Vladimir Milojković

Dok okrećem pedale

otići ću jednom odavde

daleko

okrenut ću ti leđa

sješću u auto

i nikada se neću vratiti

Sedeli smo na travi koja se osušila jer je bila u hladu. Prsti su plivali u prašini. Moje grčko i tvoje rimsko stopalo. Na tvojoj desnoj nozi je bila krasta. Rekao si da te je ujeo komarac ali meni se činilo da je bila stonoga. Poput onih rozikastih sa dugačkim pipcima i nogama savijenim pod skoro pravim uglom. Otvorio si časopis i pogledao u moju kosu. Zapravo, nisam bio siguran da si gledao kosu. Možda si gledao čelo. A možda nešto treće jer sam skrenuo pogled. Prsti su se igrali.

Na trećoj stranici bio je muškarac bez gaća. Ja imam 14 a ti 13. Rekao si da ne voliš muškarce ili sam tako zaključio. Nisam video da išta izlazi iz tvojih usta, samo si gledao.

Moje stopalo ima veći onaj prst do palca. Tvoji palčevi su veći od mojih. Koprcaju se. Moja koža je bleda. Tvoja je tamna. Nešto si rekao ili mi se učinilo. Hteo sam da kažem ali reči nisu izlazile. Pogledom sam držao travu i bacao prašinu stopalima.

Na poslednjoj stranici bile su velike sise.

Kada se smeješ imaš rupicu na obrazu. Nemaš lepe zube. Smeješ se. Gledaš me u oči. Bez reči mi kažeš da ne voliš žene. Trčimo do crne kante. Tamo je poslednja stranica.

Ohne zu wissen warum

bleibe ich dir treu

Ohne zu wissen weshalb

Ich folge dir St. Leonard

Ohne zu wissen warum

Liebe ich dich

St. Leonard

Ich liebe dich

St. Leonard

Ich brenne

vor liebe

zu dir

Mein König

Mein Prinz

Mein herr

Ich liebe dich

St. Leonard

Vozim bicikl. Ulica je kao moja. Ima iste kocke. Po njima je teško voziti jer su ispupčene na onoj strani koja se vidi. Sive su. Liče na beton ali u stvari je kamen. Drveće je gusto. Kuće imaju crne prozore. Sunce nestaje kako se udaljavam od ćoška. Nikako ne stižem na drugu stranu. Umesto škole je bazen. Tamo su deca koja vrište. I ja sam dete.

Vozim BMX. Malo dalje imam 12. A još dalje 16. A onda imam 23 i svi drugi su stari. Babe imaju crne marame.

Ja vozim dedin bicikl zelene boje. Oni me gledaju. Kao da nemaju oči. Stavljam slušalice.

Udario sam u zid. Točak se iskrivio. Hteo sam da poletim. Ličio je na onaj na koji smo se penjali. U dvorištu je živela teta Tereska. Ponekad smo se penjali u krošnje. Skriveni lišćem gledali smo je kako piški. Ne znam da li je imala wc. Podigla bi široku suknju malo iznad članaka i postavila telo u čučanj. Gledala bi u kapiju i zid. Mi smo joj gledali u teme. Imala je sedu pletenicu smotanu u punđu. Onda bi ustala i starom crnom leve noge gurnula malo suve zemlje preko vlažnog mesta. Popela bi se uz stepenice. Četiri ili pet. Ušla je u kuću.

Sišli smo sa drveta. Moj točak je i dalje kriv. Ne možemo preko. Okrenuo sam se i više nije bilo nikoga.

Stajao sam gledajući mrak u oči.

Srušio sam zid.

a ti budi kakav si noću

ako se usudiš

ako si dovoljno slobodan

budi potresan

budi izvan sebe

bjesni

vrišti

od boli

od užasa

od radosti

samo ne spavaj dok se vrijeme rota o crnome krugu

Idemo. Nas troje ili četvoro. Guramo bicikle. Pa malo vozimo. Pa guramo. Vozimo. Guramo. Sunce prži. Teško je voziti kroz slojeve prašine. Sa desne strane su kukuruzi a sa leve suncokreti. Nakon četiri kilometra dolazi žito. Pa suncokret. Pa kukuruz. Pa sve to. Pričamo. Kao da vozim kroz prošlost ka budućnosti. Imali smo između 20 i 25 godina. Ne sećam se lica ali kao da znam kako se koje telo zvalo. Jedan je verovatno Kristijan. A za ostale nemam pojma. On je prvi.

Iako je na čelu u stvari je glup, ali ja ne volim da vodim pa mi je lakše da budem drugi, treći ili poslednji.

Točkovi imaju crne debele gume. Ramovi su žuti i zeleni sa crnim. Nešto piše velikim slovima. Ti nešto kažeš, pa on, pa još neko. Bole me noge. Imam kosu srednje dužine i zamagljeno lice. Sunce više ne prži već mesec. Kao na slici. Zvezde iznad polja. Nema drveća ni kuća.

Kristijan ima jake noge i čvrstu zadnjicu ali nosi ženske cipele jer ima velika stopala za svoj uzrast. Mama mu kupuje. Ona ima odrasla stopala.

Možda mu više ne kupuje cipele. Ne znam koliko imam godina.

Možda 10. Možda 20. Možda i manje. Naizmenično vodimo. Pravo. Stavljam slušalice. Ali nema muzike jer nemam aparat za reprodukciju zvuka.

Opet je dan i sunce prži. Ti si jedna osoba. Nemaš ime ni lice. Sećam se samo da si prijatno društvo. Prijateljsko. Kristijan se odselio kada sam krenuo u srednju. I više se nikada nismo čuli.

Sa 12-13 godina sam na betonu napisao KIK. Hteo sam da napišem KIKI, ali on je dolazio sa neslepog kraja ulice pa sam se sakrio iza đačkog poljupca koji je bio sasečen do pola. Nije bilo cveća, samo zeleno lišće i grančice. Došao je sa mamom. Imao je teget ženske cipele sa blagim špicem.

Na ulici više nema poljupca. Drveće je lepo ošišano. Kuća na slepom kraju je nova. Bogataška. Ni ja više ne živim tamo. Sunce prži. Znojim se. Vozimo kroz polje.

sandviken je kod mene

i švedska

oblaci su sivi

sand – kao pesak na engleskom i nemačkom

viken – kao vika, vrisak

peščani vrisak ili vrisak peska

ili vika peščanih zrna ili tako nekako

probaj nešto drugo

gleda me grob

sa pola kile hleba

sa spomenikom

bez urezanih slova

sipajte đubrivo

sadite palme na terasi

imam gnezdo ovde kod sebe

to što izgleda da ništa ne pomaže

zaključavam vrata

u svetu ima ratova

ono što ne sme da postoji

ipak postoji

Enes Halilović

SNIMAK

Oluja.

I sve što ona nosi.

Naježen grad.

Slijepi miševi (lete). I krovovi. I veštačko cvijeće.

U daljini se čuju čizme neznane vojske.

(Odzvanjaju) zarđale kašike.

Po putevima (zverinji) tragovi. I pijavice.

Pijani vatrogasci spaljuju pragove i kolijevke.

(Nadiru) vode. I pacovi.

Oko hrama (vuku se) posteljice i gnojave gaze.

U hramu ljudi (uplašeni). Raštrkani.

Patos od crvotočnoh dasaka.

Patos cvili, a pod njim bezdan diše.

Iznenada (kroz oluju) jedva se začuo neki glas:

Gde su sveštenici?

I stiže (odnekud) odgovor:

Odoše se da se kockaju.

U uglovima hrama svetla. Stidno žmirkaju.

Bačena (iz prošlosti), prema hramu leti

(blatnjava) čizma.

I vrata se (sama) otvaraju.

                                                3.9.2013.

Miroljub Todorović

REČ I SVET

U traganju za izvorištem pesme.

                                                                 *

          Za Josifa Brodskog ''Poezija je vrhunski domet jezika'' a pisanje poezije ''uvežbavanje smrti''.

*

          Da li se mehanizmom sličnosti i razlika može odrediti unutrašnja struktura jezika u signalističkom delu?

                                                                 *

          Ka nemišljivom i neizrecivom.

*

          U semantičkim čvorovima signalističkog teksta.

                                                                 *

          Srž apejronističke pesme  –  ono što se neposredno ne imenuje.

*

          Iz značenjskih osnova u strukturi signalističkog dela.

*

          Može li postojati znakovni sistem bez znakova?

*

          Vidovitost apejronističke pesme.

                                                                 *

          Za Malarmea pesničko stvaranje je jedan slobodan čin bacanje kocke sa neizvesnim ishodom koji ''nikada neće ukinuti Slučaj''.

*

          Sudari reči  –  rađanje neuhvatljivog bića pesme.

*

          Izvorni paradoksi u stohastičkoj poeziji.

*

          Složenost funkcionalnih elemenata signalističkog dela.

                                                                 *

          Od racionalnog, po Bašlaru, ka oniričkom racionalizmu.

*

          Imaginativni supstancijalitet apejronističke pesme.

*

          Tamo gde će se roditi i svet i reč.

*

          Pronaći reč za ono što nije stvarno.

                                                                 *

          Značenjska virtuelnost poetskog govora.

*

          Nedovršen svet – nedovršena reč.

*

          Totalitet jezičkog imenovanja poistovećen sa granicama duha.

*

          Da li je ono što je jednom označeno nepromenljivo i apsolutno?

*

          Poricati reč –  poricati pesmu.

*

          Nepresušna moć govora.

*

          Reč vraćena svom pratemelju, svom iskonu.

*

          Izvorno neizrečje apejronističke pesme.

                                                                  *

          Za Viktora Šklovskog sadržaj književnog dela jednak je sumi njegovih stilskih postupaka.

*

          Signalistička pesma izvan granica jezičke određenosti.

*

          Kako otvoriti transcendentalno vrelo pesme.

*

          Nemuštost zapretanog bića pesme.

*

          Kako jezički artikulisati eksplozivne slike stohastičke pesme?

                                                                  *

          Dihotomija između znakova i stvari.

*

          Gravitacione sile značenjskih žarišta apejronističke pesme.

*

          Shema komunikacionog akta po Romanu Jakobsonu:

adresant	kontekst saopštenje	adresat
	kontakt kod

*

          Da li u osnovi svakog govora imamo akt komunikacije?

*

          Značenje reči – odnos uzajamnog evociranja između imena i reči.

*

          Znak je osnova. Tekst se gradi od znakova.

                                                                  *

          Iz razbijene slike sveta.

                                                                   *

          Šta bi to bila samovolja značenjskog?

                                                                 *

          Ne ograničavati autonomiju reči.

*

          Prema Lotmanu u poeziji verbalni tekst, sastavljen od pojedinačnih reči-znakova, počinje da se ponaša kao nedeljiv ikonički znak-tekst.

*

          Konkretna poezija je sinteza dve izražajne tendencije vizuelne i verbalne.

*

          Poetička vizija iz odsustva govornog teksta.

*

          U vizuelnoj poeziji uzajamno prožimanje dva semiotička sistema.

*

          Kada reči počinju da se ponašaju kao slike?

*

          Raznovrsnost semiotičke igre u konkretnoj poeziji.

                                                                 *

          Ritam ''rasprskavanja jezika'' u apejronističkoj pesmi.

                                                                 *

          Apstraktna priroda smisla reči.

                                                                 *

          Polisemija – višestruko značenje jedne reči u poetskom govoru.

                                                                  *

          Da li su semantičke i pragmatičke funkcije osnovno svojstvo jezika?

                                                                 *

          Oblikovanje jezičkog gradiva u apejronističkoj poeziji.

*

          Hegelovo "lukavstvo uma".

*

          Bezmerni govor pesme.

*

          Ka apsolutnom znaku.

*

          Kakva je priroda znakovnog sistema?

                                                                 *

          ''Svaki grafem je u svojoj biti testamentaran.''

                                                                   (Žak Derida)

*

          Oblikotvorna funkcija apejronističkog poetskog tkanja.

*

          Unutrašnji obzor pesme.

                                                                 *

          Poetska objektivacija sveta u fenomenološkoj pesmi.

*

          Reč otkriva svet.

*

          Za Merlo-Pontija "reč je eksces naše egzistencije".

*

          Žudnja pesničke reči da uvek bude nova i nepredvidljiva.

*

          Nova jezička i ritmička struktura stiha u apejronizmu.

*

          "Srpski jezik je strahovito konkretan i neiskazano trpan."

                 (Vinaver)

                                                                 *

          Iz dvostruke prirode jezičkog znaka.

                                                                 *

          Govor pesme traži odgovor.

*

          Signalistička pesma – aktivni jezički i znakovni medij gde se utelovljuje poetska struktura i poetsko značenje.

                    

*

          "Sve što jest,  jest ili u sebi ili u nečem drugom.

          Ono što se ne može shvatiti pomoću drugoga, mora se shvatiti samo sobom."

                              (Spinoza)

*

          Unutrašnja poetika – poetika jezičkog ritma.

                                                                 *

          Ka nesputanoj slobodi koja obeležava i podstiče stvaralački čin.

                                    

*

          Izvan i iznad humanističke ideje antrapocentralizma.

*

          Tehnološka, fenomenološka i šatrovačka poezija oslobađaju jezik njegove idealističko-metafizičke dimenzije.

*

          Signalizam je otvorio sasvim nove, drugačije, radikalno inovativne puteve i mogućnosti u srpskoj književnosti i umetnosti.

*

          Težnja za potpunom dezideologizacijom umetnosti.

                                                                 *

          Slediti sebe, slediti osvojenu slobodu.

                                                                 *

          Ništa ne može sprečiti pesnika  da stremi ka Nemogućem.

                                                                 *

          Biti rušilac i graditelj (utemeljnik) istovremeno.

*

          Pesma –  jedan od načina da se osvetli čovekov univerzum.

*

          Snažni ironički destruktivizam aleatorne i tehnološke pesme.

*

          Drama antropocentrizma u savremenoj umetnosti.

                                                                 *

          ''Dakle Jedno bi bilo različito od drugih stvari.''

                                                                                      (Platon)

                                                                 *

          Sačuvati slobodu svoga Ja.

*

          Nadgrađujući osnovu poetskog mimezisa.

*

          Da li je povratak na imanentne i univerzalne premise subjektivizma i humanizma, zaista, povratak poeziji.

*

          U kojoj meri inovativni radikalizam može sputati umetnika?

*

          Odnos prema predmetnoj stvarnosti u aleatornoj poeziji.

*

          Presna (sirova) stvarnost šatrovačke pesme (proze).

                                                                 *

          ''Reč je strahota. Ne možete je omirisati.''

                                                                         (L. F. Selin)

*

          Egzistencijalni empirizam šatrovačke pesme (proze).

*

          Spontana identifikacija pesme i pesnika.

                                                                 *

          Šta bi to bio ''fetišizam pitanja'' – iz/govora?

*

          Nepredvidljivi tokovi pesnikove kreativne energije.

*

          Ontološka neposrednost gestualne pesme.

*

          Na tragu Malarmeovske SVE KNjIGE.

*

          Brisani prostor jezičkog iskušavanja.

*

          Kada Ništavilo može da propeva?

*

          Iz ponora-bezglasja zov zatomljene pesme.

*

          Zaslepljen belinom praznog lista hartije.

                                                                 *

          Strast za pisanjem – strast za delovanjem.

                                                                *

          Višesmernost signalističke komunikacije.

                                                                 *

          Disprezija aleatorne i stohastičke pesme.

                                                                 *

          ''Sanjam svoje neprobudljive snove.''

                                                                       (Aleksandar Vučo)

*

          Blagotvorno iskustvo govora.

                                                                 *

          Uvek biti u blizini izvora.

                                                                *

          Šta bi to bila ''ontologija nemišljenog''?

*

          Skrivena osnova poetskog govora.

                                                                 *

           Tekst se, po Lotmanu, gradi kao "vanvremenska struktura na nivou jezika''.

*

          Pesništvo iznad filozofske refleksije.

*

          Gde je skriveno autentično biće pesme?

*

          Otvorenost i nedovršenost pesme.

*

          Izražajnost i smisao znaka i slike u signalističkoj vizuelnoj poeziji.

*

          Paradoksi poetskog govora.

                                                                 *

          Reč poseduje iskonsku žudnju da se održi i produži.

                                                                 *

          Poezija je za Apolinera ''večno obnavljanje nas samih''.

*

          Bliskost signalističkog pesništva sa svakom inovativnom jezičkom intencijom.

*

          Nepresušna dinamika apejronističke pesme.

*

          Da li je pesnička reč isključivo "jednokratna" i "monološka"?

*

          U signalizmu je osporena Bahtinova tvrdnja da je "ideja mnoštva jezičkih svetova, koji bi bili podjednako osmišljeni i izražajni, organski nedostupna poetskom stilu".

*

          Vizuelna poezija –  težnja ka univerzalnoj komunikaciji.

*

          Kako pesnička reč ostvaruje svoju značenjsku punoću i smisao?

*

          Pesma je uvek nešto šire i dublje od onog što govori.

*

          Otkrivalački dar pesničke reči.

*

          "Pesma se pravi."

 (Gotfrid Ben)

*

          Jezik o jeziku –  metajezik.

*

          Pesma i redukcija semantičke moći reči.

*

          Kako poezija postaje svesna svoje jezičke dimenzije.

*

          Šta znači jezička magija?

*

          Šta je to jezičko jedinstvo reči?

*

          Koja je to realna spona između reči i stvari?

                                                                *

          Šta bi sve moglo da stoji iznad jezičkog izraza?

*

          Stvari savladane rečima.

*

          Izmenjena sintaksa signalističke pesme.

*

          Značenjska punoća i eksplozivnost apejronističke pesme.

*

          Pesnik omađijan evokacionom moći reči.

                                                                 *

          Rađanje – izvorno značenje grčke reči poiesis.

*

          Reči iznikle iz duha jezika.

*

          Odsutnost stvari –  istinitost reči.

                                                                 *

          "Postoje razne vrste očiju. Čak i Sfinga ima oči: prema tome, ima raznih vrsta `istine`: prema tome ne postoji istina."

                                     (Niče)

                        

*

          Fonička pesma – na ivici jezika.

*

          Sintagmatska dimenzija jezika.

*

          "Poezija se proteže na semantičke i znakovne strukture."

                             (Valeri)

*

          Semantička polja –  asocijativni nizovi reči u signalističkoj pesmi.

*

          Signalistička poezija i lingvistička stvarnost.

*

          Za Vitgenštajna subjekt nije ništa drugo do jezik koji iz njega govori.

*

          Ludička struktura jezika u apejronističkoj pesmi.

                                                                 *

          Gestualna i objekt poezija – pesnički oblici koji napuštaju knjigu.

*

          Značenjski kontekst gestualne pesme i pokušaj njegove interpretacije.

*

          Asocijativni ludizam glavna odlika stohastičke poezije.

                                                                 *

          ''Nek označeno bude izvorno i bitno...''

                                                                             (Žak Derida)

*

          Smisaona enigmatičnost apejronističke poezije.

*

          Značenjska zapažanja aleatorne pesme.

                                                                 *

          Kreativno oblikovanje jezika i znaka u signalističkom delu.

*

          Verbalni i zvučni sled foničke pesme.

*

          Za Romana Jakobsona "jezik nije posrednik samo pri interpersonalnoj već i pri intrapersonalnoj komunikaciji".

*

          Različiti oblici "unutrašnjeg jezika".

*

          Da li je za čoveka jezik jedino sredstvo komunikacije?

                                                                *

          ''Informacija je manje ono što je rečeno, ona je više ono što može biti rečeno.''

                                                                                      (Umberto Eko)

                                                                  *

          Pesma – irealna stvarnost i poništavanje vremena.