pisani trag
ostavio sam
negde, na nekom privremenom mestu, zapis. ono što je pisalo zaboravio sam,
nisam bio dovoljno predostrožan da ga ponesem na put, barem upamtim pred
polazak, sebi pošaljem. sada se, jer nemam šta da radim, upinjem da ga se
prisetim, da ga na sebe podsetim – od njega dalek da ga ponovo zapišem. i
dublje: da ponovo pobudim iskustvo, i dah, koji su zapis – sada to tako tumačim
– iznedrili.
ali jedino čega
se sećam jeste kako ostavljam pisani trag: svojih gestova, manira – čak i
rukopisa. sadržaja nikako. kako, dakle, ostavljam pisani trag, zaklapam – ne
zapečaćujem – i odlažem, tako nesigurnog, na vidno mesto, da bi mogao da ga
pročita onaj ko ostaje tamo odakle odlazim.
i onaj, svak, ko
tim, privremenim i ničijim nigde, samo, kao ja, prolazi.
