PILJEVINA
poetičke beleške
(situacija)
Dezorijentisanost, razmagnetisanost,
nemanje oslonca, nemanje suštine, samim tim i osujećenost u svakom pokušaju
autentičnosti, nemogućnost da se u susret svetu krene iznutra, jer nema odakle
da se krene. I onda, kao mogućnost, tek napipavanje, prikupljanje utisaka,
predmeta, gestova, snepšotova, događaja od spolja, kao dekora i mape, kao
alata, detektora, kao mističnog obrasca, nasumičnih tačaka čijim će spajanjem i
ukrštanjem možda, ali samo možda, moći da se kaže nešto o sebi. A jednovremeno
gola i gladna strast, neutoljiva patnja u želji da se ustane i izgovori: Ja, to
sam Ja, to Je Ja, to je Ja koje govori, Ja koje piše.
(neumitnost)
Reči će me zaboraviti.
(ignorancija)
Reč „svejedno“ postala je društveno
neprihvatljiva, subverzivna, suicidalna. A ovamo opet teror flegmatičnosti, ignorancije.
Zabrani nešto verbalno, odstrani ga iz jezika, i ono već jedva čeka da proključa
na sto jedan način.
(otpori)
Blokada za pisanje poezije, za
pisanje ili beleženje nečega nalik makar na poeziju, nastala usled osećanja
preterane jasnoće svega i svačega, tako da se jezik topi u lapidarnosti i neće
da se izlije u sliku.
(živ jezik)
Jezik, nužno usmeren, inače mrtav.
Ono što želim da kažem? Ne nego potraga za onim što će reći mene. Mene?
(stilske vežbe)
Zaboravi na sve što si do sada pisao,
a primeni sve znanje koje si pisanjem stekao, piši.
(homo abstractus)
Pisanje poezije kao stalni napor da
se uzdignem na nivo konkretnog, napor da dosegnem sliku.
(botaničari)
Sklonost, ma prinuda kritičara da
klasifikuje, da nabaci omču oko pesnika. Poeta doctus vs. boem, angažman vs.
larpurlartizam, mimeza vs. hermetizam, formalizam vs. eksperiment, realizam vs.
barok, iskustvena vs. tekstualno utemeljena poezija, Zvezda vs. Partizan, itd,
počinjem da zevam.
(zavidim sebi)
Kada razmišljam o pisanju najveći deo
vremena zavidim sebi na trenucima kada sam u stanju da napišem pesmu.
(razbaštinjenost)
Ništa ne posedujem, ni ovu misao.
(sufler)
Subjekt mi šapuće: „Kunem se – nisam
nestao – samo sam naučio da lebdim, plešem, da pobegnem tamo gde se niko ne bi
usudio“.
(emigrantska)
Na kom jeziku danas da mislim?
(programiranost)
Razgovor, dirigovani susreti zvuka i
smisla. Algoritam.
(slika)
Poetska slika ipak je u velikom broju
slučajeva plod naporne cerebralne aktivnosti, usmerenog i upornog rada, a znak
da je slika uspela upravo je izostajanje tragova tog rada. Osim se namerno ne
ostavi šav, senka kamere u kadru.
(skribofobija)
Strah od ništavnosti 99,9% reči i
misli koje mi prolete kroz glavu u trenutku pre nego što počnem da pišem.
(anticipacija)
Pisanje je čitanje nenapisanog.
(diktum)
Nema subjektivnosti bez subjekta.
Nema slobodne volje bez subjekta. Nema ni sudbine bez subjekta kao njenog
nosioca. Nema, bez subjekta, ni objektivnosti kao projekcije prema kojoj se
ravna. Nema ničega bez subjekta.
(strana 45)
Čitam knjigu i zamišljam sebe kako
istu tu knjigu čitam ponovo, zamišljam sebe na istoj 45. stranici za deset, za
dvadeset godina.
(koncentracija i rasejanost)
Svaka kreacija, njen uspeh, zavisi od
nivoa budnosti, uključenosti, koncentracije, formativnog elementa, volje. Ali
bilo bi lako da samo od toga zavisi. Iznenaditi sebe, prevariti volju i svest,
to je ključ, to je merilo uspeha.
(silazak)
Sve dublje unutra, u sebe, a sa
svešću da tajne nema, sa namerom tek da se zabeleži kretanje, silazak, da se
što vernije opišu stepenište, odmorišta, topot koraka.
(nepredvidljivost)
Ima li beleženja bez tumačenja?
Postoji li misao, sintagma, sklop reči, ma i jedna izgovorena ili zapisana reč,
i najmanja jezička krpa koja u sebi nema
klicu tumačenja? Postoji li, elem, iskaz ili niz reči očišćen od tumačenja,
apriorni iskaz? Ako ga nema, treba napraviti takvu iluziju, na način
iznenađenja, tako da iskazi izmiču tumačenju, tako da ono što iza njih sledi
neočekivano ruši, iznutra minira postavljeni sklop.
(paučina)
Praznina, napipavanje, mrak,
nesposobnost da dohvatim reč, da okinem prekidač u podrumu.
(sintaksa vs. sintagma)
Rastrzanost. Sa jedne strane bežanje
od sintakse, ne toliko od rečenice koliko upravo od sintakse, jer sintaksa je
diktatorski princip, guši i usisava u svoj poredak, zatvara. Sa druge strane,
ono što mi iznova lako polazi za rukom su manje ili više vešto nabacani
fragmenti, krpaste sintagme, njihova anarhija. Rastrzanost, nepomirljivost ove
dve krajnosti, težnje ka sintaksičkom smisaonom uređenju koje bi vodilo,
posredstvom dovršene rečenice, nekakvom razjašnjenju i razrešenju i opet –
težnje ka asocijativnosti, otvorenosti, sugestivnosti sintagmatskih krpa.
(alat)
Ulica asvalt kaldrma stubovi trotoar
rasveta kandelabri neoni pas mačka golub vrabac prolaznici frontovi kuća radnje
izlozi ono što stoji u izlozima natpisi svetleće reklame – poznate kulise,
jezički okvir svodiv na nekih 50tak reči. A od rečnika do pesme: 1000 milja.
Prezirem pozitivisiste, zastupnike leksičke kombinatorike.
(besubjektivnost, ispoljavanja)
Neubedljivost i nesigurnost često
traže oslonac u mitologiji, koja tada postaje ortopedsko pomagalo. Ortopedsko
pomagalo može da bude i uskakanje u istorijsko-političke ili religijske mustre. Naravno i u mustre manifesta
književnih pravaca, u književno-teorijske teoreme, u Izme. Između ostalog, kao
jedan od, i u relativizam.
(fatalnost)
Sve bi moglo da bude i drugačije.
Zato i jeste tako kako jeste.
(maggi)
Licentia poetica, njeno majčinsko zaštitništvo, njena najukusnija supa.
(prigovor o angažmanu)
„Ovaj mali dobro piše, hajde da ga
nateramo da piše za našu stvar.“ Prvo te optuže da si larpurlartista, onda te
instrumentalizuju, na kraju završiš kao tezgaroš. Problem? Problem u ovoj
postavci je jedna na kvarno prokrijumčarena logička greška, naime protivprirodno
razdvajanje forme-zanata od sadržaja-ideologije. Manipulator kaže: „Ovaj mali
je dobar pesnik“, dobar zanatlija dakle, „hajde da mu poručimo taj i taj
sadržaj“. Forma i sadržaj su – jasno je – neodvojivi, nekad je pacov u dvorištu
u letnji suton zaista vredan celih deset stihova i, ako je dobra, pesma o tom
pacovu više „menja svet“ od bilo kog društveno „angažovanog“ lamenta ili
pamfleta.
(pokret, ne označavanje)
Sadržaj proizilazi iz forme, iz
pokreta, zato je neuhvatljiv, a na nivou označenog potpuno je irelevantan; na
najdubljem sloju okupiraju me samo egzistencijalna pitanja, stvari kao eros,
ludilo i smrt; ja sam, dakle, vitalista.
(elem)
Credo.
Neumitnost poretka, neumitnost interakcije među rečima. Odatle spasonosna
mogućnost preobražaja reči. Nenametljiva sugestivnost. Ali i isključivanje
svake slučajnosti – baš te reči, ti stihovi, te boje, nikako drugačije. Svet je
stvoren iz haosa. Pre pesme postoji samo haos jezika i utisaka. Ja sam kreator,
ja krotim neodređenost, uvodim poredak u kombinatoriku i tu nema nazad. Gnušam
se relativizma, ja se određujem prema svetu i jeziku – neka me dekonstruišu, to
više nije moj posao. Credo. Pesma
nije igračka, pesma je prasak, fascinacija, zabezek, otkriće. Nikakvi ukrasi,
abažuri, mašne, opšta mesta, ali – da – fetiši, čipke na bedrima, čaplje na
livadi – da – pokisli konjanici, sanjiva predgrađa, senke. Ne emocija, ne
misao, nikakva smisaona formula već – krv i meso – povod za emociju, misao, za
dugo, predugo ćutanje. I sve to igrivo – što ozbiljnije, to igrivije.
Kaluđerska ozbiljnost? Ne, hvala, jer to je nemoć. Ne eksperiment, nego
rezultat i konsekvence eksperimenta. Credo.
Lakoća i otmenost, muzika i slika, Klangmalerei.
Uzburkati reči, zavitlati ih, pokrenuti. Prizvati muzikom predmete, ritmom
zajahati predmete koje reči označavaju. Ritmom isticati, ritmom senčiti –
miriti i sučeljavati. Pars pro toto,
fanfare apostrofa i, ah, te meke – kao sklapanje kapaka – asonance, sav taj
vrtložni valcer, daktilni udari u, naizgled, tako slobodno-spontanom stihu – to
me loži. Credo. Sasvim staromodno –
lepota, Eros, gola Afrodita. Tu i tamo pustiti pacova da protrči. Ironija?
Naravno, ali samo kao dozer ili oštrica, nikako kao kukavičluk da se izraz
dovede do klimaksa. Strast ili mistika – nemam boljih reči – vivisekcija i
klonaža misaonih tokova, montaža jedne očuđujuće logike. Kap po kap, tačkasto
ili širokim potezima – četkice, gudala. Slatka jeza. Pisanje poezije bliže je
notnom zapisu ili umazanoj slikarskoj paleti nego bilo kom drugom obliku
tekstopisanja. Credo. Dozvoljavam
sebi sve osim umerenosti – češkanja bradice, elitističkog dosađivanja i svake
druge sterilne hipokrizije – odričem se konformizma i svakog oblika
neorealizma. I nisam bard, ali mađioničar jesam, sve svoje trikove vežbam
satima, tajno, u mraku, tišini. Credo.
Prećutati? Da, ali samo ono najvažnije, jer poezija nije pesma sama – poezija
isparava i lebdi iznad pesme dok je čitaš. I ako nema te izmaglice, to možda
jeste pesma, ali poezija nije. Biti strog prema napisanom. 99% rendgenskih
zraka se raspe, samo stoti deo se apsorbuje. 99% zamisli ne sprovodim u delo. Biti
nesiguran, to je stalno stanje, jer ni za onih 1% ne znam da li vrede. Credo. Imperativ krijumčarenja, razdor.
Ukrstiti moduse živog govora i moduse teksta, mešati uporno plavo i sumporno iz
epruvete i ne biti zadovoljan zelenom, nego čekati, čekati dok ne izađe na
crveno. I uvek znati zašto. Ako ne znam da objasnim zašto je tu baš ta reč, a
ne neka druga, to onda nije nije ništa drugo do žvrljotina. Credo. Svaki dan silaziti u sebe po
odgovore. Pesma i stvarnost? Pitanja prozirnosti, strukture i dekonstrukcije,
demaskiranja i rekreacije patosa, utkivanja simbola, retuširanja citata,
transtekstualnosti, smislenosti, zvučnosti, hiperbolizacije. Svaki dan silaziti
u sebe i nikad ne biti zadovoljan. Pitanjima, odgovorima. A onda sve zaboraviti
i pisati. Credo. Poetika? Da, ali
lična, samo moja poetika. I poštovanje poetika drugih koji, kao i ja, kopaju.
Svaki u svom rudniku, svaki u svojoj pustinji (htedoh reći – jami). Među- i
transgeneracijska povezanost? Zajedničke opsesije? Sličnosti u stilu? Svakako.
Biti otvoren prema uticajima, radovati se uticajima, a upravo da bi se ostao
ličan, da bi se ostao svoj.
(utopija)
Hoću da izađem iz jezika. U tih nekoliko
stihova, trenutaka, u tom skoku, da prevarim njegovu gravitaciju, da izađem. Da
budem Ja. Znam koliko je to nemoguće, ali ja hoću Nemoguće! Manifesti? Ne volim
ih, siguran su znak manjka mašte. Ja hoću i zahtevam više, ja hoću živu umetnost.
Pa i ovi redovi su suvišni ako nemaju pokriće u umetnosti, ako iz nje ne
proizilaze i ako ne uvode u umetnost.
