Vladimir Tabašević

Iz knjige ) Kundak

Naslov umesto pravog rata (ili prošlost koja se slomila

(u sebe

Pogrešne žene i rane u pauzama, I krenemo u more, Saopštavamo kroz trnje Neke dečake I zasebne dana Kad pucaju u nebo automobila, Dve ruke koje ostaju na kolenima kao akcenti, Stignemo preko, Uhvaćene u haljine, Zebrama sanjamo pod vratom, Tako se množimo, U neretvi kuca potonula devojčica, Daljina se vraća nama kao pogled, Tamo greje sunce potrošenih ruku, Hodamo zbog kundaka u plućima, Zatvorena u rat, Naša soba miriše na lubenicu, Na načete zarobljenike, Vidimo samo nošena tela, Dok ona plače i Traži u mesu zanos, Mišići se uzalud prosipaju po ulici, Kretanja koja se pripisuju drugima, Pamtimo svetlost koja se krivi od težine, Pamtimo noći koje su kasnile po nas, Autobusi koji su sve dublji, Nestaje i minimum poznatog lica, Na tebi, Sami smo, U petama krijemo mladunce, Dlakavi tuneli nas očekuju, Uskoro Nove etape (oni koji su oteti

                       (Mostovi koje moramo ponavljati

                       (Preživeli vs Preživari

Zarobljene između mršavih maslina Ukusne i blede Kao požar za telo Dišu na pitanja Suve grkinje Polako odustaju  Kiša lomi utrobu i Znoj se šareni prema spoljašnjosti Uhvaćene žute ribe mrve se u zamkama Dete će znati ko mu je poljubio majku Ili ko mu nije poljubio majku Tako se ljuljaške prave Od sećanja na žute ribe Ostavljam vas  draga brda Tonem i kljun ću u sopstvenu sudbinu zariti Neka se klati u meni Grejem svojom uspavanom ženom neku drugu uspavanu ženu Ona je zamislila ogledalo obojeno travom I ja sam joj poverovala I bila sam tamo Između zelene topline uda koji nam nedostaje Osamljen kao rebro od koga će napraviti kaladont Boli me putanja na kojoj si me ljuljao I ona se razbolela Putanja kojom sam zaljuljana ka sebi uhvaćena je u tuberkulozu

(sebi koja sam lopov (koja sam trn

Uspavani na vratilu, Pucaju kroz nas obrisi nekog izgubljenog vojnika, Oni koje smo zapostavili, Kroz kapilare i zastoj (Odustaju, Lome se belim tumaranjem), Izbeglice zavijene u smolu sećanja, Rat je, Ljudi su bliski i preklani, Moramo se poljubiti poslednji put, U odraz, U kosti, Telo koje je grad u pauzi, Utrenirani mostar, Zakletva, Bog koji se topi u male žene, U reprizu, Vrište zavese na granici, Daleko poput vetra, Uzima me njegova narasla zamisao, Rasuta u metkove, Među nama jedna devojčica se melje, Jedno carstvo upalih sveća, Svi naši trotineti, Spavaju nam u rukama, Predugi dani, Metalna mesečina i njeni vratovi

Zapalili su sedla, Neki ranjenici padaju u makaze,

Lekari dovoljno mrtvi, U hladovini samo napasti i

Šećer koji smo zatajili, Tajne naših uzoraka,

Kao tajne prstiju, U koferima zapakovani filmovi,[1]

Psi koji reže na naše džepove, Od himni pravimo sapune, Majka se budi u trouglu, Vene detaljno, Poput države, Zubi koji bole u nekom putniku, Koji se otvaraju kao rečenica, Đonovi na nebu, Nad hladnoćom lažnog novembra, Nikome nema spasa, Samo gimnastika selidbe, Uporno u cveću prethodni dani stasavaju, Cvetaju u stisnute šake (Na drugom mestu rađaju se rodni gradovi, Zemlja i otadžbina sabiraju zaspale zmije), Puške se danima lepe za dušu koja viri kroz automobil, Dugačkim ranama hrane tela, Deca napadaju mrak, Hoteli drhte kao udovice kad nude svoju unutrašnjost, Kad mirišu na neki dotrajali skalp, Svi naši očevi na reklamama, Nož koji je pionir sećanja pada na vodostaj, Buši nam dugu, Jer ceo svet je u tačkama, Kroz nišan, Moja vetrenjača se ledi, Zaustavljeni pokušaji, Nagla vraćanja u vratu, Klizavi grob u krugu, Muka koja rastvara korenje, Povratak nekom sitnom suncu koje se dešava u ribama, Kao med u moju mladost kaplje vojnički šator, Iznova, Neke žrtve belih sova, Putujemo i u nama unazad se zatvara jedan svet, Zaplakan pod kišobranom, Dečak bez ruku sanja metkove

(Uhvati me za velike usne, narasti u meni kao)

Uhvati me za velike usne, narasti u meni kao

U tišini, moje telo se briše kad me poželiš,

Ono je sloj prostih nizova kašnjenja, odavno

Se osećam zarobljenom u dečijem dvogledu

Izbrisana između tih pogleda  tvoja sam u

Bazenima dok teku i trule, tako se postaje

Zavesom nečijeg dodira koja te skriva od

Nestajanja, tako se cedimo na suprotne strane:

Živi u nama očešljana mladost, koža koja se

Pretvara u kresivo i kaiš koji ti prestaje na suncu

Dugačka tvoja žeđ kad plivamo po moru

Nešto što ne voliš u meni sada je bolesno

I naopako kaplje, kaplje u tvoj zaleđeni stan

Neka figura ili snajper, nešto bez ruku

---

[1] Filmovi posoljenih pragova, Pred rat slikana deca, Minuti krvavih zima, Kažemo: nemirno je u nama ovo derište bez kostiju (Ovaj zagolicani rat), Lep od žurbe, Padaju sa neba beli ježevi, Kao granata, Tvoje je desno ime samo senka, Vojnici, mesecima uspavani, Potrošači ritma, Kišama kao pegavom smrću u sebi se vole, Lancima