Jelena Radovanović

 BEOGRADU

habao si mi mladost u trulim tramvajima tvojim visila sam zakačena samo za dronjak neba u lice si se smejao provinciji od provincije živeo i žderao divna pomijaro jadna mi ti metropolo svetsko selo bućkurišu dođoša šta se u tebi sve kuvalo mrtvo puvalo arogantna bedna spodobo špajzu balkanski o beograde beograde šibao si me košavom bičevao bulevarima mučio lošim grejanjem u garsonjerama kalio pokvarenim bojlerima po mansardama restrikcijama gazdaricama derikožama vešticama lihvarkama prokletim škripale su nam kosti na suvomrazici kao šmirgla a boleo te debeo đon za trošnu bednu mladež iz palanki sela zabiti sa čuka mahala po studentskim menzama udžericama barakama sve džaba mi smo te voleli beznadno gladno i kad sve je vrvelo od tvojih foliranata i svih uobraženih kučki mačaka pičaka gospoštine boemštine beograštine metiljavih snobova frajera šalabajzera čistačica kurvi nosača prosjaka cigana robova parajlija seljačina komunjara fazona jebača udvarača alkosa narkosa razbacanih švalerčina nabildovanih pederčina kasabo kabadahijska evropice varvarska vrvežu vavilonski izraslino dunavska pokondirena provincijo ohola večita ruševino okretao si glavu kad sve je oko tebe gorelo kad kao mokre pse gledao si izbegle i bedne istorijska konstanto ubico kraljeva kućo ratova ostatku zemlje tek sujetna maćeha šta si mi dao a šta si mi tek ukrao sve praštam ti loši ljubavniče za jedan tvoj pogled sa kalemegdana za dvadeset koraka zadarskom ulicom kesten-pire u sremskoj za sve polovne knjige i pesnike u dronjcima za tvoje zapišane podrume tajni za dvorište jedne crkve za izvesne stepenice za sjaj jutra na dorćolu za kišnu prašinu septembra za sve carske mrvice sve ti je oprošteno čežnjo života o teška ljubavi među gradovima

MEDITERAN, MEDITERAN

Kad u naprsloj crkvi stara zmija zapalaca

odroniće se po nebu zvona

rasprštaće se u sunce prhko jato

otkotrljaće se mandarine niz skaline

prsnuće krv paradajza po trgu

cakliće se slane masline na stolovima

pod oleandrima u ludilu kuckaće cvrčci

padaće smokve raspukle u krilo

i sedećemo pod nabreklim grozdovima venjaka

kad štrcnuće srž iz narovog srca

i rascvetaće se sise prezrelih žena i

zaklepetaće sandale i lepetaće haljine kao jedra u buri

drevni mermer zazvoniće vreo

a kotviće se brodovi i žamoriće pjaca

i plesaće veš blagi tango juga

i more će da se ugiba od riba

i mreže biće sve teže

kad zasijaju jarboli u jari

i padnu u crveni suton palme i život

spustiće se veče fešte i strasti

u noć slasti i karneval obilja pre nego

u jutro dođu Cigani da pokupe smeće

sa oholih plaža belih Latina

kad na pustoj pučini samo crne ruke

sa sklepanih splavova

vapiće ka lažnom raju.

BALKANOID

Evo ti i šljive i njive blatnjave

na poklon ti ove suve klisure

nosi se ti sa ovim crnim šumama

opevaj te puste gudure

uzmi čak i ovo more čarobno i grozno

te obale nostalgije pune meduza mržnje

davi se ti u ovim rekama

i svim zelenim odsjajima

na ti ove strašne planinčuge

nosi i pašnjake blistave sa stadima i krdima

nosi i smeće istorije

blatište prošlosti

krv vekova

ponesi i ove ljude

divlje i divne

plemena ova zakrvljena

i sve njihove grdne mi gradove

i iščašene religije

strpaj u istu vreću i detinjstvo sreće

i mladost ratova

nosi najzad sve kabasto i teško

na poklon ti ceo balkan

neotesani balvan

nosi ga najzad nosi

ja više ne mogu

da ga gledam.

HIMNA ZA MRTVU ZEMLJU

hej sloveni

južni naročito

koga briga

jošte li živi

duh naših dedova

ili je srce njihovih sinova

odavno za narod

prestalo da bije

a ponorom pakla

i vatrom groma

spržili smo se sami

hej sloveni beslovesni

kud se dede silan san

čime su mozgove muljali decenijama

šta je naša jadna baština

zdravko i brena pioniri maleni

sletske vežbe možda brozove kuće

ove laži decenija bratstvo krvavo

kainova kob

dokle kosti i gene da prevrćemo naopako

hej sloveni južni naročito

dokle grobovima da licitiramo

zar pokopali smo sve radosti

i sećanja

amnezijom da se hranimo kao paučinom

hej sloveni

da li postojano kano klisurine

stajali smo ikad

ili su kisele kiše mržnje

odronile i sprale sve u sitan krš

i ko je proklet izdajica domovine

ako ne svi mi iz plemena ukletih

što u gnjilu stvarnost gadno se srozasmo

u ove klaustrofobične državice

mržnje i blata

ovo li su naši vladari

ove njuške gramzive

seme bezočnih džukela

hej sloveni onda

bratstvo južno i kužno

pogledajmo sebi u oči krvave

mutni taj paprikaš

sami smo skuvali

sami ga i lapćemo

kao bedni psi

PRETEŽNO VEDRO

                    Ani J., tužnoj u Splitu

Ovaj dan kao nacrtan.

Vrvež plaže.

Raskoš oblaka i borovi.

Horovi cvrčaka.

Rokoko leta.

Žamor i sve draži.

Slane haljine i smeh.

Pokoji greh.

Cika sa promenada.

Iz belog grada zvon.

Lavande titraj.

Opšti sjaj.

I ovo srce u dronjcima.

I ono.

Žiga. Igra.

Igra

Igra

Igra

U taktu svoje aritmije.

POHVALA DRUGOSTI

Dođi crna ovco

i ti bela vrano

i kusi psu

puj, puj, ćorava koko

i prase trinaesto

i ti ružno pače

dokotrljajte se na petom točku

ponesite drugu violinu

i poslednjom rupom na svirali

zaigrajmo hromo kolo

dođi dronjava menažerijo

i drndava skalamerijo

u inat simetriji

protiv reda i poretka

iz prkosa uspešnima

odbačeni, kljasti, heravi

krnja lepoto

sirota gordosti

dođi u ime devijacija i aberacija

anomalija i abnormalija

dođite grbavi i ćopavi

bangavi i gubavi

mongoloidi i apatridi

patuljci i raspuštenice

albinosi i džinovi

napušteni i bezdetni

ćosavi i rutavi

dođi deponijo

robo s greškom

donesi svoj veseli bol

ponesi ofucanu radost

retku kao tartuf

jad naš i našu stalnu glad

ne menjamo ni za hrpu

konfekcijske sreće

KRAJ MASKENBALA

Kad te smrve:

tržni centri

turizmi

pogrebna preduzeća

obdaništa groblja

cvećare ljudi izlozi

ciganmale kreditne kartice

porodilišta ljudi

saobraćaj budilnik

ljudi deca saloni nameštaja

ljudi ljudi ljudi

grad semafori poštansko sanduče

novine parkovi vesti

crkve ljudi rođendani internet

zoo-vrtovi banke supermarketi

ljudi šminka paket-aranžmani

u pretkomore srca potrpaćeš sve te tuge

tušta je to i tma

i điha ha zabrazdićeš samcit sam

strancima znan

bližnjima stran

nemušt kao konj

krnj kao panj

raždžaraćeš te očaje

strpaćeš ih u mamuze

osedlaćeš bes

eno ga njišti u oboru godinama

zajahaćeš ga

nahranićeš piljevinom ljutnje

strugotinama straha

obujmićeš to čudovište

cimaćeš uzde samcit sam

oborićeš ga razulareno

sljuštićeš mu masku

smrvićeš ga istinom

dosta je vala topotalo po tebi.

AKO HOĆEŠ ISTINU

ako hoćeš istinu dragi

(a niko je nikad neće)

na sto žena rasparčam se često

u meni čim njihov hor gneva zapeva

strmoglavce noću u klisure srdžbe

strovalim se.

Pun sam krčag ženske žuči

kad sto neosedlanih furija zanjišti

i zavitla svojom besnom grivom

topotom u krvoločni pir.

Sa svetom u tami u tešku svađu uđem

preko granica civilizacije i tolerancije

kroz bodljikavu žicu u kori velikog mozga

ko je ovde zašao ne izlazi nikad neoštećen

takt prestaje iza zida moje lobanje

ovo je surova mentalna džungla

bez celofana uljudnosti i vaspitanja

i lepooke antilope su ovde uvek prožderane

gde čupkam džigericu starim komunistima

i dobro uhlebljenim levičarima zapada

prepariranim osmesima prodavačica se plezim

masakriram činovnike čerečim tajkune

demoliram televizor

lomim igračke u ofucanom obdaništu

dinamit u svoju staru školu postavljam

ostavljam veliko govno na jednoj katedri

sa prijateljima tu i na krv i na nož

svekrvi vadim oči tupim noktima

igram sa njima klikere

sikćem na fašiste

a i sa jevrejima se kačim

na rodbini oštrim zube

odgrizam uši popovima

koljuckam susede

narode tuđe ne trpim

svoj još manje

uopšte uzevši

nerviraju me narodi

čupam muda nacionalno osvešćenima

kad ima šta da se čupa

slobodno cepam zastave

od himni mi radi kiselina

ovo sam ja

made in yu originalno

dorađena kojekude

ovo sam ja

posle pedeset godina bratstva

o jedinstvu da i ne govorimo

produkt dvadeset vekova

brižljivo poliranih maski

potiskivanog kanibalizma

ovo sam ja

ravnodušna prema mercedesima i

arhitektonskim dostignućima

gluva za tajne vasione

(i jedna planeta mi je previše)

zapanjena pak nad savršenstvom

jednog karfiola

nema od čuda pred morem

ushićena nad rečju skvrčen

ili pred očima neke mačke

ovo sam ja

u duši iskreno poligamična

urođeno usamljena

volim te volim

i još dvojicu oduvek

svima sam vam vazda verna

moje srce nije nikad tesno

ja sam to dragi

tvoja fina tiha jedra glatka

tempirana bomba

ako baš hoćeš

istinu

ZLANTO TELE VIZIJE

banke i šamponi

koka-kole i tamponi

sredstva sva

za fleke i mrlje

zemlja moja

zrači srećom svako veče

zemlja moja

skupljena od pranja

krpljena od deranja

ispranih boja

zemlja moja

kolonija bez broja

jer kupite koka-kolu i na stolu

imaćete porodicu koja uz to pruža

zlatokosu dečicu i divnog muža

okupljaćete se svaki dan oko zajedničkog ručka

da slavite globalnom tekućinom topline pir

mir mir mir

niko nije kriv

ako odjednom zanosna kučka

pokuša da proda magični šampon

i sveupijajući tampon

il uložak najtanji za svu svetsku krv

kad odjednom neki zalizani crv

hvaliće na sva usta banku

u kojoj vas više vole nego kod kuće

a kupite i srećku tanku

od srećke do sreće

brzom trakom

iz sumraka direktno

u svanuće

zemlja moja

sitna i nebitna

puna je banki i fleka

mrlja i krvi

svako veče ništa preče

tek

banke i šamponi

koka-kole i tamponi

VEČE U VANKUVERU, 29. NOVEMBRA

sedi emigracija

na opelu mrtvoj zemlji

u najlepšem gradu na svetu

u najboljoj zemlji na svetu

ljudi vrli i veseli

žamorni i glagoljivi

pijuckaju jedu kroz velike prozore

zvezdanu metropolu dišu

u perfektu krišom živi zakopani

neko i u prezentu

i svi su ovde

a niko ovde nije

Ilhan Pačariz

Ćutanja

1.

Mora da je bio siguran da je gumeno uže

dobro vezano kada se pojavio iza

galerije automobila i, kao neko kome je

dugo trebalo, rekao: Zašto nam to radiš?!

Ona je stajala na senci svoje sobe i ništa nije rekla.

Kasnije, kada je zvuk motora iščezao

i on ušao u kuću, sedela je na stepenicama.

Brzo mu je utrljala papirić u dlan i pobegla na sprat.

Na dlanu je pisalo: plašim se,

a najviše se plašim da će, ako otvorim usta,

u moje grlo jurnuti voda i potopiti

vaša srca.

2.

To se dobro zna: mnoga korita reka su kamena,

dosta puta od kockastog kamena.

A opet, među onim od zemlje i plastike, gline, porcelana,

lima i kristala, postoje i, pod staklenim nebima,

staklena korita kojima teku po staklenim dnima

smešno prave i neduge reke.

Nekad je koritu i dnu i nebu, doduše,

ako je ima, šara ovakva, nekad onakva,

nekad su te reke moćnije a nekad tek rečice,

ali je važno da im je izvor uvek  na istom mestu:

na dnu čaše.

Ipak je to, mogli bi po svemu ovome

da kažemo, jedna reka.

I na Sardiniji i u Novoj Engleskoj i na Kamčatki i

u Bajkonuru i ovde, ma gde to bilo.

Njen je tok neprekidan (pošto neko uvek upravo sada

ispija čašu vode), a ona i pored toga za mnoge ne postoji,

jer nije imenovana.

Uprkos plivaču koji vapi za tačkom oslonca,

uprkos svesnom doprinosu nesavršenosti svih

opštih i geografskih enciklopedija, nemojmo joj ni ovde

ime dati.

3.

Kad-tad, ponovo će redosled biti ovakav: probudiću se

usred noći i u polusnu biti bez milosti za snove parketa

i vrata, jer bih popio čašu vode.

Iako je gotovo sva moja, umaraću tu čašu,

mučiću je, mrcvariću je, naglavačke ima da visi

sve dok joj svetlost sa ulice ne obelodani kapljice znoja.

Oh, kako ću je onda iskapiti!

Kao da gledam, teturajući vratiću se do kreveta i leći

na stranu srca.

Ne znam da li ću moći opet zaspati.

Marija Šardin

MEDIANARES

Srednje linije zidova. Zamišljam Buenos Ajres .
Naše drevne usne u cvatu trešanja 
i smijeh tuđe djece ( ćuti nas bog
našom amnezijom ) . Ljudi plaču iza ogledala
da ne vide oči , a meni je lakše jer mislim
da gaučosi sade cvijeće .
I da će jesen ući u ulice i reći zdravo
kako bi to kazao Borhes , (s)lijepo
sa bibliotekom u očima
( neke su dimenzije objesili juče
i rekli , ovo su naše zastave ) .
Zamišljam Buenos Ajres ,
u bašti sa starim pramenom
a prag ću ostaviti kasnije za zagrade .
Kao i divlji balkoni u fotou po danu
sa specijalama noći ,
i vrijeme da kašlje prašine
dok se predajem ispred crkve psu
što će zaspati kasnije
ispred banke .

Miroljub Todorović

   

DVE ŠATRO ŽVAKE I NAĐENA PRIČA

KARAKUŠLJIVKO

Samo što izgiljah iz gajbe naleteh na Ljubu Gnjidu.

Eskivirao sam tog karakušljivka kad god sam mogao. Voleo je da kenja bezvezne stvari, da prodaje buve i uvlači se u bulju svakom kome stigne. Ne znam što se toliko navrzo na mene? Neko ga je sigurno napalio da sam žešća fora.

– Zdravo! – pevnu i pruži mi šapu koju ne prihvatih. – Džonjao

sam te ovde dugo. Imam nešto važno da ti istrkeljam.

Nisam imao vremena za gubljenje. Spustim ofingere i ubrzam hod. Gnjida se nije odvadio. Furnuo je sa mnom i razvezao žvaku.

PODGREJAN LEŠ

Ne varim svoju prikolicu, ispoveda mi se Peđa Fikus. Zatrovala mi je život. Ničim nije zadovoljna. Neprestano diže vatru, prži, psuje. Marinka iz usta ne vadi. Za sve sam ja grbav. A ona džondra, okešavila ko smrt na godišnjem odmoru.

U gajbi pičvajz. Lufteriše se, opaljuje gluvku, neće da radi. Stalno čantra, tandrče, tupi zube. Te ovo, te ono. Kao drugi sve imaju a mi muda od labuda.

Više se i ne karamo. Dišem na škrge. Miško mi postao svilen. Ne diže se. A i na koga će? Na podgrejan leš?

          KANIBAL

          Armin M., kompjuterski tehničar, dao je oglas preko Interneta da traži mladog, dobro građenog muškarca plave kose koji pristaje da bude zaklan i pojeden.

          Na oglas se, marta 2001. godine, javio Bernard J. Ova dva muškarca sastali su se u Rotenburgu u kanibalovoj kući. Posle homoseksualnog odnosa u kome su obojica uživali, Bernard je pristao da odseku njegov penis i da ga zajednički pojedu. Nakon toga Armin je žrtvu zaklao, isekao na komade i delove danima pekao i jeo.

Zadovoljan onim što je uradio ovaj nemački kanibal izjavio je da ga doživotna robija ne plaši.

– Naprotiv – kaže on –  imaću puno vremena da pišem memoare.

E. E. Kamings

NOSIM TVOJE SRCE SA SOBOM

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)...
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)...

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, slatkišu)...
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja istina)...
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju Sunce uvek pevuši,
to si ti...

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti...
To je čudo koje održava zvezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)...

SVA U ZELENOM

Sva u zelenom je moja ljubav odjahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šunjaju sa smeškom
veseli je jelen bežao pred njima.

Okretniji su od šarenih snova brzi dragi jelenovi,
retki crveni jelenovi
Četiri crvena srndaća kraj bele vode
okrutni rog je pevao spreda

S rogom o boku je odjahala moja ljubav,
odjahala niz reku u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šunjaju sa smeškom
livade su ravne bežale pred njima.

Mekši su neg' san u papučama vitki gipki jelenovi
okretni nestali jelenovi.
Četiri okrutne košute u zlatnoj dolini
izgladnela je strela pevala pred njima.

S lukom o pasu odjahala je moja ljubav
odjahala niz planinu i srebrnu zoru
Četiri vitka psa se šuljahu sa smiješkom
oštri su šiljci bežali pred njima.

Bleđi su od strašne smrti glatki tanki jelenovi
visoki,napeti jelenovi
Četiri visoka jelena na zelenoj planini
sretan lovac pevao je pred njima.

Sva u zelenom je moja ljubav dojahala
na velikom konju od zlata u srebrnu zoru.
Četiri vitka psa se šunjahu sa smeškom
Moje srce palo je mrtvo pred njima.

      preveo Robert Tili

Bob Kaufman

Hart   .   .   .   Krejn

Plaše te se, Krejn . . . šaputao si sa visine o bolovima koje su oni

           zauvek sahranili . . .

Mrze te, Krejn . . .  tvoja nad-realna pomračenja zbrisala su njihovo

           prigušeno sunce . . .

Nedostaješ im, Krejn . . . otisci tvojih stopala su na njihovim zubima

           koji trule . . .

Potreban si im, Krejn . . . njihovi šetajući umovi su izlizani do

          srži . . .

Žele te, Krejn . . . ostani u mraku skriven ispod

         stolova u knjižari . . .

Zovu te, Krejn . . . vrište tvoje ime u napuštenim

         telefonskim govornicama . . .

Tuku te, Krejn . . . vuku tvoje usne po telima

         svojih ljubavnika . . .

Poznaju te, Krejn . . . upamtili su bubuljice

         na tvojoj duši . . .

Traže te, Krejn . . . tvoj lik je na tajnim markicama

         prikačenim za skrivene koverte . . .

Kupuju te, Krejn . . . tvoju skamenjenu spermu mermerni ljubavnici

         čuvaju u sefu . . .

Čuju te, Krejn . . . vrištiš sa njihovih

        isključenih radio aparata . . .

Vide te, Krejn . . . tvoj odraz se vidi na crnim prozorima

               pustih uličnih uglova . . .

Čitaju te, Krejn . . . tvoje knjige su otvorene u

               andergraund  bibliotekama . . .

Slikaju te, Krejn . . . tvoje obrve su na njihovim luksuznim

              kalendarima . . .

Podučavaju te, Krejn . . . u tajnim grupama ispod fudbalskih

             stadiona . . .

Prodaju te, Krejn . . . razapet si na roštiljima

             poetskog obedovanja . . .

Slave te, Krejn . . . optočen si mlaz vode u

             tajnim povorkama lepote . . .

Obožavaju te, Krejn . . . čuvaju te kao svetinju na

            oltarima samoubilačkog bola . . .

Ubijaju te, Krejn . . . elektrošokovima  za doručak

            u kuhinjama gasnih komora . . .

Lakše im je, Krejn . . . nestao si i odneo svoje

            svetove sa sobom . . .

Negiraju te, Krejn . . . sigurno si mrtav, ali mi znamo,

            Krejn, da nikada nisi bio . . .

Žive te, Krejn . . . NA MOSTU.

Prevela sa engleskog Ivana Maksić

Hart Krejn

ENTERIJER

Opreznim dostojanstvom svetli
Lampa u našoj bednoj sobi.
O, siva, zlatna blagodeti –
Tihi i nežni sjaj turobni.

Mi smo od sveta oduzeli
Ovaj čas. Zašto mora da zna
Da ljubav cveta – zakasneli
Cvet u tom danu posle dana.

Pa čak i svet tu da probije
Uz zavist, pretnju, morao bi
Svet da se sagne i dobije
Našu samilost i smeh dobri.


ZABORAVNOST

Zaboravnost je kao pesma
Koja, oslobođena ritma i metra, luta.
Zaboravnost je kao ptica čija su krila poravnjana,
Raširena i nepokretna –
Ptici koja iscrpljeno klizi niz vetar.

Zaboravnost je kiša u noći,
Ili stara kuća u šumi – ili dete.
Zaboravnost je bela – bela kao srušeno stablo,
Sibili može uzeti proročki dar,
Ili sahraniti bogove.

Pamtim mnogo toga što je zaboravnost.


LJUBAVNA PISMA MOJE BABE

Noćas nema zvezda
Osim onih u sećanju.
Ali koliko je prostora za sećanje
Pod raskopčanim opasačem tople kiše.

Ima čak dovoljno prostora
Za pisma majke moje majke,
Elizabete,
Koja su tako dugo bila sabijena
U uglu potkrovlja
Da smeđa su i meka
I mogu da se istope i pretvore u sneg.

Kroz tako veličanstven prostor
Mora se gaziti nežno.
Sve visi o nevidljivoj beloj dlaci.
Drhti kao grane breze što premrežavaju vazduh.

I pitam se:

„Da li su tvoji prsti dovoljno dugi sa sviraju
Po starim notama koje su samo eho:
U tišini dovoljno jakoj
Da odnese muziku do njenog izvora
I opet je vrati tebi
Kao da je nosi njoj?“

Babu bih proveo kad joj ruku uzmem
Kroz svašta što ne bi mogla da razume;
I tu se zaplićem. I kiša se nastavlja po krovu
Sa zvukom nežnog sažaljenja i smeha.



IZGNANSTVO

Moj dlan ne dotače sreću od tvog dlana,
Usne se ne smeju od našega „zbogom“,
I to rastojanje raste svakog dana
Bez glasa ko školjka zatvorena dobro.

Trag ljubavi traje, mada gladne, same.
Krilo golubice oko mog se srca
Nežno svija svakog dana. Plavi kamen
Prstena sastanka sve sjajnije zrca.


Preveo
Nikola Živanović

Miroslav Kirin

TREBA

ŽIVJETI

POLAKO,

POSVE

POLAKO

.

.

.

.

.

.

na stolu smo zaboravili kruh najlakši od naših zaborava

.

.

.

.

.

sve dok smo u radnicima skupljali žuč bilo je slikarstva

.

.

.

samo želim pomiriti riječi sa svijetom bombone s jezikom

.

.

.

od uzgojena žita narasli smo onoliko koliko treba da se bude prijatelj

.

.

muha se već sklonila u kamen i žustro radi na njegovoj prozirnosti

.

.

.

ptice su svi zaboravili pa su još jednom preživjele

.

.

.

.

.

.

poderanih jezika misli puštamo doma

.

.

.

.

.

otvorim bilježnicu zatvorim knjigu

.

.

.

ljude još trpaju pod nokat crne se na dnevnoj bjelini

.

.

.

pitanje novca za lakat izmiče pitanju o ljubavi

.

.

.

.

.

.

duša je prazna vreća bar do sutra ujutro

.

.

.

živio je među povrćem ne znajući što da kaže životinjama

.

.

.

u malenim novčanicima stanuju beskućnici

.

.

.

rasvjetni se stup nagne prema topoli jesi li prijateljice čitala vaska popu šapne joj

.

.

.

kosti smo prali sve dok se na njima nije moglo pisati

.

.

razmišlja plava krpa s vješalice u kuhinji, o kraju poezije i još koječemu

.

.

.

u oblaku asfaltne pare radnici odjednom postaju vidljivi

.

.

.

.

.

.

pod stablom se skutrio mudrac (ali to pripada nekom drugom vijeku)

.

.

.

bespomoćni smo pred vašim gustim suzama ne i rupčić

.

.

.

ljudi zatečeni kako gmižu pravdali su se da nam se to samo pričinilo

.

.

.

mehanička životinja ima najviše izgleda da preživi

.

.

.

jer ako govorimo samo o kostima meso će se pojesti od zavisti

izvagali smo život – bio je lakši, ali je i dalje bio život

.

.

.

.

u supermarketu sam živio skriven između sredstava za čišćenje i toaletnog papira

.

.

.

golub dubi kruh i ako nešto ne poduzmemo, otkrit će onostrano

.

.

.

promijenio sam žarulju u svemiru

.

.

.

.

.

kroz prozor dopre zraka svjetlosti, na podu se rascijepi, i u čvor sveže, ta vragoljasta svjetlost

.

.

.

.

.

.

sjedimo na dnu isušena jarka i grlimo se snažno sve dok nismo voda i ponovni početak

.

.

.

o životinjama koje volimo mogli bismo do unedogled, ali tu su biljke što jednako uporno zanovijetaju

.

.

.

ako i nismo siromašni, bar ispružimo ruke i čekajmo

.

.

..

.

.

.

.

.

nitko nas više ne kamenuje - kamenje izgubilo tvrdoću  i brzinu pa sad vije vije snijeg

.

.

.

molim, ako je genocid riječ preteška za poeziju, onda ću je se ubuduće kloniti

.

.

.

.

.

pod debelim naslagama ugljena mišljenje nema šanse

.

.

.

tijelo, neizdrživo tjelesno - duševno oboljela duša tijelo objeduje

.

.

.

.

.

.

drvo raste iz zida, a ja mu za to ne mogu naći nikakvo opravdanje

.

.

.

puhali smo si u vlastite kosti ne bismo li se od zemlje odigli

.

 vrata sijeda od čekanja da ih netko zalupi, vrata umotana u šal, da ne lupaju

.

.

.

.

juhu čitam kao što čitam poeziju: kosti dale svoju srž, povrće smisao, meso, ono vidljivo, sričem pak ustima

.

.

.

.

glad je počela misliti umjesto mene – hvala joj

.

.

.

ako mi se spava, trebao bih ustati i poći, ali kako ću zadrijemati dok hodam prema snu

.

.

.

.

.

.

nekoliko listova papira proglasilo se knjigom i odmah postavilo vojsku na svoje granice

.

.

.

koža se ljušti, vlasi otpadaju, u mesu se šire šupljine, a na drugoj strani napuhava se duša, i već bi odletjela da ju, privezanu za stablo, nisu odredili za dječji rođendan

.

.

.

bosih nogu smijemo se kiši – uskratili smo ti čarape, oj kišo

.

.

.

.

(ulomci)