DARKO CVIJETIĆ

Funeralije iz '93.

Srđan Sandić pišući o Rolandu Barthesu zapisuje
Kako Barthes opet pominje Werthera
Gdje ovaj ističe plemenitost koja odlikuje
Svako samubojstvo

"Priča se o nekoj plemenitoj vrsti konja
Koji kada ih odviše zagriju i iscrpe jahanjem
Sami sebi nagonski pregrizu žilu ne bi li lakše disali

Meni je često tako:
Želio bih si otvoriti neku žilu koja bi mi omogućila
Vječitu slobodu"

Kada je brat bio u rovu
Bilo me je stid spavati u soliteru

Pa sam pisao
Prebrisavajući sebi kosti:

- Tenkovi ulaze u slike budućih veterana
- Smotao sinoć njezinu fotku u filter za joint
- Splet vena na brončanom konju kraj ulaza
  gnjije i rasipa se
- Reveruju ružom
  trudnicu
  u nečijim ratnim svatovima

Kada brat dođe
Jašemo plemenite konje
U dolini
Tjeramo ih da se dobro zagriju

IVANA MAKSIĆ

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana evo ginu konji

svi jahači moji kroz maglu, kopljima

kroz vodu, krv, šumu, vatru,

vatra, vatro, gorim, rekli su

ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja

na ivici, do kraja, uvek kroz tajne

vira, vihora, čizme su stradale,

talas je pucao, nikada, znaš,

goniči robova iz prošlog života

nisu ustuknuli, kćeri, vatra,

plamičci se kotrljaju, plivaj,

idi dalje od mene, preplivaj

svе bure, budi leden grumen uglja,

budi nevidljivi dijamant,

samo ne vuci prtljage incestuoznih

sinova za sobom, ne govori mnogo,

preobrazi se, preobrati, stišaj sve

ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži

merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi

cipele, dalje od svake bolesničke sobe,

ne obaziri se na moral,

ti, daleki prijatelju,

ne nosi belo, nemoj, nikada,

kao prkos ostani, hrid, cvet nara

ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,

ne maši, preziri rastanke,

ne pružaj šake pri pozdravu,

ne uzgajaj metak u dlanu,

ne lomi strele, neka ih, u mesu,

drugi ih ne vide

ne grli kad ostavljaš

drugi ne vide

ne osmišljavaj odlaske i boli

drugi ne vide

kćeri, vatro

moja nisi, beži

samo nestani

drugi ne vide

samo nestani