Ivana Maksić

DVOBOJ

Voliš li više da izbaciš ljubav kroz prozor ili kroz vrata?

(Ovde tek raspredamo, raspoređujemo niti.)

on i ja. pozivam ga na dvoboj; ne – on poziva mene.

ja njega neću pozvati jer ne prihvatam poziv.

on mene neće pozvati budući da sam za njega mrtva,

da nema više tela koje bi se moralo umiriti. on u mene

neće pucati, znam, jer nema više glasa koji bi se ispisivao

u časovima dok metak putuje, taj usporeni metak,

lucidan, uman metak, ta crvena nit koju sam kidala

zubima a da je prethodno nisam ni pipnula, liznula.

mislim o našem dvoboju: znam da nam ruke ne bi drhtale,

znam da bismo oboje pogodili metu, bili bismo precizni,

sebični: nikome ne bi palo na pamet da popusti, da umre

pre onog drugog, niti da posle njegove smrti ostane

u životu. dvoboj bi, znam, bilo civilizacijsko rešenje,

nešto a to smo uvek prećutno odbacivali. jer nama

nije bio potreban posrednik, sredstvo, cilj, običaj:

zarivali smo rado čeljusti u vratove, voleli smo

biti izujedani da nam niko drugi ne prepozna ugrize.

RONDO

mama,

dok širi veš,

a tada joj je lice uvek

skriveno

stojim i telo mi je nemo, njene

reči čujem kroz

bela, vlažna,

otromboljena platna, sluša,

ne govori, grešim:

sva je u nekom

čekanju, moj smeh

mi je skriva,

i

devojčica sam i

žena, zapitkujem

i htela bih da reč

bude neizgovorena,

cela. otac, koji nikada,

ni dana

kada je njegova majka,

bar da sam ja

to videla, bar koliko

znam, plakao

nije, sada u suzama govori:

ne mrdaj nigde dok to

dete ne rodiš,

i

još ponavlja – jesi li čula?

a ja, u sedmom

mesecu, bez tog

svima prikazivog

poretka stvari, odjednom

saznajem

to što je čak

nemoguće skriti,

ne prestajem

se smejati, ne mogu

da prestanem,

smejem se sa njom,

majkom,

ali je ne vidim, pitam je

smehom

i

telom

kako je moguće  - ne

rečima

več kako je tako nešto

moguće a otac,

bez sopstvene majke, ne

vidi me,

od suza, samo

govori, u toj duploj

ekspoziciji reči, odjednom,

nešto što

nikada ne bi

mogao reći,

i

naime,

što on

nikada, ne postoji

prilika u kojoj bi,

tako nešto

izrekao tada, u tom

neprilaženju,

u tom međuprostoru

ili vazduhu gde se

nalazim, u prostoru

reči između

njih dvoje, napuklina

koja me odvraća, a

da se ni oni

međusobno ne

vide,

a da zbog

mene, zbog

neizgovorenog,

ne vide jedno

drugo,

evo me, napuderisanog

lica, kreč boje,

debelim slojevima

kao kad se stvrdne

drevna maska na

koži, ležim na daskama,

gledam se

i

vidim

kako se teška tamna

plišana zavesa

otvara, moja uloga

da ležim,

nogu podignutih,

u vazduhu,

kroz vazduh se

krećem,

nogama, pomišljam:

samo treba da

odglumim

nogama, lako je,

mičem ih kroz

vazduh,

ja, u sedmom

mesecu,

sa teškim puderom,

nogama

kružim

kao da

vozim bicikl i

mislim: toliko

je lako

da mogu

sve.