проклиње недоношче 
Тера кугу на венчање.



СВЕТИ ЧЕТВРТАК

Је л света земља то пред нама
Где дани теку сви сунчани
Кад деца гладна усред срама
Живе и хладна рука их храни?

Да ли је тај плач можда песма
Скривене среће и победе?
Несрећна деца тако честа
Онда је ово земља беде.

И њено сунце не сја никад, 
Њена су поља сива гладна,
Пут зарастао и бодљикав,
У њој вечита зима влада.

Тамо где сунце сја све јаче,
Где киша младо биље кваси,
Ту деца никад не просјаче
И беда ум још не угаси.


ДАДИЉИНА ПЕСМА

Кад гласове деце чујем из зеленила,
Шапутање из долинице.
Живо ми долазе дани када сам била
Млада. Тада пребледи лице.

Тад децо, дођите кући, свод се црвени,
Мрак ће, магла, сунце у паду.
Пролеће и  дан су на игру потрошени,
Зима и ноћ на маскараду.


                       Превео НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ

ДРУГАРИ



ПРОЛОГ

 Перица, Милан и ја седимо у дворишту. Другови смо. Милан је дошао из будућности. Временска машина му се покварила и покушава да направи нову. По цео дан преврће по кршу и разгледа старе делове:
  „Како можете да живите у овом врмену?“, каже, „Овај алат је потпуно неупотребљив, с њим ништа не може да се направи.“
  Наставља да обилази двориште. Подиже неке предмете и куцка их малим чекићем.
  „Та машина ти ништа не ваља“, каже му Перица: „њој је за путовање кроз време потребно време. Када путујеш возом седнеш на седиште и возиш се. Није потребно да се и сам крећеш у унутрашњости воза, макар и бесконачно споро. Ова твоја машине путује кроз време тако што ти је, рецимо, за сто година потребан минут. Али и тај минут је време. То значи да постоји доба које је тако далеко да до њега не можеш да дођеш па макар се кретао највећом брзином читаваог живота. То што ти радиш није путовање него трчање кроз време.“
  Милан не обраћа пажњу, наставља да куцка по зупчанику који је ишчупао из старог зидног часовника.

ДАРОВИ

  Сингапурац је опет киднуо из затвора. Питали смо га како му је то пошло за руком. „Просто ко пасуљ“, рече Сингапурац: „Направио се да сам мртав. А они ме предали мојима да ме сахране.“
  „Е, Симке јеси цар,“ рече му Перица: „Шта си нам донео из затвора?“
  Онда нас Сингапурац посла сваког на своју страну, да би свакоме дао други дар. Милана је научио један потез ножем који „чупа ребра“. Мене како се краде храна а да те оба кувара гледају истовремено: „Погледаш једног, па другог, па једног па другог. И тако све док не почну да се гледају међусобно. Онда трпаш где стигнеш. У џепове, у гаће, у чарапе.“
  „Јој, Симке, ако је врео пасуљ па како у гаће да га трпам, а чорбицу у џепове и салату у чарапе.“
  „Ма само ти трпај. После ћеш да видиш шта ћеш са тим.“
  Перицу, који му је био најдражи, Сингапурац научи како да се прави да је мртав. После смо га сви молили да нам покаже, али он ништа: „То је моја и Симкетова тајна. А ви какви сте, свима бисте је испричали. Умирали би сте сваког дана, ко вилин-коњици“
  Наредне недеље, Сингапурца опет нађоше пандури. Он таман крете да једном“чупа ребра“ кад му други опали метак у слепо око. Овај пут је засигурно био мртав.
  Прође годину дана и Перица се нашао у неприлици. Ћале и кева му провалили да није ишао у школу него је на Микином тавану дркао на голе дронфуље. Урла Перичина мајка, урла отац. Видим да ће живог да га убију кад дође кући. „Пази шта ти кажем“, кажем ја Милану: „Сад ће Перица да се направи мртав као што га је почивши Сингапурац учио.“ У то време смо много волели ту реч „почивши“.  „Донеси тог почившег петла да га једемо“; „У школи су нас учили „Живот и прикљученије почившег Одисеја Јовановића.“; „Где ти је онај комад гуме да закрпим точак на почившем бициклу“, и све тако.
  И заиста те вечери нађоше Перицу почившег. Урла мајка, урла отац. Сахрањују га. Сви редом кукају, само се Милан и ја смејемо. Знамо да се Перица само прави да је мртав. Одоше сви са сахране. Гробље оста празно. Нас двојица се сакрили иза гроба почившег Димитрија Јефтића и чекамо да се Парица појави. Чекамо сат, два, три сата. Од Перице ни гласа. Прође пет сати, а Милан ме упита: „А је ли га Сингапурац научио како се излази из гроба?“ Уто ја скочим. Потрчим ка Перичином гробу, Милан за мном. Копамо рукама, ногама, капама. „Издржи Перице, стижемо“, виче Милан.
  Таман откопамо гроб а из њега се чује неко лупање. „Милане“, кажем му ја: „А шта ако је Перица стварно умро?“
„Па чујеш да је жив.“
„Па чујем, баш зато и питам. Да се није повампирио?“
  Скочисмо ко опарени, па ко је брже могао па преко ограде гробља.
  Сутрадан чујемо људи кажу, неко откопао Перичин гроб и украо леш. Ма били смо сигурни да смо почившег доле оставили. Дакле, сам је изашао. Е сад, ако је вампир враћа ће се и морити народ, а ако је прави живи Перица, неће тај смети кући па још три пута да умре. Сигурно је побегао на Микин таван да дрка на дронфуље.


ТУНГУЗ

  Ратка Марковића нико није знао другачије него као Ратка Тунгуза. Имао је љубавницу Мацу. Груди су јој биле суве и пегаве. Тунгуз је волео да у кафани прича како би му се после љубљења њених груди уста скупила као да је јео оскоруше. Маца је била таксиста. Возила је Ратка од једног краја града до другог, а он јој никад није плаћао. Он ништа није радио, издржавао се од пензије коју му је, како каже, оставио његов двојник. Тунгуз је причао да је тог двојника убио и сахранио недалеко од „патријарха“ (тако је Тунгуз звао владичин гроб у црквеној порти). Понекад је био суморан и тужан. Када би га питали шта се догађа, говорио је је како их све воли, и како му је жао што их је лагао и да није он убио свог двојника, већ његов двојник њега, и он је, ето, осуђен да лежи овде, у овом граду, мртав, док његов двојник слободно шета светом.
  Момци су се смејали оваквим Тунгузовим изјавама, али укоро је с њим постајало све теже. Прилазио је трудним женама и питао да није којим случајем дете његово. Имао је он, каже, некада једног малог сина, па, ето, тако чисто да провери. Жене су у страху бежале, звале мужеве и браћу да их одбране и, када би све прошло, закључавале се на неколико сати у собу. Увече би неко зазвонио на врата. Био је то Тунгуз. Много је плакао и извињавао се. Клео се да није хтео да уплаши „лепотицу“. Молио је за опроштај и када би му уплашени људи опростили и ражалили са на њим, још једном би, као бојажљиво упитао: „А да ипак није моје?“
  Волео је све врсте жена. Младе, старе, суве, дебеле. Ипак, ни за шта на свету не би он преварио Мацу. „Мацине кости пуцкају, као ватра у камину“. Говорио је.
  Ноћу је одлазио „на кафану“, како је он то волео да каже. Тамо би га ставили у ћоше, док се друштво довољно не напије и он не постане интересантан: „Је ли Тунгузе, како шиште Мацине груди кад је уједеш за брадавицу“, „Пшшш...“, одговарао би он. Потом би га частили пићем. На крају дана враћао се у своју собу, Маци. Водили би љубав и одмах заспали.
  Једнога дана Маци порасте стомак и заокруглише се груди. Тунгуз се уплаши шта се то с Мацом дешава. Сваким даном била је све нервознија. Стомак је растао и растао. После неког времена позвао га је доктор и објаснио да ће Маца родити. „А чије?“, упитао је Тунгуз. „Па твоје“ одговори доктор. „А неће те ме преварити, рече Тунгуз: „Од толико трудних жена, ниједно није било моје, а сад баш Мацино“. Тунгуз се наредног дана спакова и оде да тражи свог двојника.
  Много година касније, када су обнављали црквену порту, један од радника примети на владичином споменику неки натпис. Писало је „Ратко Марковић“, а поред је била стрелица, која је водила негде ван града, у “онај свет“, „у Тунгузију“, причали су они који су се Ратка још сећали.



ДРАХМА

  Кад ми је деда Мирко био на самрти, да он мени драхму и каже: „Са тим новцем код нас не можеш да купиш ништа, али у Грчкој можеш да купиш све.“ И умре деда Мирко. Чувао сам ту драхму да нико не зна за њу.
  Одемо Перица, Милан и ја до Аде, скинемо се, па у воду. Вода ладна ко лед. Април месец. Али нико да се пожали. Купамо се и причамо како нам је лепо, а овамо нам цвокоћу зуби. Излети први Милан из воде и ухвати грешком па навуче моје панталоне: „Шта ти је ово?“
„Драхма.“
„Што не кажеш да имаш паре да идемо да купимо шећерну вуну?“
„Па не може са њом да се купи шећерна вуна.“
„Па шта може.“
„Може све, ал у Грчкој“
„Шта је то све?“ пита Перица.
„Па топови, авиони, базени, базени који се испаљују из топа па ти пливаш док летиш над пољем а око тебе птице лете, а ти пловаш међу њима. Може да се купи бушилица која буши дубоко у земљу па изађеш са друге стране у Јапан. Има и пиштоља који могу да се подесе, ал ћеш праве метке, ал на воду.“
„Ма не зајебавај. Где ти је та Грчма?“, каже Перица.
„То је једна земља преко мора. Знам ја то. Учио ме Микан.“
„Па што не одемо у ту Грчму и покупујемо те ствари.“
„Микан иде у Грчку ове године“, каже Милан: „Да му дамо да нам нешто купи?“
  Тако и би. Однесе Микан драхму у Грчку да свакоме донесе по нешто. Перица је све нешто хтео онај базен, а Милан пиштољ, ја сам хтео бушилицу.
  Прође месец дана. Ето ти Микана.
„Шта си нам купио?“ повика Перица.
„Чоколаду.“
„Какву бре чоколаду. Где су бомбе, ракете, базен и пиштољ са два пуњења?“ пита Перица луд од беса.
„Ово вам је боље.“
„Како бре боље?“
„Ово је грчка чоколада. Кад је дете поједе добије натпиродне моћи. Ил је невидљив, ил супер снажан, ил може да лети.“
„Па то је супер, а ко добија шта?“
„Е па дечаци, морате да бирате мудро. Кад поједете чоколаду, неће ништа да се деси док ви сами не одучите која вам супер моће треба. Зато би најбоље било да се не одлучујете унапред јер не знате која ће вам затребати. А онда кад вам затреба само викните „суперснага“ и постаћете суперснажни или викните „летење“ и летећете као Супермен.“
  Сви се одушевисмо. Смазасмо очас ону чоколаду. И одосмо свако својим путем да видимо која ће нам моћ бити најпотребнија. Пролазе дани, али никаква прилика да се појави. Пре неки дан ме напала чета неких клинаца и за мало да повичем „суперснага“ кад угледам једну мотку па их том мотком све прописно издеветам. Зато треба да пажљиво бира. Видим ни Милану се не жури. А што се Перице тиче, чини ми се да је он викнуо „невидљивост“ пошто га више уопште не виђамо у школи.

СИНГИДУНАЦ

Није било већег дана у мом животу од оног када сам упознао Љубишу Рачића званог Сингидунац. Што је то људескара била. Као да се планина на планилу попела па зачела тог човека. Могао је оком да отвори флашу пива, да преплива Саву све до Загреба и натраг. Сви смо му веровали. Један Бранко, који се увек тако курчио, рекао је Сингидунцу да лаже да може да отплива узводно до Загреба. „Па не пливам ја узводно до Загреба“, рече љутито Сингидумац: „него низводно.“
„Па како ћеш низводно кад Сава тече од Загреба према Београду а не обрнуто?“ пита га Бранко.
„Ма немаш ти појма. Сава на Ушћу завије око Ратног острва па назад ка Загребу. Ни не пљуне у Дунав. И онда ја том водом која иде низводно до Загреба отпливам тамо. Кад се враћам онда узмем ову струју што иде за Београд“
„Е сад си лупио а једва си остао жив.“
  Уто се Сингидунац разбесни па ухвати Бранка за песнице и почне да их стеже. Улепи му прсте један за други ко да су од глине. И тако му довека остане.
  Био још један случај кад су Сингидунца зезали што је ћосав ко жена. „Ћосо“, звали га неки рибари са Кеја. Сингидунац се разбесни, ухвати оне рибаре, окачи их о куку на лађи, стави им у гаће рибље главе и спусти их  воду до појаса. До јутра им сомови изјели и главе и јаја.
  Нико није смео више да зуцне пред Сингидунцем. „Био ја тако“, каже: „једном у пустињи. И изгубим се. Тек наиђе ти пустињски медвед па појури за мном. А ја беж, а мечка јури. А има је три тоне. Велика ко два слона. И трчи. Никако да се умори. А у пустињи се немам где сакрити. Сетим се онда да сам негде чуо да нојеви забијају главу у песак кад им прети опсност. Ја брже боље главу у песак и мирујем. Прилази мечка, њуши ме.Полиже ми дупе. И оде.“
  После се свуда причало како је медвед лизао Сингидунцу дупе. „Па кад се натртио“, каже Веца Будала, „добро да га није креснуо.“ „Ма мечка је то“, виче Тома Стеница, „Воли космате, ко што смо ја и ти, Вецо, а не оног ћосу.“ Причају они тако, али нико то ни да пренесе Сингидунцу. 
  Једнога дана налети неки странац у мерџи, шестобрзинац. Сврати до кафане и поручи ручак. Сингидунац седи, пијан ко летва. Каже: „Келнер, мени на његов рачун туру.“ Келнер погледа у придошлицу и климне главом. Пије Сингидунац, а све гледа у странца. „Келнер, дај још једну на његов рачун“. Келнар опет погледа странца, овај климне. Сад се Сингидунац изнеривра. „Келнер, пиће за целу кафану! На његов рачун!“ Келнер сав преплашен погледа странца, овај климне главом. Сингидунац да полуди. Изађе. Ухвати неки пајсер па почне да лупа по мерџи. Странац излети ухвати Сингидунца за врат и обали га на земљу. Овај се копрца, али нема де. Ко Миканова млада на прву брачну ноћ. „Јеси моја кола нашао да ломиш?“
  „Нисам хтео, живота ми. Ракија ме ухватила“, каже Сингидунац и видимо га како полако забија главу у песак. Сви изашли напоље. Смеју се. Мило им да виде Сингидунца таквог.
  „Шта се ти смејеш“, повика странц и извади утоку, „И ти си пио ракију. Да није и тебе притерало. Ај тамо у ћоше. И ти за њим“, рече једном другом што се беше окрепио странчевим пићем. И тако их једног по једног, њих десетак, отера у ћоше између кафане и Микановог стоваришта. Сингидунац не пушта гласа од себе. Странац га ухвати. Одвуче га у ћоше ко да џак вуче, и баци га пред ноге.
  „Ај сад сви скидајте гаће.“
  Без поговора сидоше сви гаће.
  „И ти,“ виче Сингидунцу: „Нагузи се.“ Сингодумац се нагузи: „Ај сад један по један да га јебете.“
  „Па како ћемо? Неће да нам се дигне“, кука Веца будала.
  „Коме се не дигне, дугнуће га ово“, и показа на утоку.
   И тако ти они један по један то вече, сви појебаше Сингидунца. „Добро га је она мечка облизала“, зезали су се касније они који нису учествовали. Кад то обавише, странац уђе у мерџу и оде. Разиђоше се сви сем Сингидунца. Ту преспава.
  Сутрадан смо Милан, Перица и ја нашли само крв која је исцурила из Сингидунчевог дупета. Од њега ни трага. Никада га нико више није видео. Мора да је отпливао у Загреб. А, ако је оно што Бранко каже истина, можда је још на Ратном острву. Прави планове да поново заузме Београд.

ЛЕПА МАРА

  Није било лепше девојке у крају од Маре Кекић. Што су њој пристајали ролери и дредови и пирсинзи и оне њене поцепане чарапе. Једног дана плаве, другог зелене, трећег љубичасте, а за посебне дане – црвене. Сви су звиждали за њом, пљескали добацивали, али углавном су само звиждали.
  Сви сем Перице. Како наиђе Мара, он се постиди и побегне. „Шта ти је Перице?“, питао сам га једном, као озбиљно а он је био превише потрешен да провали да га зезам, „Што цвикаш од Маре?“
  „Ма не цвикам ја од Маре него не знам да звиждим.“
  „Хахахаха“, почех да се смејем, али одмах заузех озбиљнији став иначе ће да ми збрише па нећу можи да га зезам: „Па како бре не знаш?“
  „А нико ме није научио.“
  „Ево ја ћу.“
  „Е, сила си.“
  „Само, знаш, ти си немузикалан. Тако да са тобом морам да применим посебан метод.“
  „Који?“
  „Мазни неколико оних балона што лете, што их чича Панта продаје код суда. Пробушиш један тај балон. Удахнеш онај ваздух из њих и има да звиждиш ко бела лала. Нико неће моћи да се пореди са тобом.“
   Растасмо се, а ја право код Маре. Куцнем јој на прозор.
  „Упадај, али немој моји да те виде“, каже ми.
  „Маки, знаш оног мог друга Перицу?“
  „Оног што шмугне чим се појавим?“
  „Е, њега.“
  „Па шта са њим?“
  „Па допадаш му се.“
  „Па зар ја нисам твоја.“
  „Ма, знам ја то. Али Перица не зна. Ај да се договоримо.“
  „Шта?“
  „Кад нас будеш видела у парку, а ти приђи, међу свима и запитај Перицу како се зове, шта уме... знаш већ ти то, Маки.“
  „Зашто бих то урадила?“
  „Ма мени за љубав.“
  „Добро.“
  „И, Маки, немој да се смејеш.“
  Сутрадан Перица ми прича како је јуче „пробао“ један балон и да му је било лудило како је звиждао. Сад је понео два и има да их удахне чим се Мара појави па ће да звижди ко нико у гомили.
  Долази Мара и бап пред Перицу, није стигао ни да звизне:
  „Који си ти?“
  „Перица“, рече Перица пиштећи. Сви се окрећу ка њему.
  „Где живиш?“
  Перица ћути. Срамота га да проговори.
  „Јел ти Маца појела језик? Реци хоћеш ли да се прошеташ са мном.“
  „Хоћу“, запишта Перица, и паде у очајање.
  „Ај сад реци свима, да те чују, да си мој фрајер и да идеш са мном у шетњу.“
  „Ја сам Марин фрајер и идем са њом у шетњу“, крену Перица и сви почеше да праскају у смех.
  „И реци им да ћеш да умлатиш свакога ко погледа на мене.“
  „И умлатићу свакога ко погледа на Мару.“
  „Перице“, рече Мара озбиљно: „Ови клинци ми се ругају. Отерај их.“
  „Бежите бре да вас не поломим овде“, раздера се перица а пишти ко Мики Маус.
  Сви падају у смех. Клинци не реагују. Мара не може да издржи. И она се смеје.
  Перица се окрене и потрчи далеко куд га ноге носе.
  „Свака ти част, Маро. Најбоља си“, кажем јој.
  „Бежи бре будало, видиш да си га расплакао“,  и потрча за њим.

  Перица и Мара су после тога свакога дана заједно шетали. Или је она на ролерима кружила око њега док су се држали за руке. Чуо сам да су се и пољубили тако. Али не верујем. 



КРЕЧЕЊЕ

  Трас!!! Пуче прозор на кући Жике Изрода. Жика нас појури и да нас пребије. Утекнемо код мојих. Пита мој матори шта је било.
  „Разбили ми прозор. Има да их задавим.“
  „Нећеш ти никога да давиш, да ја тебе не задавим“, рече мој матори и исприси се.
  „Онда да ти платиш за прозор.“
  „Нећу. Они су разбили, па нек сами плате.“
  „Па како ћемо онда?“
  „Имаш ти неки посао да ти се обави по кући. Тако нешто, што вреди ко тај прозор.“
  „Па мислио сам да окречим кућу. Ако они то ураде, квит смо за прозор.“
  Паде договор. Милан, Перица и ја носимо мердевине, четке, креч. Изрод нам покаже коју собу треба да кречимо. Она празна, новине по поду. Види се да се потрудио да му још нешто не покарамбасимо.
  Кад смо остали сами. Извади Милан неки бели прашак и сипа га у креч. Сипа га много. Пола-креч, пола-прашак. „Шта ти је то?“, пита Перица. „Шећер у праху“, одговори Милан.
  „Па шта ће ти то у кречу? Боље да смо појели.“
  „Видећеш.“
  „Е, вала ће кућа да буде као вештичија у Ивици и Марици“, добацим ја и дамо се на посао. Дуго смо радили, али смо урадили људски. Изрод је био задовољан. Чак нам је и пудинг дао: „Извините што није сладак, али нигде у кући нисам могао наћи шећера.“
  „Нема везе. Хвала, чика Жико“, рече Милан,
  „Ипак сте ви златни момци. Замало да се преварим око вас.“
  „Довиђења, чика Жико.“
  „Довиђења.“
  „Довиђења.“
  „Довиђења, децо.“

  Ударише јулске жеге. Врућина ко у казану. Купамо се на Ади. А кући идемо тек доцкан. И тако сваки дан.
 Враћамо се кући а једна мува зуји, лети око нас, улеће кроз Изродов прозор и право Изроду на нос.
  „А докле ћете више, јебо вам матер. Ко да су се све муве из краја у моју кућу скупиле“, чујемо Изрода како се дерња.
  „Имате ли неки проблем, чика Жико“, упита Милан.
  „Ма од кад је отоплило кућа ми пуна мува. Ко да сам је од шећерне вуне правио?
  „Баш нам је жао“, рече Милан и настави да иде смешкајући се Перици и мени. А ми смо га гледали као вођу. Перица чак предложи да почемо да га зовемо Сингидунац, али брзо одустадосмо од те идеје.

                                  Никола Живановић