ANA MARIJA GRBIĆ

Uz vetar

Oktobrom sabrano ljudi u stanu, obuju cipele

Rastresu kosu i kažu da

Pojma nemaju šta pričaju

Oni su  celo leto klatili kurac, zvezde, sise

Levo, desno

I na gore

Nešto žulja u ovo doba godine i

Da bar čovek zapišava  ono što voli već

Pas

Ko

Pas

Jedan  dan osunčan drugi uznemiren

Treći već ruča sa gazdaricom iliže je

Ispod stolice

Igraju se deca koju  nismo rodile

Crtaju brodiće, kola,

Avione

Retko srećemo ovih  dana sem u Nemačkoj

Svaki je razgovor

Treperenje ušne resice,

Samo kraći put od

Mog do tvog

Spuste se šoljice kafe u vagon restoranima

Zatrese se još poneka starija butina

Accipere quam facere praestat iniuriam:

Posustani

Oktobrom

Spustile se ravnice neobično dosadno

Ti imaš pet stranihpasošaijednuotuđenumladost

Pas

Ko

Pas

Ujede samo

Kad je gladan

I oblak hoće da obuče džins

Pojebe nešto, zarola duvana

Oboli

Ovaj mesec nekim trulim svetlom

Virus ne da očima

Široko

Razmaknuti

Prste dovoljno je zavideti ceo svet i

Svaki je seks dobar

Oktobar, nemoj se plašiti ezoterije

Umrećeš

Svakako

Ko

Pas

Jedinstveno tisak tvoje šape

Razvlači poslednje ostatke neba

Nekome

Divno

Mirišeš

BRANKA SELAKOVIĆ

***

Abyssus abyssum invocat.

Понор изазива понор.

Пониремо као изгубљени грал

град

девичанска распукнута стега.

Ставили су нам као воловима самар

а као да нико рекао није

да морамо опрезом гледати

ка људима

који прочиташе само једну књигу.

Манифест ћу ја да пишем.

Манифестом да искушам судбину.

Ако ме у затворе ставе

голооточани су били ту

пре мене

пре нас

у гробнице плаве

теласа оставили

камен на камен слагали.

Бела рукавица

подржавала!

Слобода уметности самаром печатирана!

Добро је преживео ко се добро прикрио.

Кријемо се, чини ми се!

Зато нам се и бубешвабе шетају градом!

Верујте у то

јер је бесмислено

рекли бисте.

Верујте у то

да би схватили

у чију корист

ова партија се игра.

Сваки човек да погреши може

са зрном соли

осоли се лабудова песма.

О укусима управника не вреди расправљати.

Цензура није девојка са села!

Рекох, па шта ми буде!

Очекивали сте да о љубави пишем

јер сам удата жена!

Ко се у љубав разуме

зна

да није важна поезија

да кажем колико га волим

већ заједничка дела!

Није важна поезија

да он зна

где сам на звезданим кординатама

и у којем сазвежђу га срела

обећала се

и остала при своме!

А понирања у које нас одвлаче

деценијама

ђилкоши

магистри зеза...

Чекају правду.

Крхка је слава богатства и злата!

Правда понекад спава

али будимо је!

Правда не умире

као они.

Црви срама појешће њихове очи

али чуће фијук каменице озлојеђених!

У ровове бих ја све вас!

Рече комшија.

А послао сина

у Америку код тетке

за време бомбардовања деведесетдевете.

Вратио се није.

Има и он сина

зове се Бил!

И кћеркицу Џесику.

Чико,

те Америке ће нам главе доћи!

Крхка је слава богатства и злата.

Правда можда спава али никад не умире!

Рекох и остадох жива!

Estote sapientes sicut serpentes et taciti sicut columbae.[1]

Мудрујем!

***

Газиш нас!

Пловимо пољима осунчаним,

пурпурним, распламсаним,

венама испреплетаним,

туђим и нашим,

Божијим и свачијим.

Гањамо се по дому свитаца и гуја

по раменима разасутим

после крвавих битки великана наше среће.

Рађају тела уздах

у коренима влати зелених,

свађају росу крај усана

да не охлади грло

пресахло од жеге.

Ни капљици крви

титрај не желе да дају,

само мир траже за ветар

који милује у зоре

распукнуте девичанске материце.

Једино ветар има благослов да дира пупољке

док вапе да буду латице

на хаљинама ношене.

Порушисмо успостављени мир

јадом својих срдаца

у нади испљунутих

на тепих зеленила.

Газимо све  процветале постеље

од очију наших откинуте

јер не умемо да волимо искрено

хоризонте

у углу ока склупчане.

Тебе и мене занос је украо.

На погрешним раскрсницама

усмерио.

Сада тумарамо

зељастим муљом угушени.

Умем да сперем сивило

чемерног осмеха туђинаца,

што би да ми душу у пламену спале

као жега зенице

на врелинама уздаха.

Тешко је када бол

задата буде

после блискости.

Певаш нови душманину

газећи влати орошене среће

трњем у петама,

спреман да ми уздах

из траве ишчупаш,

последњег љубавног јутра

што га засадих.

Стани у ред крај корова,

пестицид да саспем у трагове.

Умем ја

сивило да сперем,

но боје на образе

не умем да вратим.

Бележи се све у коренима.

Веже те зелена живица

да ни воду не узмеш за усахло грло,

ни вапај да пустиш,

јер си нас косио срџбом последњег пољупца,

крвавим траговима

обојио врхове чела уздигнутог.

Не гази траву где почивају великани наше среће

што падоше у одбрану части мојих подсукњи.

***

Читав дан

он у милиметар размерава размак

између слика,

међ' зубима, очима.

Машински прецизно,

ваздушасто меко,

а има година

чини ти се

сто.

Ето, толико је он искусан док то ради.

Јуче их напунио,

одмах по настанку ове песме.

Бројка тачна к’о мини бус

што вози за Неимар.

Ето, толико година има он.

Зна да скине звезде с' неба

и намаже џем на хлеб.

А нисам га ја родила.

Не!

Пали ти цигарету,

отвара врата,

редовно прстом прети сваком ко те иоле смара,

масира стопала,

мути јаја за кох,

квари - поправља инсталацију,

пропале гумице и искрзале тапете,

глетује окрњен зид

и заврће чврсто славину.

Опет,

овај пут себи,

пали цигарету.

Пажљиво се јутром ишуња

да те не узнемири,

као конфету

што сија у мраку поноћних валцера.

То је мушкарац!

Хрче он због запушених синуса

и то баш ноћас,

крај мене.

Мој!

Такве смо ти ми жене.

Гањаш принца,

уловиш дечака,

џаба ти бајка...

Али некако...

Ти га силно волиш!

И онако слинавог!

         

Дивљи на рубу усана

Како сам волела да ти упадам у стан, постељу,

трчим дрвеним степеницама на спрат.

Чекаш на врху уздаха, осмехнут на моја колена,

гњавим те пољубцима!

Као луда смејала се образима,

ивицама усана гризла папирне уздахе

уплетене у моја певушења хитова.

Господари кратких верзија

поздрављања и виђања

све у минут

спремни експлозијом да се сакријемо

да нас не виде странци

и утонемо у јастуке цели дан.

Љубавници у фосилу светлости свитања сачувани!

Дивља деца у ватри настала,

ватром изгорела стан, кућу, кревет.

Дивља деца једу плодове као сирене што једу морнаре,

са страшћу, радошћу,

магијом, музиком,

чаробним прахом,

потребом,

завођењем,

злобом,

похлепом.

Дивља деца се несебично воле.

Да ли неко од нас двоје не мисли тако?

Чувари памћења

наша постеља и јастучница,

зној на бедрима

и танка линија леђа и кукова,

клупа крај старог алигатора,

пингвински пољубац,

љуљашка

и мрак стазе на почетку брда,

пукнута чарапа,

лака игрица,

миг за корак у загрљај.

Трајање нашег погледа, моја црквица у зелени,

прозор за вечност да постанемо.

Када би само хтео.

---

[1] Будите мудри као змије и безазлени као голубови.-Исус Христос

NEMANJA VUJIČIĆ

MUKOREČJE

I

Rečitošću vekova kolektivnih sećanja

Bard na vlažnoj zemlji stoji

Uspinje se k zvezdama- kolektivnim zracima

I telo svoje orno ubojito doji

glinama i travama blatima i trnjima

na zemlji zemlji se klanja

i rukama se previja dok pravi svoje delo

u toploj bari

...

Pričam da ne izdam smrt

Možda su moje reči moja smrt

Reči jesu one iz škriljaca oštrih

Tankim rezovima što vazduh sekući

Stvaraju srč

Srži disanja su neizbežne jer su jedine

Sumpornim vodama i trskama ne želim neizrečen ići

Moja trska, moja srča i moja srž su jedine

Moje reči su svoje pa tek moje

Staklastim odjecima - kolektivnim zracima

Dugujem srp iz škriljaca oštrih što sekući

Vazduh stvaraju srž

Već dugo im ledim stakleni put pa ga lomim

Jer k mlakim vodama ne želim neizrečen ići

To je moj najveći dar; moj samo zato što je upućen

Jer moje reči su svoje pa tek moje

Udisaj je bežanje od izdisaja.

Izgovoreno je reč o ćutanju

I u ovom plesu izmedju dvojakog života

Što dvojaka je smrt

Su muk srča i srp

Za susret s mekim iglama ispod leda

II

Kakva odrešena otrcanost

I kakva obespravljena osnova

Podležeće i samostalno u prolazećem u plesu

U onom tadašnjem i ovom sadašnjem – za budući se tek bojim

Obesčašćen usud utroba s kamenjem

Odista kasan odaziv šuplje i golo je granje

Močvarno rastinje-vapaj seže kroz predele neobrane

Jedina senka-uteha je to

Što je u mom početku moj kraj

Muljevito je tlo jedini rasteriti temelj dostupan

I sidro što meko je ne zna za čvrst stisak

Potisak je jedini iskaz k samostalnom

U prolazećem u plesu

U onom tadašnjem i ovom sadašnjem

Da je u mom kraju moj početak

Teskobna je misao jer je

Naijstinitija

III

Unatoč smiraju sunčev brat stremi

Uprkos bivanju reči odumiru

Ne radi se o tome da su slomu same sklone

-Pesak ne udomljuje soli van mora

More ne peni van svojih ramena

Reč ne govori izvan sebe-

Ali i pesak i more su labavo

Utemeljeni usidreni izgovoreni

Samo unatoč reči uprkos njoj

Ništa ne prkosi

Brat-sestra – sunce-mesec

potlačeno nam se osmehuju

Mi se osmehujemo reči i poluotvorenih usta

Trpavao tražimo tas da nosi i meri

Neodsanjano-nedosanjano

Unatoč smiraju mesečeva sestra stremi

Uprkos bivanju peščane reči doumiru

Na vlažnim rukama zrno prosejano što ostane

Je poslednje utočište i jedino pribežište

Izmedju prstiju oivičenih međom nedosanjanog

Stoji neartikulisana zavera

IV

Moje su rečenice mrtvo telo

Tvoje su uši njegove uši

Tvoja je bit moje rečenice delo

Tvoja je bit moje rečenice deo

Moje mrtvo telo je deo moje neizrečene biti

Rečenice neizgovoreni deo

Naznaka da uho neće čuti

Nema usta da kažu šta uho želi čuti

Niti uho usta sluti

Svaki je izdah ispunjavanje praznine

Mojeg uha

Tvojeg uha

Praznina u mom i tvom telu

Jer kad je nešto mrtvo dvaput je mrtvo mrtvo je za dvoje

Dvojako je

Naposletku reč je kov za sebe i zbog sebe

Rečenica je iskazanje koje reči bludi

I uzaludno crpi - crpi jer je upućena

I kad glasna žica zabruji to neizrečena bit zabruji

I u tvom uhu se gubi gde se u praznini guši

Zato su moje rečenice mrtvo telo

I tvoje uši njegove uši

- Kao tuđ jezik oslobođen –

Dva škripava debla, krte i oble šupljine

U praznini se suše, u prostoru

Se presavijaju i glibe

Vazduh otrcavaju

Močvaru bledu stvaraju

Kreketom žaba nepomičnih

Trule svaku tvoju nit

Sve dok ga ne ispljuneš nazad i ne uroniš

Gde mu nije mesto

U sparnu vetrovitu grobnicu

Zvuka fonema sintagmi rečenica

Strujanja mrtvih dvojakih

Mrtvih za dvoje

Na početku reč je kov za sebe i zbog sebe

V

Ni od spolja ni iznutra

Već kroz spolja i kroz unutra

Muk je nepoznat budućem treptaju

Prošlom dugujemo najveću radost i rečitost

Treptaj  koji je došao i prošao-

Treptaj koji dolazi već je jednom bio

Onaj koji prolazi već je prošao

Ni od spolja ni iznutra već kroz

Ništa se ne zadržava već se iznova izriče i stešnjava

Piščeva ruka se iz knjige pomalja

Slavuj deli tugu svojeg perja

Slavuj deli tugu svojih kostiju kandži

U grčevitom je hvatu svo svojstvo slavuja

Kao mrlja iz njegove zenice do koje moje oko seže

u tom dobroćudnom stisku

Granica mog jastva je neuočiva

Biti jedno s njim je

Ono što daje njegovom pevu svojinu

Ni od spolja ni iznutra već kroz-

Vidim jednog slavuja suštinu

U tuzi svojeg perja kostiju kandži

Jednom i više nikad sam ja

Jednom i više nikad ja nisam ja

Ništa se dva puta ne izriče

Jer  početak i kraj gledaju u isto ogledalo i koračaju po istoj srči

Jezik  koji je došao i prošao-

Jezik koji dolazi već je jednom bio

Onaj koji prolazi već je prošao

Nema dvaput izgovorene reči već

Jedan poluživot što pola je smrti

I povratak njoj i njemu

Povratak - jedini put kojim možemo ići

Jer ovde je već kasno za dvojakost ili trojakost reči

Onde u ledenih igala kraljevstvu za rečju ne vapi

Onde svi smo jednako jedni nemi i srećni

VI

U ledenih igala kraljevstvu darujem svoj prvi i poslednji treptaj

U svoj očitosti plesa granica mog jastva je neuočiva

Ruke širim ka jedinim vlatima za koje znam

Moj jezik je u njima

U večnoj jednakosti ponavljanja vidim

Prolaznu dvojakost reči

U večnoj duši uočavam ledeno ogledalo

U odrazu staklene vlati kroz prostor

Krče plavi krvavi put kroz moje niti

U takvoj dubini hladnoća je nezamisliva

Izrečen je u mom početku moj kraj jednom

U toj večnoj plovidbi nasukanoj ledom

Od spolja kroz i ka unutra

U tom ledenom odrazu

U ledenih igala kraljevstvu

Svi smo jednako nemi i srećni

NIKOLA ORAVEC

Smejanje sirena

One sede na drugoj strani stola.

Kose vijore,

šarene kandže presijavaju se.

Blistaju im veliki beli zubi.

Moji drugovi pijanim i vodenastim očima

ne gledaju u pučinu,

zadovoljni u samima sebi.

Homerove sirene pevaju i dave mornare,

a Kafkine sirene nepodnošljivo ćute.

Osluškujem sirene,

ali one niti ćute niti pevaju.

One mi se samo smeju,

dok namiguju svetlucavim očima.

Pokušavam da, uzaludno, doplivam do njih;

ne primećujem da sam

privezan za katarku:

jer smeh vezuje mnogo više

nego pevanje i ćutanje

Ono buduće postaje nerazmrsivo klupko

sirenskih kosa, kandži i zuba,

teškog mirisa i zaglušujuće buke

parajućih vokala u tami

Uspavljivanje krokodila

Od uvek sam se plašio da zavlačim ruku

u ženske tašne…

dodao bih joj tašnu pažljivo,

sa dva prsa

plašeći se da prstima

slučajno ne dotaknem njenu unutrašnjost

Ženske obično nose čokoladu…

ja bih nosio bombone,

ne da bi ih jeo

nego da bih nekog ponudio (možda neko dete)

kad istrese sav sadržaj

na sto tražeći neku sitnicu

(koja bi baš trebala biti tu),

to deluje tako deprimirajuće

Besna je, guta po dva bensedina…

na momente zaplače, pa zastane

zatim me zagrli, pa me odgurne od sebe,

desnom rukom pokriva lice

opet nešto kopa po tašni,

i još više se uznemiri

zajapurena je i teško diše,

dlanovi su joj znojavi,

dahće i pomalo sikće

*

Ja je mazim po stomaku,

to je smiruje

gledao sam na Discovery-u

da tako uspavljuju krokodile 

Snovi o divljini

Živimo u kuli od slonovače,

sa kristalnim prozorima,

okruženi najlepšim baštama,

drvećem, potocima i pašnjacima.

A, uveče sanjamo neprohodne šume,

močvare, hladne stepe

i one nas progone na javi.

Sanjamo divlje zveri, drač i kaljuge,

dok uživamo u našim kućnim bogovima,

našim časovima dokolice

i puštamo se u snove da nas čekaju,

da još dugo čekaju na nas