Monday, December 18, 2017

SLAVKO JENDRIČKO - ŠEST PESAMA

SREĆA

Netom po završetku mature
Pa sve do kasno u studenu jesen
Nosio sam cigle željezo pijesak
Naporno miješao ručno cement 

Svakog dana osim nedjelje po 12 sati
Od svega ostalo mi je u sjećanju samo
Jutarnje ružno presvlačenje u hladnoj baraci

Predvečer dok sam s majstorom
Na njegov račun pio oproštajno pivo
Vidio sam ju kroz prozor gostionice

Gore na brežuljku vrebala me je poput sokolice
Njeno lice premda lijepo ni sada ne mogu
Ni metaforički prispodobiti anđeoskom  

Nakon što bi me konzumirala tuširala se obrisala
Svijetlo smeđe dlačice trbuh grudi zamagljeno ogledalo

Poput zadovoljnog pljačkaša sjela bi prebacivši
Nogu preko noge tako izražavajući svoje zadovoljstvo

Nakon toliko vremena nakratko vratila se u moju glavu
Da mi je učini tijesnom nepodnošljivom zbog pukovnika
Koji je zbog nje završio na tavanu sa štrikom oko vrata.



ZIMSKA ILUZIJA

Početkom prosinca vatom
omotam prozeble duše
stabala ispod prozora

strpam ih dublje u ormar
između odjeće
svih svojih dragocjenih
čulnih samoobmana

u knjigama s kojima zimujem
nisam mogao naći mudrost mosta
od snova crvenih cigala

samo kuvertu s logom Zagrebačke banke

ponekad netko kasno noću
između stranica grakne

sve ću vas pobiti

nimalo bliže običnoj misli
u vatiranim jaknama ugrijane duše
zelenim prstima sanjaju proljeće

sa sačuvane visine
ne prestaju gubiti
zanos posezanja duboko u tlo

kojeg obmanutim razumom
gubim pod nogama.



IZDAHNI

Nikom se odavno ne javljam ni lažnim pismima 
spreman za slučajno sretno nevidljivo nesretno   
pišem lamama crtam note u kajdankama za ptice

na mene će uoči molitve udariti zvuk zvona snažniji
od svake riječi zemljotresa kojima pošumljavam oko
svitanje dana na terasama zgrada periku Ćelave pjevačice

uspio sam, neće me smiješno, tužno, niti san velike nemani
ne mogu pustiti da zaspim, zapnem, zapalim miris tvoje kose
pravomoćno je sve što smo pojeli, popili, uzdahnuli s lažima

samo izdahni nismo srne zečevi na cesti ležeći policajci.



HIPNOTIZER SNOVA

Sa psima su me obučili
u vojnom kampu

napet poput strune pratim
svaku zamišljenu riječ

njene putove izdaje maglica daha
iz usta smrznutog jutra

vrtnje divnog veselja
nereda skitnica

s njima se sporazumijevam
svetačkim slikama

uz njih na štandovima cvjeta
kič kuhanog mesa borove grančice

pred božić dodatno zatežem nit

svojim izabranim sućutnim slovima
uspavljujem snove onih koji umiru.



USPORNICI

Svjetlost je palila kožu
okrenutom leđima suncu

sjena ispred mene
usporavala je kretanje

poput uspornika na cesti
štiteći me od nesretnih susreta

stigla me je svijest
da bez opreza

bilo što mogu 
pokrenuti
učiniti

prepoloviti svinju

poput ambicija
stasalih vlastodržaca

spuštam kapke
uklanjam vidljivo

ne odustajući od proboja
kroz njihove sjenke.



POSMRTNA NEDJELJNA GOŠĆA

Godinama nedjeljom
već posve rutinski

aura moje matere sjedne
nasuprot meni
udobno u kožnu fotelju

nikada ne skida
urednu crnu masku
podzemne vode
isprale su joj lice

otkako joj je živoj
udav zadavio
svjetlost zavjetnih lampi

pobožno u krilu uvijek
drži dobro očuvanu
elegantnu crvenu torbicu 

sa smješkom saginje se
do poda na koji joj
povremeno ispada proteza

nikada nije izišla u vrt
svojim ružama
koje nisu prestale
cvjetati svakog proljeća

predmnijevam da ih je vješto
uspjela presaditi u dušu

na nepoznat način
poput svojih dolazaka

poslije svakog njenog odlaska
zagnjurim glavu duboko u akvarij

kod zlatnih ribica tražeći dokaze
nedjeljnim pomrčinama svog razuma

nikada se ne uskomešaju
uvjerljivo svjedočeći o njenim dolascima.


Tuesday, March 10, 2015

SVEN ADAM EWIN

KAKO PIŠEM

Neke osobite riječi
Pritisnem
Silom
Od deset tisuća tona u sekundi na kvadrat,
Od čega tlo zadrhti.

I one ostaju.

Druge zakucam:
Kuc!
Kuc!
Kuc!
I na njih vješam razne veznike i to.

A onda nabacim rijetku žbuku
Pa u nju
Prstom
Utisnem
Prolazne riječi u raznim bojama. One otpadnu
Čim se okrenem,
Ali ostane otisak koji ubrzo oksidira smeđe.

Naslov ispliva zbog razlike u tlakovima.
I to je pjesma.



RASPAŠOJ

         (Dvojici, meni osobito dragih pjesnika:
         Dobriši i Sergeju, s ljubavlju)

Ti sjediš u vlaku. A ja sjedim prijeko.
Ja uporno gledam tvoje tijelo skladno.
- Dobro veče, miss! – gle, ja bih ti rek'o.
- Dobro veče! – ti bi... uzvratila hladno.

Oborene vjeđe. Urez dekoltea.
Kovrča na vratu (tako neizbježna!).
Noge prekrižene. Culpa, culpa mea!
Chanel 5 u zraku... Tvoja koža nježna.

Na koljena padam. (Tako slatka sva si!)
Dižem oči k tebi prekrasnoj u plavom:
- Čežnjo moje biti, ti ne slutiš da si
Svoju svjetlost lila mojom davnom javom!

Koga ja to želim, kurvu ili vilu?
Ipak... ono prvo, a što da ti krijem.
Pa ako si nekom sjedila u krilu
Ja ne pitam, dušo, na koljenu čijem.

Ti se malo nećkaš. (Imaš preporuke!)
Ne zanima mene historija tvoja!
Pusti, čiji zubi! Pusti, čije ruke!
Samo sjedi dušo, na koljena moja!

Ne žali za bivšim. To ne služi ničem.
Svaka ljubav prošla tek je suha brojka!
Daj mi usne, grudi, da fijuknem bičem
Pa da njište konji… Pa da juri trojka!

A na kraju puta, na izlazak spremni,
Kad naš vagon bude na peronu prist'o,
Zbogom zlatokosi, dobacit ćeš meni.
Do svidanja, draga, ja ću tebi isto.

Tako ćemo, dušo, kad nas prođe nagon,
Bez imalo strasti, bez riječi, bez slova
Nosit' svoja srca kao prazan vagon
U maglama mraznim, blizu Astapova.

Možda me se sjetiš (dok te korzet muči),
Dok nabrekloj dojci raskopčavaš puce,
A ja tebe možda u kavanskoj tuči,
Kada finski nož mi zarinu u srce.

Ako te se sjetim kao lake žene,
Oh, reci mi, draga, prije no ću pasti:
Od ljubavi svete, čiste, uzvišene,
Je li bio slađi… onaj časak strasti?

A ti ćeš mi reći, bio si sa damom,
U trenutku strasnom - sve je bilo čisto,
Jer dok tijela naša gorjela su plamom,
Ljubio si drugu. I ja drugog, isto.




Wednesday, February 18, 2015

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ




Хоризонт


Омча

Љ. Н.

Дар опор, љубав, свак мора да проба
ко искушење у најтврђој вери,
кад воли се ко у тајној завери -
против свих - душа када устрепери
са обећањем, дечјим, да до гроба
трајаће - свет док љубављу се мери.
Господе, славих у давно те доба
једино њу што сазда - не замери!

А кад је тихо променила светом,
с омче пред кућним прагом залебдела,
на пут последњи дођох да је пратим.

Оста да славим друга твоја дела,
воду и биље, црну земљу - све то
што никад нисам успео да схватим.

Грофица Ханска

Писама страсних пред лицем промиче
краснопис, као из земље вилинске.
Ход јој бешуман земљу не дотиче,
само хаљина лети и крили се.

Дуго је жуђен сусрет тај. Муж, хладан,
не зна за такву страсност на даљину.
На коси (сваким покретом јер влада)
поправи, каткад, прамен, и хаљину.

Не писац - он је Бог што земљом хода.
Мајстор повесма, зналац срца женског.
Не крв и месо - сен сишла са свода,
симбол љубавног чуда васељенског.

И мислила је на оног ког жељка,
на предстојеће предивне тренутке,
кад спази чудног, на клупи, дебељка
поред којег ће проминути ћутке.

Рукопис

Тај рукопис је био моја звер.
Храних га крвљу и месом сопственим.
(Очњаци гризу, изнутра, по мени
и тај је двобој - праведан, и фер).

Ал ишчупах га ван, припих до зида -
сад је опкољен, сам, књигама другим,
да полицама још тежине прида,
далек од ока мог, и туђег вида,
насамо с прахом, с годинама дугим.

Ко древни спис ког нико не откључа,
незавредео читања, ни бриге,
док печатају, вани, све те књиге -
на милионе - слажу спрат на спрат,
за тираже и светски сајам бучан -
спи, звери моја - ти си уникат.

Платонски стихови

Долазио је онизак, пупав, ал не без горостасне сујете,
пун жеље сликарски страсне, и мишљаше, песнички уклете,
презирник својих колега - не и владајуће странке,
код ње - кустоскиње с младежом изнад усне танке.
Неговао је пивски стомак, сматрао себе освајачем,
(мада ожењен беше, а она неудата)
и смешила се она (то је од разума јаче),
јер јој је био нешто између љубавника и брата.
И мада није било физичких контаката,
(тако бар мисле упућени у деликатну ствар),
шепурио се, одлазећи од ње, ко да напушта цар
француске војвоткиње напудран будоар,
а она уздисала кокетно - уздах беше сва захвала.
Нити је тражио ишта, нит му је ишта давала,
сем кафе заслађене у, ко салонској, полутами:
тешко да је и био за работе, мање отменије -
би задовољан трачем о себи и финој дами.
А с њене стране беше довољно што га је сматрала генијем.

* * *

Сеоце, избе, мали дом културе,
мала општина, невелика школа,
потоци, влати што квасе кондуре,
бодљица што се у дланић забола,
друм ко намотан на сивкасти калем,
(на ауто се, ко чудо, вребало).
Наш свет је био тако сушт, и мален,
ништа ван њега није нам требало.

Ал успех да га рашијем из коже,
тек стазом сна да сад му иштем приступ,
напуштености поверим, и трави.

Издао сам га - то тек човек може -
учествовао у једном убиству,
а сад не могу да га заборавим.

У аутобусу

Брату Раки (1955-2014)

Човек, са лицем мог умрлог брата,
у аутобусу, седи поред врата.

Путује с Ћаве, куд, ваљда у Центар.
Кад аутобус сву гужву испљусне,
видим га  - ко да брата, живог, видим,
јаке вилице, ошорене усне,
а поглед скровит, као да се стиди,
но и прозорљив, сељачки паметан.

Устаде, оде, сакри своје лице,
ко што, ненадно, оде и мој брат.
Био је с нама, а сад није: просто.
Тражи га, можеш смашити и врат,
нећеш га наћи у вреви улице:
прогутао га неки други простор,
с којим се наш пут, засад, не граничи.
Изашао на претходној станици.

* * *

Прати ме такво библијско презрење,
зато што, убог, настављам да певам,
да све што имам дајем у бесцење,
и не знам како, жив још, одолевам.
Несин и небрат, неотац и немуж,
нестриц који се вечито кописти,
од мене нико на свету голему
нема никакве вајде, ни користи.
То се не може више ни изрећи,
осим урлањем - како то да спрече?
Да родитељи знадоше избећи
и слепе страсти прескочити вече,
не би ме тако сустизала брига
да сам се с правог склонио попришта,
(не стекох куће, накит и аута) -
да сам скренуо давно с правог пута,
да, ма колико написао књига,
од свог живота не учиних ништа,
да нас раздваја слепе силе закон,
и да од смрти само иштем заклон.

Акреп

Кад зинула је похлепа
зину он с њом у ждрелу,
и никуд од тог акрепа
посвећеног свом јелу.
Он гута плац са воћњаком,
кућу, ограду, рит -
прогута, па се опако
насмеши, никад сит.
У мајку он се претвори
за леђима те једе.
И никад да се замори -
да те на зло наведе,
па те у лику сестрином
подбоде као ножем,
урла на тебе са сином,
гризе те испод коже.
Ниче са новом улогом,
и мери новом мерком,
не ферма те са супругом,
и издаје те с ћерком.
Ко бујица се излива,
и сече као опута.
Поста сав свет са ближњима
гутач што биће прогутан.
Тако питање Бога
израста, зев тај прати:
јер осим Бога, никога
ко може свет да схвати.

Жал за другом Б. Х.

Ја не мислим живети је срећа.
Ипак, можеш да расклимаш ноге.
Телефоном да назовеш многе,
да набереш у Слатини цвећа,
да одгледаш добру утакмицу.
Купиш, ипак, дечици доручак.
Тркнеш, ипак, по сир на тржницу.
Гледаш, ипак, лахор њише стручак...

Ја не мислим живети је боље.
Ипак, тад смо друговали скупа,
бранили се од исте невоље.

Срце, кучко верна и приглупа,
где шетасмо - и не памти поље,
где седесмо - оста празна клупа.

Немирне примисли уз очеву смрт


Сад, кад су се сва лоша пророштва обистинила
од линије на длану почевши, искрзане,
до кругова животних, сврћених ко плоча винилна,
оста пар блиских људи, - чекају да с тобом такну
то, немогуће, спас. А само што не плане,
у теби, непланиран гејзир крви у аорти,
да дигне бунт у дотад послушној кохорти
која тражи Цезара, дораслог да буде смакнут.

Ред давно не постоји, постоји привид реда
у свагдањим покретима, нараслим до обреда
религије у коју нико већ не верује.
Постоје комп и теве, као једини прозор
у свет, и тешко свићи се да у такву меру је
стао негдашњи занос ишчекивања - позор
с којим зло откривење уткаће се у оно
што смо звали животом, и држасмо за склоно.

Наша сигурност - тек је сигурност у одлажење
и мањак нечег суштог, можда и смисла самог.
Без заступника сад си пред смрћу, лагано мрење
свакодневни је избор пред предстојећом тамом:
дан по дан. Разоружан, на плацу, крицима птица
ноћних, које злослуте - крик им не треба превести
да се схвати - то није српски, ни ћирилица,
већ зов што ће језиком незнаним нас повести.

Зар то само слобода? Ил нисмо њу ни хтели
колико милост? Сопствен смо живот на кривњу свели?
Можда и свет примисмо, навиком, на веру, као
азил паузе између два заморна снимања,
занемаравши пословично равнодушну му ледност.
А цивилизација - незнан, у свести прерушен хаос,
одлазак на посао што обезбеди примања,
али ником не може гарантовати безбедност.

Посебно место

Ово место за мене оживети још уме,
мада је голи камен, празна кућа и штала,
и како ме доведеш овамо, бели друме?
У ову је празнину сва историја стала.
И где ти видиш трупац, видим на њему старца
који ми објашњава свет овај смртоносац,
где је огњиште хладно мени ватра зајарца,
ливаде медне коси још увек сабласни косац.
И где је плот разваљен, и где се шуња мачка,
и где до бола познат сваки грумен и тресет,
где је босила нога детиња и дечачка -
сунце не греје исто, и не сја исто месец.

       Крпа

Нигде наћи у целом стану,
кад је устребаш ("где се дела?!").
За њу - ни места у орману,
ни у поретку гланц одела.

Приања, (а он гадљив!), длану,
да збрише све, до невидела...
У купатилу, запрљану
спазиш је - давно беше бела.

Какву видети у том предност?
Какав у томе наћи залог?
(Нико нам ништа не обећа).

Рачунати на одбаченост,
на дубљи живот пребрисаног -
у неком ко се свега сећа?

Промене

Иње се топи, чак се и не труди
да траје у свом облику јутарњем.
Шта да из тога учимо, ми, људи?
Слике стварности све су пре но стварне.

Што јуче беше, данас већ га није.
Озакоњено - већ се не спроводи.
И смишљено је, ко зна кад раније,
физичког тела да нас ослободи.

Прсти

Први је некад знао одлучити
да л у арени живи гладијатор.
Шипак пружи на „бити ил не бити“,
постранит, потврд, задебљан и матор.

Други је хтео путоказ да буде,
да се упери, ил брата поткаже.
Зато мерити ваља међу људе
када ће бити као мач обнажен.

И трећи боље нека је у групи,
задржан где су и други, навиком.
Јер кад с прстима осталим се скупи
не показује знак срамотни ником.

Четврти као да не служи ничем,
сем да се систем, сав, не би распао.
Зато га ваљда зову домалићем -
ни до имена није дорастао.

Пети пустио нокат ко вештичји
да издужи се, рад јаче деснице.
Ал не презри га, ма био колицни -
без свих петоро и нема песнице.

Кад испружим их и свет сматрам нашим,
ма како био стран ми, а ја убог.
Ти мислиш да бих нешто да домашим,
а ја ти машем из времена другог.

О Србији

...Не бих ја о Србији. Шта бих имао рећи?
Сем да сам годинама грејао се крај пећи,
слушао крај казана каже из разних ратова,
бајке покојне бабе, цику пијаних сватова,
аброве сеоских снаша, сказ Солунаца наших -
то паметна човека може тек да уплаши.
...И зашто питаш мене? Зар нема из нашег атара -
људи далеко важнијих, на положају, с платама,
који ти могу одмах, без размишљања, рећи
све што и не сањамо о постиглој нас срећи,
о срећи која јесте, још више која није,
с нараслим оптизмимом европске утопије.
Србија? Нисам сигуран. Ал никад, гладан добрано,
од жениног пасуља, још, бољи нисам пробао,
и никад нису тако срећно бридела леђа
ко кад смо ја и отац спремали месојеђа.
Јесте од препеченице многе болела глава,
и орила се песма са свадби и са слава.
И јесте - да се гордиш, кад друге славе није -
прадеда у првом рату био члан дивизије -
ударне шумадијске, која је, прва, онда,
по Степином признању - пробила обруч фронта.
...И јест, у другом рату, стриц четово по Босни,
за шта у бајбокани скоро остави кости.
Шта могу о Србији? Што се сећању прохте -
да смо саборовали за благдане сред порте,
и чекало се кад ће радосно пушка пући,
када би младожења довео младу кући...
...Јест славило у земљи клијање влажно зрно
кад смрт би домаћина завила дом у црно,
и ћутала су поља кад би крочио у њих
човек, да хвата  ваздух, може ли, плућа пуних,
и кад би помислио да смрт сав свет запрема,
тада би, изненада, схватио: смрти нема.
Толико. Знам да није лепо то да се пише.
Ал ја, од већ реченог, не знам веће, ни више.

Хоризонт

Отварах, и не једном прозорче са избице,
да мотрим обле пределе као да су надохват -
ту нерамљену сличицу, ко с кутије шибице,
заклоњености која спречити уме пропаст.

Дуго се безизлазна битка, до смрти!, водила,
с данима претвореним у претпропасни фронт -
тај прозор је закуцан, има сијасет година,
и избица је нахеро - стоји тек хоризонт.