Tri
kuće
U
početku
Raširene knjige i prozori i slike
nepopustljivo
istovremeno privlače i pružaju vraćeno
moje lice
uspomenu na moje lice u kojem nalazim
utočište očuvane stare intimnosti u izlivima i bujicama reči s kojima igra moje
telo iz dana u dan poput sumanutog sportiste
trese se, strada, skida prastaru školjku
kožicu iskrzanih ivica bačenu na obalu,
vezanu svetlozelenim travama iz razlabavljenih vešala prostranih dubina
udaljenosti
rastvarajući zidove kuće umesto zidova
konstruišući senke ili poeziju
neopipane elastične iluzije sa lakoćom
uigrano dejstvuju u mom stanu
u klici prebivališta ‒ živim, starim
poput dana
tu, zapravo, nosim suštinu u blagodetnom
polju u kojem stojim
trenutak pre nego što se prepustim svetu
Zaljuljana
školjka
Pod mlitavim jezikom živi svetlo zrno
bisera
reč, figura, mati
svetlosne trake koje u nekoj ludoj
strepnji zebu na ledenim visinama
sačinjavajući osakaćene rečenice oblaka
identitet pun nemira
drhtavi šapat što se troši
iz grla ili riznice mog snažnog stomaka
bez kraja
razvija se, raste, izaziva patnju i čak
prođe, možda skonča
u nekoj naročitoj tišini čije se buđenje
čeka
i reč
topla i drevna pod nemim jezikom
gle, protiče kuća
zaljuljana slika
samo na trenutak zaustavljen let vremena
još samotnije
ta halucinacija moje kuće korisnija od
tužnog sna
zaljuljana školjka pod krivim krovom
pojavljuje se bez ikakvog reda
treperi pustolovina njena
čudovište sačinjeno iz delova različitog
porekla
nikad na okupu
plovi i miruje
tu je u meni
odsutno biva
Detinjstvo
Otvaram duboki orman koji još u sebi
čuva senoviti ponor neocrtanih, nejasnih sećanja
nešto što se zbilo, nešto što je
proklijalo
tavan pun starudije
delovi utopljene kuće u kojoj smo ranije
živeli
dodirujući i sada i onda paučinu, paru,
izlizanu površinu nestalu
rastvoren nameštaj kuće koja više ne
postoji
zar
nije ponor tek sredstvo samouništenja?
pitam se da li smo stigli do osovine oko
koje se okrećemo
misleći pomoću sna
sećajući se kuće čiji temelji poseduju
školjku podruma, ostave
topli grob, njegovo skapavanje, jecaj
koji se udaljava
‒ ako si u stanju
ako me možeš poneti na rukama
ulazimo u svet detinjstva, u nekadašnju
naviku koju danas još samo poezija može da završi
dubimo svoj miris cveća lavande što se
suši na gustoj topoli među sivim papirima
memoari trajniji od uspomena ili
poslednjih vrednosti sna koje pamtimo i prenosimo iz duše u dušu
presipamo i prolivamo u ime voljene kuće
koja se sada jasno ‒ ne kreće
koja je statična, mrtva
dok naše duše igraju okolo, naše duše ‒
begunci, skitnice
dahću, švrljaju i gluvare
No comments:
Post a Comment