RAZMOTAVANJE
I MAPA OŽILJAKA
Imam taj prastari broj, jedan od prvih
otkad je u ove krajeve uveden telefon. To je broj-otpadak, uvalili su mi ga na
prevaru kad sam najzad, posle dugog ustezanja, postao telefonski pretplatnik.
Javio sam se na oglas o dodeli novih brojeva koji će biti prikopčani na novu
digitalizovanu centralu koja će celu opštinu povezati u munjevito bratstvo s
hiljadama glasova što bruje u istoj sekundi. Bio sam među retkima koji nisu
imali nikakvu vezu u pošti i gradskoj upravi, pa će broj koji će mene zapasti biti
nov kao Metuzalemovo kurje oko. U opticaju je od smrti telegrafa, možda savremenik
tramvaja na konjsku vuču i Titanikove tragedije. Ali je makar lak za pamćenje,
tek dvocifreni broj sitne vrednosti nakon niza od nekoliko nula i sedmicom na
početku. Isprva su mnogi koje sam obavestio o novini u svom životu, dičnoj dostupnosti
i povezanosti sa svetom, tvrdili da s tog broja niko ne odgovara na njihove
pozive, a signal zvona koji se čuje zvuči kao da je iz prastarih crno-belih filmova.
Nekoliko njih me izvestilo kako im je na poziv odgovoreno snimkom na kome umilan
i prozukao ženski glas, seksi na bajati starovremski način, saopštava kako su
birali nepostojeći broj. Posle su, da bi mazni šapat dotične utvare oslušnuli
još koji put, učestalo okretali numeru moje rezidencije, ali vezu niko nije
preuzimao, ni neko od stanara ni dama s otrovnom erotikom u glasu. Uputih
ukućane da se obavezno javljaju na svaki signal aparata, ma i štucaj, a ja sam
često podizao ćutljivu slušalicu da proverim za svaki slučaj, osluškivao sam zagonetni
zev releja očekujući bar domunđavanje centralinih saobraćajaca ako li ne uzvik
olakšanja nekoga ko uzaludno nastoji da do mene dopre, ali ne čuh nikad ništa
artikulisano, tek odjeke nekakvog klepetanja i pokatkad nešto što možda liči na
uzdah.
Pozivani brojevi dobijali su se s mukom, pri
mojim pokušajima često beše pogrešan spoj, premda sam cifre na brojčaniku
ubadao minerski precizno i napeto. Najzad mi se, na navaljivanje da mi se da
objašnjenje, jedan neoprezan službenik iza šaltera PTT-a izlanuo da sam ja
pretplatnik koji je, među izvesnom manjinom, privremeno ostao na staroj
centrali, zbog pretrpanosti novog sistema.
Pohisterisao sam, u više navrata žalio se
direktorovoj sekretarici, gospodin šef redovno beše misteriozno nedostupan, na
njen nagovor pisao sam upravi u glavnom gradu, odgovor čekao dugo i uzalud. Moj
bes je polagano splasnuo, sve se staložilo u ravnodušnost. Posle histeričnog
oduševljenja prinovom koju svi isprva prihvatismo bezmalo kao novog člana
porodice, nastupila je bonaca. Telefon se nije oglašavao, niti ga je iko
koristio danima.
A onda je ta sprava najednom živnula. Ne
sećam se kako je počelo, ali pozivi su se umnožavali. Nastupila je nova era, nadležni
objaviše da smo i mi izopštenici konačno prebačeni na digitalije. Pojavio se
telefonski imenik štampan u milionima primeraka, u njemu moje ime i broj.
Zvonjava se čula sijaset puta na dan, u bilo koje doba. Pozivi su većinom bili
obični, očekivani, ali bilo je i drugačijih. Ne mislim na saletače iz trgovinskih
agencija koji nude kojekakve tričarije na prodaju, ni na provokatore i
telefonske manijake što naleću slučajno, broj utipkavajući „na sreću“. Kod mene
i mog broja radi se o nečemu drugom.
Na primer, danas kasno popodne oglasi se
bežični aparat zatrpan jastukom na kom sam knjavao, iskopam ga, pritisnem dugme
za kontakt i gle šta se desi.
Je li to Perutnina Ptuj, pita ženski glas
škripav kao da je motan kurblom.
Kako ste rekli, ponovite molim vas, odgudim
posve glatko i strpljivo, već naviknut na najvickastija telefonska zastranjenja.
Ponovila je isto to. Da li sam ja PERUTNINA PTUJ. Voleo bih da jesam, lepo
zvuči, rekoh. Tišina. Dakle, nisam, nažalost, dodao sam. O, bože, kako je moguće,
taj broj su mi dali, odunjkala je žena splasnuto, sa stvarnim iznenađenjem u
glasu i tračkom očaja pride. Na pitanje o kom se broju radi odcifrala je znanu
numeru tačno u bobu. Ko vam je dao taj broj, pitao sam detektivski strpljivo. Dala
joj stara prijateljica koja je odavno u penziji, nekad zaposlena u tom preduzeću
kao sekretarica, a to beše broj direktorove kancelarije, baš onaj na koji se
ona javljala. Kad je to bilo, htedoh da znam. Pa ne baš tako davno, uzdahnula
je stara gospođa zvučeći setno, pre možda dvadesetak godina. Objasnila je da se
radilo o velikom predstavništvu te firme u gradu u kome živim, pa se zagrcnuto
izvinila i prekinula vezu. Zurio sam u plafon, potom se grohotao nekoliko
minuta bez pauze. Nisam imao takav napad smeha ko zna otkad. Pokušah da kroz
konvulzije i suze majci i maloj kćeri, osnovčici u drugom razredu, prepričam
ludu zgodu i razlog zbog koga je tako smešna. Nisu baš shvatile, motrile su me
zbunjeno i pomalo prepadnuto.
Pa da pojasnim u čemu je pišijada. Najpre, Ptuj
je grad koji se nalazi u drugoj državi, onoj veseloj republici u kojoj se
jodluje, koja se spretno, sretno, bezbolno i već prilično davno odvojila od
negdašnje zajedničke federacije. Ne treba da objašnjavam da u novom milenijumu
što ubrzano odmiče „Perutnina Ptuj“ ima veze sa ovdašnjom telefonijom koliko
Akapulko ili Zanzibar.
Ali ja imam veze sa Ptujem i on sa mnom. Bio
sam u Ptuju, uživao u dokolici i igri slučaja koji me tu bacio, gledao ruine iz
Vespazijanovog vremena, otpratio svirku nekih mladih blaziranih džezera, razmišljao
o brzini prolaznosti.
U drevnim mestima poput Ptuja prolaznost je
znatno uočljivija, razmetljiva, moglo bi se reći čak agresivna, osvajačka. Eto
šta sam tamo spoznao, uz blagu ali nezaboravnu mučninu. Ja i taj grad, dakle, imali
smo duel, pokoškali smo se takoreći, ostavili jedan na drugom ožiljak. Usekao
sam kamperskim nožem svoje ime u katranisano brvno goleme ograde oko
dominikanskog manastira, krišom, pušeći i pijući kiselu vodu na bregu ponad
reke Drave koja se kolebljivo plavela na bledunjavom suncu. Ptuj je, zauzvrat,
mene žigosao mirom uljuljkane teskobe koja u njemu vlada.
Znam ja šta je Ptuj. Ali nemam pojma šta bi
mogla biti rečena „perutnina“. Fabrika peruti? Endemska bolest perutanja koja
se leči u Ptuju, ili se samo tamo obznanjuje tričava i beznadna istina o peruti?
Pitanja bez odgovora. A tek nedoumica zašto bi iko tražio to, šta god to bilo,
baš na mojoj telefonskoj lokaciji, u sred postindustrijske i digitalne ere,
davno posle Ptuja i njegove perutnine, ponaročito u ovim krajevima.
Sinulo
mi je, avaj, dibidus kasno, da je na ženino pitanje trebalo da odgovorim
potvrdno. Da, ovo je „Perutnina Ptuj“, izvolite. Ježim se od pomisli šta sam
sve mogao da doznam. Možda nešto zaumno, sluđujuće ili oslobađajuće. Recimo lozinku
kriptičnog koda po kome šljaka ovo nedokučivo postojanje, možda ključ za
prelazak iz jedne u drugu paralelnu stvarnost, iz ove, zamorne, u onu minulu idiličnu
i mekanu stvarnost ptujske perutnine. Ili bih dokučio tajnu neke odsudne buduće
situacije u kojoj bih tako izbegao da berem svoju kožu na šiljak. Ili bih, da
budem krajnje fantazmičan, dobio ono što se nikad nisam setio da tražim, katarzu
razrešenja zamršene zagonetke mog napredovanja kroz vreme. Tako bi mi Ptuj
isplatio dug u vidu završetka one davne lekcije o prolaznosti. Propustio sam
priliku. Ovako mi ostaje samo histerični smeh, skeč u kom se mrtvački krevelji neko
ofrlje nalik na Bastera Kitona. Neuspeo vic podmuklog programera kog imenuju
kao Slučaj, ili ga zovu Mc Fatum, ili Kvantni Pomak i tako redom.
Razdrman ptujskim smehom i jezom setih se
kako me neki dan moj zagonetni telefon takođe opaučio po dremežu, još jednom
među sijaset puta. U šašavo vreme, sred modrikaste zimske zore izbacio me iz
kreveta. Upravo sam sanjao kako u toaletu lokalne kafane, koja se, neverovatno
maštovito, zove „Gradska kafana“, u nastupu besa premlaćujem neku ženu čiji lik
ne uspevam jasno da sagledam i razaznam, gledam je kako sva u krvi leži na
patosu kraj pisoara, napola užasnut, napola razmišljajući da li da je dotučem.
Bunovan, okupan hladnim znojem telefonsku napravu čupam iz ležišta punjača,
palcem pritiskam zeleno dugme, halo, groknem i prevrćem očima. Ovde „Gradska
kafana“, kaže polupatuljast štektavi glas muškarca koji bi morao biti voditelj
filmskih žurnala, onih predratnih, neznatno ubrzanih, da takvo šta još igde
postoji. Zvuči u isto vreme urokljivo i milozvučno. Mogao bi biti i narator iz
filma „Valter brani Sarajevo“. Ne stižem da se prenerazim, samo ćutim u
smolastom nastojanju da rastavim snovnu scenu od debelog stegna jave. U
milisekundnom magnovenju očekujem da mi kaže kako moram da dođem i počistim
astralni nered koji sam napravio u muškom sanitarnom prostoru njihovog objekta.
Šta hoćete, pitam neskriveno grubo. Narator me podseća da sam rezervisao
jednokrevetnu sobu za ceo nailazeći vikend. Zakupnina je, raspoloženo štekće
on, obavljena sa mog telefonskog broja, avans uplaćen karticom „amerikan
ekspres“. Smračeno pomislim kako nisam sretni posednik ničega sličnog. Na koje
ime, setim se da pitam, već grozničavo očekujući da čujem nešto o delatnosti
mog dvojnika koji je odlučio da nadalje nastupa neskriveno. Na ime Konstantin
Gavras, kaže mrgud prividno običnim tonom. Jel’ se to neko sprda sa mnom, ili
je u pitanju nagradna igra, odrežim rastrešenim basom, ako jeste imam odgovor,
Kosta Gavras je filmski režiser, Grk poreklom, možda Amer, ili nešto slično. Možda
mu je Konstantin pravo ime. Ako sam pogodio, dovršavam smirujući se ubrzano,
šta sam dobio? Narator žurnala je zbunjen, mrmlja i šumno prelistava neke
papirčine. Ako se vi ne šegačite sa mnom, onda sam greškom automatskog pilota
dobio pogrešan broj, promrsi on gorkasto, prekorno. Kakav automatski pilot,
vrištim u sebi u naletu čuđenja. Koji broj ste tražili, munjevito mi sinu da
priupitam. Čovek mi izbifla broj. Moj broj. Nemam pojma u čemu je štos, ali ja
nisam Kosta Gavras, otpevam mu ja poput gavrana. Kažem takođe da nemam razloga
da spavam u „Gradskoj kafani“, moj lični, privatan i komforan krevet nalazi se
tek neku stotinu metara odatle, ali ako je plaćeno a Kosta se ne pojavi,
slobodno neka me pozovu, dolazim, spreman sam da preuzmem aranžman i odradim to
spavanje preko vikenda i ostalo šta sleduje. Čovek me ispravlja, cepidlački
sporo slog po slog izgovara ime osnivača Vizantije, Kon-stan-tin, pa najednom nekako
potpuno splasnuto prekine vezu negde na pola neke razvučene reči.
Hej, da sam se obreo tamo, da su prihvatili
moju ponudu, možda bih uspeo da ostvarim ono što sam upravo sanjao, dotučem onu
koju ubijam u sebi, tu gnojnu, otuđenu Animu, uverim se, mada već znam, o kojoj
se jadnici radi. Dotakao bih dno, sreo se sa senkom koja je možda istinski ja.
Možda je onaj poziv bio prilika koju mi pruža ta spodoba zaljubljena u tanatos.
Možda je trebalo da se drznem i prihvatim, odletim u susret vlastitom
uništenju. Tako drobih u sebi zlokobno dok sam se vraćao u krevet, a ledene
srsi mi plovile uz kičmu. U krevetu zatvaram oči, ali se ne vraćam na mesto
zločina, hvala nebesima, samo se trzam još sat-dva na površini alfe, kao insomnični
mučenik, usput loveći slike izletele iz mentalnog kokošinjca. Kad sam se ponovo
iskobeljao iz astrala, sad donekle bistrije svesti, nisam bio načisto jesam li
nebulozni razgovor zaista obavio ili to beše sastavni deo sanjanog košmara.
Kako god, konstatovah, baš sam umoran od ovakvih slučajeva, od rašomonijade
vezane za moj ukleti telefonski broj, umoran i oguglao, ne uspeva mi više ni da
budem lepo prestravljen.
Narednih jutara, dok sam se po krevetu
koprcao izmrcvaren u polovičnom rastrojstvu, pokušavah da se setim drugih
poziva sličnog karakteta, sortiram ih, gradiram, imaginarnu zbirku uredno
složim u mozgovnoj memoriji, možda tako razlučim istoriju mog slučaja,
prokljuvim šemu.
Odista, izdešavalo se što-šta opsceno i
opskurno. Razni glasovi iz palete košmara tražili su kancelariju predsednika
opštine Bač (daleko od opštine u kojoj smo ja i broj), tražili su porodicu
Čudin nedavno emigriralu sa Krima, takođe i Gorčila Palića, po zanimanju
kapetana rečne plovidbe, pa stanicu milicije u Gajdobri, buregdžinicu „Prokletije“
i vinariju „Peščanik“ neznano otkud, kao i zlataru „Trezor“ iz Bačkog
Monoštora. Imam teoriju, i zvučaće prilično uverljivo mada je pomalo nategnuta.
Stvar je naime jednostavna, broj koji sam nasledio toliko je bajat i odavno devalviran
kao kakva notorna međugradska profuknjača, tokom duge karijere dodeljivan je klijenteli
s koca i konopca diljem južnobačkog okruga. Kad se bolje pogleda jasno je da su
to sve do jednog trećerazredni subjekti, nepouzdani, kratkoživući, svojevrsni otpad
stvarnosti. Ja sam još dobar, verovatno najsolidniji i najistrajniji posednik, držim
se već celu deceniju i po, ne odričući se broja koji za sobom vuče čitavu
procesiju sablasti.
Ima još toga, dogodovštine sve jedna od
druge iskošenija, slažem ih precizno, korak po korak idući ka vrhuncu.
Jednom prilikom, ima tome par godina, iz
slušalice se javlja tugaljiv ženski glas s jakim mađarskim akcentom i traži
nekog od unuka ili praunuka slikara Bele Pehana. Umalo da me ta rezignirana
gospođa uvuče u zavrzlamu oko nekakve imovine, zakukuljene i nejasne, koja joj
je uskraćena. Jedva sam se iskobeljao iz paučine njenog nerazumevanja i
slepačke panike, ili to beše nekakva pohlepa koja je u meni videla zastupnika. Drugi
put je isti taj glas, ili njegov blizanac, tražio mesaru „Rončević“ iz
Čortanovaca, a dobio mene. Gospođo, rekao sam joj, ovo je varoš V. koja je dva
sata ptičjeg leta daleko od dotične mesare. U toj varoši je rođen slikar Pehan
čije ste potomke nedavno tražili na ovom istom telefonskom broju. Odbrujala je
sumnjivu onomatopeju nerazumevanja. Uzgred, znate li kako se na ruskom kaže
vrag, pitah je, naprosto ne mogavši da odolim. Razumela je tek iz treće, i najednom
baš prenuta i izuzetno zainteresovana pitala kako to Rusi nazivaju onog koji se
ne pominje. Čort, gospođo, rekoh, a ovo je zemlja Slovena pridošlih sa severa, pa
su tako ti vaši Čortanovci u stvari Vragovci, ili Đavolovci. Volela bih da vas
upoznam, gospodine Rončević, zanimljiv ste slučaj, zaključila je matrona muklo.
Čini vam se, rekoh, najviše što mogu da vam ponudim je svinjski mozak i goveđi
jezik, pa prekinuh vezu.
Mesecima kasnije javlja mi se melanholičan
i suzdržan alt, potajno zavodljiv sa svojim sonornim prelivima, elastičan i
sočan, pun baršunaste mlade zrelosti. Dotična mi se odmah predstavlja imenom
Gizela Fekete, saopštava mi vest o smrti svoje sestre Kornelije čiji sam
prijatelj bio. Na moje snebivljivo raspitivanje odgovara mi da je moj broj
našla zaokružen u sestrinom adresaru u kom sam zaveden pod šifrom Rončević
Čort. Pored mog imena bilo je nacrtano nekoliko srca, jedan znak pitanja i dve
leteće strelice. Gizela je posle toga značajno zaćutala, pa me pozvala na
sahranu drage pokojnice, najpre posve oficijelno, da bi me nakon kraćeg okolišanja
zamolila da dođem. Nemam od čega da prezam, rekla je, pokojna Kornelija je, kao
što znam, bila odnedavno rastavljena, ali njen bivši muž na sahrani sigurno
neće biti prisutan, po izričitoj želji jadne Kori, kao i po presudi, valjda još
važećoj, koja tom ludaku zabranjuje prilazak na manje od trista metara od mesta
Kornelijinog boravka, ako se pod tu formulaciju zakonski mogu podvesti zemni
ostaci osobe koja je dotičnom odredbom zaštićena.
Kako je... promucao sam i stao. Nisam
stigao da izgovorim „umrla“ ili „skončala“, a između te dve reči se dvoumih,
ožalošćena sestra me je preduhitrila suvoparnim obaveštenjem da je Kornelija
ispala iz voza, ali da je imala i sarkom, za koji je znala a nikom nije
govorila, te da joj je svakako ostalo svega koji mesec života, kako je utvrđeno
na autopsiji.
Odoleo sam čudnom porivu da se pojavim na
ukopu nepoznate. Jedva odoleo. Draškala me misao da to ne bi bila čista
bizarnost, nikakvo podlačko pretvaranje, da me sa tom siroticom povezuje neka,
možda najtanja, jedva primetna nit, ali dovoljno stvarna i jaka da zavređuje
poslednji pozdrav na ispraćaju. Jer šta je tuđinstvo a šta prijateljstvo, i gde
je linija koja ih deli? Oni što su ti nekad bili najbliži često postaju potpuni
tuđini, sva navodna raskoš kakve životno važne veze nestane očas, a neki
bremenit pogled i nekoliko reči razmenjenih s neznancem mogu da se pri konačnom
svođenju računa ukažu kao najprisniji dodir s drugim ljudskim bićem koji si
ikad ostvario.
Ophrvan sličnim mislima, sumnjama u
pouzdanost pojava, zgrčen u neodlučnosti propustio sam datum pogreba. I
odahnuo.
Tako sam dosledno, zahvaljujući što
razboritosti što pukoj sreći, odbijao napade iracionalnog koje je nasrtalo na
mene putem bizarnih poziva. Jednom sam ipak naseo i uhvatio se u mrežu. Naime, prošle
zime, u zlo doba, oko pola četiri ujutro, iz slušalice je nahrupila pijana gorštakinja
koja me mahnito zamenila s objektom svoje žudnje, izvesnim Mirašem. Iza nje je
brečao horski fon neke besomučne graje. Dahtava, cepteći od sreće odkokodakala
je kako je to veče osetila da sam se vratio iz tog mog inostranstva, pa je okrenula
broj jednog od skrovišta što ih aktiviram kad se povlačim u ilegalu. Nakratko
sam se branio i poricao, ali sam ubrzo bio Miraš. Baš smo se ispričali.
Beše navalila da evocira uspomene, iz nje
kao da je šikljalo, ludovala je u pijanoj histeriji. Dovoljno je bilo da priču
pratim uzdasima, mrmljanjem i kao fol zagonetnim smehom, podgurnem je ponekom
šlampavom neodređenom primedbom kad se učini da joj elan splašnjava.
Ona i Miraš imali su zajedničko preduzeće
koje je poslovalo na terenu, povremeno, od slučaja do slučaja, ništa obavezno,
premda, rekao bih, izuzetno efikasno. Behu opelješili novčanike nekolicini
bogatih skotova na nekoj nedavnoj svadbi. Mahersko džeparenje odbačenih, na
stolice obešenih sakoa, dok su pijani buzeranti skakali u kolu i urlali uz
muziku. U robinhudovskom zanosu zapalili su njih dvoje tom prilikom na mračnom
parkingu ostavljena kola glavnog prisutnog zlotvora, fabrikanta, mladinog
bivšeg ljubavnika i mecene. Odradili su to iz pukog gušta i zabave, za osvetu
svim guzonjama koji su se obogatili na narodnoj muci i društvenoj imovini. I
mladoj bi rado zabiberili, toj prevejanoj kurvici, ugljenisali joj poklonjeni
audi boje kandirane jabuke, ali nisu smeli da rizikuju čak ni nedokazivu sumnju.
Pokvarena nevesta je maznula sestrića bivšeg muža moje sagovornice, mladog
balvana, no uzgred i bogatog naslednika u kog je dotična Miraševa sojka polagala
izvesne monetarne i ko zna kakve nade.
Činili su Miraš i dama razne druge
nepodopštine za koje saznadoh iz nevezanog trućanja s pripitom drugaricom. Izvesnom
su priglupom poznaniku maestralno i bez traga pokupili i za svoju čistu dobit
utopili pun šleper uvoznih autodelova. U duetu su na skrovitom mestu prebili
obeznanjenog od pića nekog podlaca koji im se zamerio, častili ga višemesečnim
pansionom na intenzivnoj nezi, sarađujući s korumpiranim pandurima nameštali su
premetačine švercerima s kojima su poslovali, tako od plenidbe ubirući dobar
procenat. Posao im je cvetao. Sve bi bilo u redu da Miraševu pajtašicu nije upravo
te noći tokom razneženog telefonskog razgovora, naglo i niotkuda počela da kinji
savest, tačnije – spopao ju je žestoki napad pijanog kajanja.
Nije se izlanula kako se zove, tako da je
nisam niti jednom oslovio po imenu, a ona je besprestance trtljala i penila
Mirašu na uvce. Vajkala se da je zbog mene, odnosno Miraša, zaglibila u mrak,
postala razbojnička kučka. Tešio sam je i smirivao, rekao da je negde u
perspektivi čeka nagrada rezervisana za drzovite i odvažne. Tražila je da joj
obećam da je više neću izbegavati, da ću se napokon muški pozabaviti njenim
kvalitetima, posvetiti se malo i njoj, a ne samo onoj svojoj kućnoj rospiji od
supruge. Obećah, naravno, meka sam srca. Sve u svemu, dogovorili smo se da se
nađemo čim pre, već sutra popodne, čim se ja odmorim od duga puta a ona od
pijanke. Lukavo sam joj prepustio da izabere mesto sastanka, sugerisao joj da
to bude negde gde ćemo biti neupadljivi, gde nismo zalazili često. Predložila
je kafanu „Mrav“ na subotičkom buvljaku.
Jesam li otišao? Da. Stotinjak kilometara
vozom na sever, samo da bih nahranio znatiželju, tačnije, iz zlurade i lude obesti
koja čoveka nagoni da se upušta u začikavanje kosmičkog poretka. Znao sam da
pravim prekršaj, mešam se sa sudbinama s kojima nikad ne bih došao u doticaj da
nije prokletog telefona, ali zlu slutnju sam umirio rezonom da sam ja onaj koji
je stalno začikavan i izazivan, pa sam jednom morao odgovoriti na izazov.
U mravljoj atmosferi sedeo sam u minijaturnom
separeu zabijenom u ćošak, preko novina merkao dame bez pratnje, zagledao
bedevijaste gošće s gorštačkom genetikom kojima bi se mogao pripisati bahati
alt moje noćne šaptačice. Nekoliko kandidatkinja nalazilo se u bircuzu. Nisam sasvim
siguran, ali mislim da sam je detektovao, nju, Miraševu bezimenu
telefonistkinju. Sedela je na barskoj stolici na dnu šanka, nasukana pod
klisurama nekoliko espreso aparata, sama. Plitko je pušila i nervozno treskala
pepeo u pikslu, šutkala vrhom štikle mesinganu cev odupirača za noge. Pila je
nešto kao dupli vinjak. Imala je teške oči, kao neko pun urokljivog znanja, oči
mnogo starije od njene celokupne pojave, tuđe oči, koliko god to sablasno
zvučalo. Odalamila me je tim desetotonskim pogledom čim je primetila da je merkam.
Usmerio sam se ka njoj nekoliko puta
uzastopce u kratkim razmacima, glumeći pivopiju sa lošom prostatom koji se vuče
prema spasonosnim keramičkim školjkama. Koračah tromo zureći kroz nju u total. Desni
su joj bile modrikaste, ten usjajen i maslinast, tamni kolobari očnih kapaka.
Crna mast, azijatska. Lepa i tek neznatno načeta trajanjem, nije mogla imati
više od trideset godina. Tamne joj desni i pravilne vučije zube ugledao sam kad
se nasmejala nekome sa druge strane šanka. Zirnuo sam u tom pravcu i tamo video
samo njen odraz u ogledalu. Kez joj je bio gorak i podrugljiv. Mora da je
upućen onome koji neće doći, pomislio sam, Mirašu koji ne može da dođe jer se
nije vratio iz bekstva od poverilaca i osvetnika, jer ma gde bio taj nema pojma
da je ona ovde i njega čeka. Jedino ja znam.
Na povratku iz klozeta stadoh kraj šanka na
uljudnoj distanci od damice. Mozak mi je bio prazan, nemadoh pojma šta ću
uraditi ili reći. Blanko listić bizarnog vrtuljka zvanog žiznj. Nisam ja bez
veze Čort Rončević.
Zapali, reče modrikasta. Nije to bio onaj
glas s mikrofona moje slušalice, ali nema veze, gospa je sad u drugačijem
raspoloženju, sem toga telefonske žice i membrane iskrivljuju stvarnost, a tek
koliko nas maskira i preobražava noć. Pružala mi je cigaretu čiji je filter
uštinula noktima boje arterijske krvi. U to vreme nisam pušio, ali uzeh.
Priždila mi je šibicom, bahato, maherski.
- Hvala. Baš sam hteo da pitam konobara
imaju li...
- Nisi. Nešto drugo te zalepilo kraj mene,
druškane. Osetio si da zjapim, i vapim za nekim da me čuje. Privuklo te to.
- Mudro zboriš. Nemam primedbe.
- A i ti si privukao mene. Poznat si mi
nekako, mada te nikad u životu nisam videla. Mora da je to osećaj iz neke druge
dimenzije.
- Totalno si u pravu. Jednom smo celu noć
razgovarali, šištali jedno drugom na uvo, a da se ni videli ni dotakli nismo.
- Sad nemam pojma o čemu pričaš. Verovatno
bih se prepala da ne osećam da si bezopasan kao tetka, mek kao majka Janja.
- Nisam baš. Pitomi sam bik, ali nisam
škopac. Nego, spreman sam da te slušam, i to saosećajno, ako je to ono što ti
treba.
Pokušala je da me zgromi onim teškim očima.
Nije to bila ljutnja, pa čak ni obična tuga, već njen teret neshvatanja sebe
same. Bol zbog gluposti koja nas sakati, odcepljuje nas od poimanja i
zauzimanja pravog stava, najboljeg gesta prema sopstvenom bivanju. Ona je bila
svesna toga, možda namah i jedino tog tričavog zimskog sata u bednoj kafani u
kojoj čeka jednog uzaludnika i vodi iščašen razgovor s drugim, neznancem koji
će uskoro otperjati bez traga. Da, svi smo većinom uzaludni u životima drugih,
bezvredni, jalovi, uvek izbledimo ne ostavivši ni vodenast pečat, ništa odista
vredno. Skoro da je to izgovorila grimasom. Sa lica joj se cedila teskoba kao
da je premazano farbarskim valjkom, mokrim, umočenim u to, u tu smolu utrnuća i
nedozvanosti u kojoj provodimo svoje tavorenje, čekamo strošenost. Bilo je
raskošno to lice, zapanjilo me, uživah kao da gledam gizdanje ništavila.
Nije me odvela u ženski klozetski departman
i u naletu bolnog užitka zarila mi nokte u jaku vratinu, kako sam priželjkivao,
ali me pozvala u šetnju buvljom pijacom, kao nekakvu prohodnju i smotru među
tezgama. Bili smo blizu, doticali smo se laktovima i bokovima i u tome je
zaista bilo erotike, možda vodnjikave, kao da je iz zagroblja strasti, ali
zdrndali smo to tmurno zimsko popodne kružeći onuda sve do povečerja, gotovo
nesvesni banalnosti pejzaža. Pričala mi je o saunama, kako u njima uživa, rado
se pati, patnja je okrepljuje. Potom o seriji abortusa zbog kojih je sad
bezrodna. O vinogradu dede joj po majci, prostranoj i čistoj krčevini ponad
Skadarskog jezera, o kamenoj kući tu pokraj prvih čokota. Sve je to nasledila,
da ne pitam zašto i kako. Tamo će se povući da započne posao. Treba joj jedan
muškarac i jedan magarac. Magarac za pomoć pri berbi i poziranje pred vekovima,
sirotinjski ugođaj, muškarac za prskanje loze plavim kamenom i za zajedničko
spravljanje začina s kojim se podnosi prolaženje. Magarca kupuje narednog proleća.
Ovo poslednje je najlakše naći, najteže ne promašiti, ostvariti, očuvati. Znam,
rekoh joj, i u tome je osnovna greška cele postavke, jer onaj ko ne može sam,
nikad ne nalazi baš onog ko mu treba. Klimnula je glavom zalivši me još jednom olovom
svog zurenja, ščepala me za rukav kao da će me drugom rukom tresnuti. Da znaš,
rekla je.
Samo par puta tokom naše ugodne promenade uputio
sam joj neke oprezne i kriptične aluzije vezane za izvesnog mog poznanika,
odomaćenog Crnogorca koji živi tu u njenom gradu, kog ona možda poznaje.
Pravila se da je prečula, barem je tako izgledalo. Nije se upecala ni na
pominjanje kvarnih pandura koji sarađuju sa krimosima pelješeći sitne švercere,
te kako tu može da se uleti u dobru zaradu. Njeni telesni signali povremeno su
javljali da je napeta. Pomišljao sam kako je počela da se nečeg doseća,
neodređeno sluti da naš susret nije slučajan. Međutim, morao sam da zaključim
da neka opuštena prisnost među nama raste i uzima prevagu u kolebljivom odnosu
dvoje domalopređašnjih neznanaca.
Vraćala se iznova na sentimentalno opričavanje
lepote primorskog kamenjara iz koga potiče njena genetika, mastiljavih večeri
punih zvezda, opisivala žustrinu koja joj se budi u krvi čim se dokopa daška
kojim odiše mediteranski krug, rezignirano se vajkala kako je guši mlakost i
tromost depresivnih severnjaka prema kojima nikad nije razvila osećaj
pripadnosti. Rekoh da je razumem, da i meni više prija živahniji mentalitet,
toplije podneblje. Izvesna stegnutost nije mi dopuštala da se inašta u njenoj
priči nadovezujem otvoreno i ispovedno. Ne rekoh joj ni svoje ime za koje me
nije pitala. Uglavnom slušah ostajući enigmatično suzdržan. Nisam se izleteo ni
sa čim ličnim, nisam ponudio ni detalj sopstvenog životnog kurikuluma, makar i
friziranog ili sasvim lažnog. Ne htejući, kao po nekom kalupu u koji sam upao,
bio sam gladak i bezličan android, jedva i primetivši to. Nešto je ipak bilo
uhvaćeno među našim telesnim magnetima, jedna neodredljiva prijatnost i
talasanje. Ona kao da je bila zapljusnuta i prilično fascinirana zračenjem koje
je među nama strujalo, tim nečim neimenljivim, starim kao svet.
Setila sam se gotovo odmah ko si ti, premda
si me isprva savršeno obmanuo i uspavao, saopštila mi je u taksiju koji je
vozio ka stanici. Nemoj da misliš da sve ne kapiram, dodala je skamenjeno,
nakon čudne pauze. Ćutao sam. Besmisleno čekao da pomene Miraša. Tad sam video
dve krupne suze kako se, teške, odvaljuju iz ugla levog joj oka i gube se negde
u slobodnom padu.
- Nemoj mi zameriti što možda izlećem pred
rudu, ali rekla bih da si odustao od toga da obaviš posao. Osećam zašto, barem
nagađam, ali bih ipak volela da mi ti kažeš. Nema od toga neke vajde, umesto
tebe poslaće nekog drugog da me o’ladi... ali reci mi, za utehu.
Zaledio sam se. To što je rekla zvučalo je
strahovito pogrešno. U nosu sam osetio zaboravljeni bazd, onaj koji se javlja
posle udarca. Gledao sam pravo u vozačev potiljak. Uši su mu poigravale nad
gojaznim vratom, jakim čeljustima žvakao je nešto. Pogled mi se zamaglio, trepnuo
sam, niz nos mi se otisnula mlaka suza, od onih što kaplju po bokserskom ringu,
i ostala da visi s nosnice. Ona mi je tu kap obrisala drhtavim dlanom, pa je istim
prstima otrla svoje suze, naše tečnosti su se pomešale, združene ih je
razmazala po svojim obrazima, kosnula me ta prisnost, počupala me za gušu
gotovo bolno. Znam, rekla je, teško je... onima koji imaju srca. Naslonila je
glavu na moje rame, nalegla teško kao da se okliznula.
- Moraš da napustiš taj posao, srećice, – odromorila je hrapavo – nije to za tebe, valjda vidiš, bez obzira koliko si ih do
sada odradio. Ne kažem da nisi žestok momak, opak si ti, oseća se to, ali nisi
automat.
Brižno mi je otresla neku mrvu sa rukava
iznad šake. Kliznula je glavom preko mog poprsja stišanom kretnjom, kao da
osluškuje. Potom je odozdo iskrenula lice, kestenjaste očne dužice su joj sitno
titrale u ogoljenim beonjačama, levo-desno, kao u strepnji ili grozničavom
iščekivanju, lovile su nešto na mom licu verovatno groteskno isturenom i
nosatom iz njenog rakursa. Rekla je da mi srce jako lupa, baš dambara, tako se
izrazila. Nije valjda da se još predomišljaš, prošištala je gorko jedva čujnim
šapatom. Odmahnuo sam nosatom glavom, rekao da je sve u redu. Nikad mi vlastiti
glas nije zazvučao tako tuđe. Sličio je onome iz predratnih žurnala.
- Znaš, ja ću sutra pokupiti pinkle i
nestaću, skloniću se. Možda me tvoj poslodavac zaboravi. I promeniću se,
totalno, kunem ti se, evo tebi obećavam, postaću jedna nova Vedrana, čak i sa
novim imenom.
- Tako treba, idi, ali nikom ne govori gde
ćeš i ne javljaj se poznatima, dugo, barem pet godina. – izgovorio je kreketavi
narator.
Samo mi je snažno stegla šaku sa nemom
zahvalnošću.
Pred parkom kraj stanice povukla me u
zapušteni haustor neke izlizane građevine. Njena ruka ostala je u mojoj. Nikad
te neću zaboraviti, rekla je. Rekla da bi me odvela negde i sa mnom svašta
radila, samo da nisam njen anđeo. Rekla da bi, koliko god to bilo suludo,
volela da ostanemo u kontaktu, tražila da joj dam neki broj na koji može da mi
se javi, jednom, makar kad, možda i uskoro.
To je bila lepa strava, klobučala je
smešana sa dvoumljenjem. Iskušenje je bilo grandiozno, kao neki manijački vagnerovski
krešendo. U ušima mi je bučalo. Njene teške oči sad su bile srnaste, oprane i
glazirane, u njima se kao u oblom ogledalu odražavala slika ulaznih vrata sa
parčetom ulice iza. Tamnim pigmentom opervažena joj usta imala su vlažan sjaj.
Moj telefonski broj migoljio mi se na vrhu jezika. Ničiji tuđi nije dolazio u
obzir, čak ni onaj u kancelariji mesne zajednice u kojoj mi radi majka. Još se
ne bejah odlučio da kupim mobilni, uvek sam se opirao nadolaženju novotarija
zahuktalog sveta, zadrto i ponosno, da bih redovno na kraju kapitulirao.
I dao bih joj numeru mog bajatog kućnog
oldtajmera. Međutim, to je takođe i Mirašev broj, koji je okata Vedrana imala
negde zapisanog. Valjda. Ili je rešenje te enigme odrečno, u nekoliko mogućih
varijanti. Ali mogućnost da ga ima pribeleženog ili da ga pamti ipak je
postojala. Ko zna kako bi ta neznanka reagovala kad bi se raspala konstrukcija
opsene i imbecilnost cele stvari razgolitila, možda bi bila ubilački besna i
spremna na svašta. Ako je Vedrana uopšte Miraševa kompanjonka. U svakom slučaju,
broj je jasan trag po kome me se može pronaći. Moguće da bi to bio okidač za
moju malu ličnu kataklizmu, slutih nakostrešeno jasno, sve bi lepo moglo da se
okrene, pa da ja postanem stoka za odstrel. Da li bi joj svoj broj dao onaj za
koga me smatra, sevnulo mi je kroz glavu, ali nemadoh odgovor. Grozomoran
Rašomon.
Ali dala je ona meni broj njenog džepnog
toki-vokija, jedan od tajnih, jedini koji će zadržati, kako reče, a paliće ga
samo povremeno, da proveri poruke. Nažvrljala je cifre na praznoj paklici iz
koje je izvukla poslednju cigaretu, pripalila, dim usisala duboko, pa mi dala
da i ja povučem iz njene ruke. Naizmenično smo pušili, ćutke ukrštajući poglede
u kojima kao da beše neke nečujne lomljave. Mogu da joj pišem, dakle. I ona
meni da odgovori. Pa i da se čujemo, ako neko od nas dvoje to poželi, jednom
kad stvari budu čistije. A za dalje ko zna, videćemo kako će priča da se kreće,
šta mutna voda nosi, pa ako se preživi i sve se smiri... a ona meni veruje,
apsolutno, i pokorno mi se klanja, da znam, reče i udari me čelom u grudnjaču,
detinjasto, jareći. Utom, kao da su prozvana tim njenim gestom, spolja utrčaše
dva klinca cičeći kao mahniti. U rukama im behu prljave grudve od preostataka
uličnog snega, ledičaste, reklo bi se ubistvene. Sekund pre toga učinilo mi se
kako je Vedrana, koja se uskoro neće tako zvati, počela polako da se spušta na
kolena.
Da li da pretpostavim kako znam šta je to
značilo? Deca su projurila pored nas a Vedranin poklek je iščezao u magnovenju,
kao da ga nije ni bilo. Nasmešila mi se nekako, recimo izvinjavajuće, pa i
razočarano. Ili sneno. Ili mudro. Ili žalobno. Možda podsmešljivo? Ko će
protumačiti finese ženske mimike. Klinci su se sakrili iza zaokreta ka
stepeništu i otuda virili prema izlazu. Nisu nas zarezivali, kao da nas nema
tu.
Vreme je da se razilazimo, ja ću prva, reče
Vedrana, poljubi me u ruku priginjući se krotko i ode bez osvrtanja. Taj čudni
gest me naježio, nešto me pomazilo nejasnim užasom. Njen sablasni rukoljub
urezao mi se u pamćenje, još mi ponekad titra pred očima. Odtreptao sam tad minut-dva
dok su dečaci nešto smejuljavo dobacivali na mađarskom. Verovatno
desetogodišnji prerani bezobraznici koji barataju poganim aluzijama. Isklizio
sam van, poguren, s podignutom reverom zimskog kaputa, zirkajući unaokolo ispod
oka kao neki konspirativac. Vedrane nije bilo na vidiku, nestala je netragom, žureći
da što pre ispari u svoj novi život. Ubrzo sam i ja odzviždao niz globus, prugom
na jug.
Mobilno sokoćalo sam nabavio već nakon par
dana, brzo mu proučio performanse. Nije bilo šanse da pozovem broj koji mi je
dala, nisam mogao da dodumam ko bi se oglasio, ni s one ni sa ove strane
linije. Koja ona i koji ja. Tako sam se lakonski upustio u naoko komotnu avanturu
pisanja. Slovo po slovo. Brisanje, pa ispočetka. Petominutna zurenja u par
prvih reči. Olovno teška zavrzlama. Danima pisah samo njoj, bivšoj Vedrani,
frenetično, u nameri da joj nešto objasnim, izokola je navedem na pomisao da je
slobodna, verovatno, koliko ja znam. A opet, koliko sam mogao znati? Možda je
dobro osećala, tačno naslutila da je ka njoj poslat odstreljivač pod ugovorom. U
tom slučaju sam je svojom ludom improvizacijom spasio, nehotice, upravo kao
kakav retardirani anđeo, šupalj i bogonadahnut, otvorio joj novo poglavlje
života, baš tad i na tom mestu gde joj je dotadašnji, celcati i jedini znani život
trebalo da bude završen.
Da možda svučem masku, sve pošteno priznam,
pokušam da složim razletele kockice, popravim brljotinu. Ili da makar dokučim
da li je sretna u tom vilajetu bez Vedranine tmaste prošlosti, pa ako jeste,
obavestim je da sam joj tu sreću doneo ja, njen nebeski čuvar. Pa potom možda
ugovorim neko naše sumanuto novo sretanje. Ja, kao spasen, nanovo rođen čovek u
koži bivšeg plaćenog ubice. Ili kao ovaj obični ja, ofucani i oficijelni, odnosno
onaj alternativni Miraš što se s njom sreo zahvaljujući maloj telefonskoj grešci,
ako sve ovo sa Mirašem ima ikakve veze.
Do danas nisam uspeo ništa da sročim.
Nemoguće je. Odustao sam odavno, posle jenjavanja početne navade za
dopisivanjem tog glupog psiho trilera. Tek povremeno zasednem i kljucam po
slovima znojeći se obilno. Nema početka, tvrdim. Već sami pokušaj
predstavljanja je kakofonija glasova iz ludnice. Sa moje strane, dakle, nema ko
da se javi, od krhotina nekolicine mutnih lica, od njihovih razmrljanih obrisa i
nespojivih fragmenata ne umem da sklopim živu i pokretljivu kreaturu.
No, možda se ona seti broja Miraševog
tajnog skrovišta, poklekne i pozove, ili pak greškom automatskog pilota nabasa
na moj volšebni broj, dobije ga od operatera centra za informacije tražeći,
recimo, Statistički zavod, odsek za migracije. Ili i njoj zatreba, iznenada,
malo ptujske peruti. A onda, ko zna. Osim Čort.
