Viktor Radonjić

                 UMRTVLJEN

                      

                                               

 Vida, u gaćama i brushalteru, sedi pored stočića - tu je rasut pribor za ulepšavanje; linija kokainskog praha; otvorena sveska. Po licu i rukama su podlivi. Prostor boji prigušena crvena svetlost. Dva prigušena pucnja iza zatvorenih vrata. Nervozna tišina. Vida ušmrkava kokain.  Uzima svesku, čita:

Ušao sam u predvorje.

Rekli su da me unutra čeka Nadsloboda.

Rekli su - čekaće te

i mislio sam da me lažu jer je izgledalo

kao da ja čekam nju.

Naravno - došla je

jer Nadsloboda nikada ne krši svoja obećanja.

Nesebično me je obasula svojim darovima.

Puštala je maglu, a onda ukazala odsjajima

na pravi put.

Sve je bilo tako beskonačno i slobodno.

Pardon! Nadslobodno.

Moj nezasiti um je konačno našao zadovoljenje

u čudnoj harmoniji lutanja i apsolutne smrti.

Moji udovi su se sami kretali - nezavisni od moje volje,

oduševljeni vaskrsnućem sada usavršenog paganizma.

Opojna magla mi je zatvorila oči - ali - ne mari.

Nadsloboda se sprema da ih otvori,

pokazujući bezgraničnu mogućnost izbora

koju mi ona nudi.

Ušao sam u predvorje.

 Vrata se otvaraju, ulazi Čovek u sivom odelu; pritvara vrata. U desnoj šaci drži pištolj sa prigušivačem. Neko vreme zuri u Vidu - ona puši cigaretu i ne gleda u njega.

 - Šta to čitaš? - upita Čovek u sivom odelu.

 Vida baca svesku u stranu:

 - Nešto što je Vesko naškrabao sinoć.

 - Dobro je što si nam pomogla u lociranju Veskovog šteka. Pravilno si shvatila da je pitanje vremena...

 - Vesku i meni juče se dogodilo. Obuzela ga je prošlost... i on je to shvatio.

 Vida liže modricu na nadlaktici:

 - Takvo shvatanje razdire. Samo sam odlučila da ubrzam svoj plan...

 - Plan?

 - Mislim da ga ne biste tako lako našli. Počelo je da mu se dopada lizanje sopstvenih rana.

 - Delovalo je kao da ga voliš.

 - Sviđao mi se... Želeo je veliki keš i bio je spreman da plati cenu. Zapravo, o tome se i ne razmišlja previše. Beograd je počeo da miriše na Balkan. Mislila sam da Vesko voli život. I on je to mislio. I evo nas ovde, u Amsterdamu. Zapad. To smo hteli. To sam htela. Silno. Ostavila sam onog koga zaista volim... Vesko je izgubio uspeh, ja uspeh tek želim.

 - Kako znaš da ću se držati našeg dogovora?

 Vida pali cigaretu:

 - Da li sam gurnuta?

 - Nisi.

 - Otvori orman.

 Čovek u sivom odelu stavlja pištolj u rameni opasač, odlazi do ormana, otvara ga; unutar ormana nalaze se tri torbe; uzima dve, otvara ih. Zuri u svežnjeve novčanica. Zatvara torbe:

 - Prevagnulo je mišljenje da si sposobna da preuzmeš ponešto od Veskovih poslova.

 - Da li si razmislio o mojoj privatnoj ponudi?

 - Razmislila si o ceni koju sam ti najavio?

 - Ovde je njegova adresa. Vesko ne zaboravlja svog najboljeg druga iz detinjstva.

Beograd, 1993. godine.

 Velika prostorija u prizemlju kuće na Senjaku. U sredini prostorije je trosed; naspram troseda je sto sa mermernom pločom, a na njemu su ostaci isečene torte, kristalne čaše, flaše vina, viskija i burbona. Uz komodu je naslonjen tepih umotan u rolnu. Dva otvorena prozora. Dvokrilna vrata - otvorena - vode u baštu. Iz bašte dopire žamor; smeh. Pesma Lullaby grupe The Cure. Prostoriju osvetljava raskošni luster. Na trosedu, u sredini, sedi Svetozar, puši cigaretu, ispija burbon u kristalnoj čaši. U prostoriju ulazi devojka, drži tanjirić u kom je parče torte:

 - Ima li mesta na tom tvom trosedu?

 - Ništa ovde nije moje... Ma, sedi.

 Devojka seda pored Svetozara; ostavlja tanjirić na  mermernu poloču:

 - Dosta toga je bespotrebno ušlo u moj stomak.

 - Šta hoćeš da ti sipam?

 - Možda malo ovog crnog vina.

 - Sa zadovoljstvom.

 - Ja sam Simona.

 - Svetozar.

 - Znam. Mirsad me je doveo ovde. Bili smo kolege na fakultetu...

 - Dakle, i ti si studirala hemiju. Pa, lepo.

 Svetozar ispija burbon.

 - Zašto sediš ovde sam?

 - Prija mi. Često.

 - I kad ti je rođendan?

 - Posebno tada.

 - Možda je bolje da se vratim u baštu.

 - Ostani.

 - Mirsad mi je spomenuo ponešto o tvom klinču.

 - Šta to pričaš?

 - O tvojoj bivšoj devojci.

 - Želim da ti zavučem ruku pod suknju.

 - Zavuci je.

 Svetozar zavlači ruku pod Simoninu suknju.

 - Prija? - upita Simona.

 - Tvoje pitanje čini da se osećam glupo.

 Simona lupi Svetozaru šamar.

 - Zašto? - upita Svetozar.

 - Sad se već osećaš malo manje glupo.

 - Istina.

 - Mirsad i dalje veruje da pod ovim nebom može spojiti hleb sa interesovanjem za epruvete.

 - A ti?

 - Ja sam režimsko škrabalo.

 - Podržavaš ratove?

 - Svojim prioritetima dajem prioritet.

 - Šta je tvoj prioritet?

 - Ako skloniš prste sa mog međunožja, moj prioritet će biti da se vratim u baštu.

 Svetozar povlači ruku, Simona vraća nenačetu čašu vina na mermernu ploču; odlazi u baštu... U prostoriju ulazi Miroslav:

 - E, kad ti je Bog ovo dao...

 - Ne poklanja Bog kuću na Senjaku.

 - Nije poklonjena. Vesko je iznajmljuje za tebe.   

 - Zadnjica mi sedi na ovom udobnom trosedu, a ne mogu da se oslobodim osećaja da je trosedu neudobna moja zadnjica.

 Miroslav seda pored Svetozara, sipa viski. U prostoriju ulazi Mirsad; tetura se, staje ispred Svetozara i Miroslava, ispija čašu crnog vina; spusti se na trosed, pali cigaretu:

 - Reci mi, prijatelju, te večeri kad si se opraštao sa Veskom - šta je još bilo u tvojim suzama?

 - Ne razumem.

 - Da li? - upita Miroslav. - Vesko je tražio da kreneš sa njim.

 - Koliko si bio blizu da presečeš? - upita Mirsad. - O tome ne daš da razgovaramo.

 - Zašto bi razgovarali o tome? Ostao sam ovde, to je dovoljno.

 - Kome je to dovoljno? - upita Miroslav.   

 Zaćute. Ispijaju pića.

 - Dajte da se veselimo! - vikne Mirsad. - Živeo nam ti, Svetozare, makar još tri puta ovoliko.

 Mirsad i Miroslav podižu čaše uvis, Svetozar ne podiže čašu, zagledan u nju; ustaje, naglo, ubrzanim koracima kruži oko troseda:

 - Zašto i mi to ne uradimo?! Zašto se ne uputimo na Zapad? Bez osvrtanja. Ja sam dramski pisac, i šta s tim?! Moji roditelji su poniženi, primaju platu u kesama... Progone me ovi iz vojske... Mirsade, zar ti želiš da ideš u vojsku? Pa, mi ratujemo sa muslimanima!

 Svetozar se zaustavi ispred Mirsada, klekne. Mirsad ispija vino, gasi cigaretu:

 - U osnovnoj školi zvali su me Mujo. Trpeo sam. U srednjoj, jedan tip je mislio da sam Šiptar, tako je počeo da mi se i obraća. Smetalo mi, potukao se, slomio mu nos. Moji Partizanovci su me zvali Turčin. Naš Turčin. E, to mi je nekako prijalo.

 Svetozar se pridiže, seda na trosed.

 - Kod nas se pije najjeftinije pivo u Evropi - bubne Miroslav. - Ima dovoljno nemačkog novca u slamaricama. Ovo postaje zemlja blagostanja za one koji nemaju staračke pege. Ovo je zemlja u kojoj se događa istorija. Ne znam za vas, ali tenk sa kog se pušta Marš na Drinu, kao najava ustašama da je odbrana Vukovara uzaludan posao, u meni provocira ponos.

 - Nije li farsa to što predaješ istoriju osmim razredima osnovne škole?! – vikne Svetozar.

 - Par ekselans.

 - Patetičan si!

 - Ko je, Svetozare, patetičan? Tvoji roditelji su inženjeri, pripadnici srednjeg sloja, kojima preti perspektiva fosila, jer se gade svega onoga što miriše na politiku! Moji roditelji su šrafovi nekadašnjeg Centralnog komiteta. Država jugoslovenskih komunista dala im je četvorosoban stan, a jednim aktom srpska država omogućila im je da otkupe dobijeni stan po rastočenoj ceni od par stotina maraka. Elem, Gogolj se poigravao tako što svojim karakterima nije dozvoljavao puku retardiranost, te su roditelji četvorosobni poklon prodali regularno na tržištu nekretnina. Gotovo sto hiljada maraka је plod takve transakcije - zri kao depozit kod srpske majke u Dafiment banci. Meni je, Svetozare, ovde u-do-bno!

 - Mirsade, u ovoj zemlji hemijske jednačine su ti kao stihovi u savremenoj poeziji - izgovori Svetozar poluglasno.

 Iz bašte se čuje pesma - Spremte se spremte četnici / Silna će borba da bude... Miroslav ustaje, širi ruke sa istaknuta tri prsta. Staje pred Svetozara i Mirsada:

 - Grmi Draža, vojvoda!

 Mirsad ustaje, skida se, go je do pojasa; podiže ruke stisnute u pesnice:

 - Pa-rti-za-ne, ti si šampion, ti si šampion, ti si šampion!

 Miroslav i Mirsad se zagrle, treskaju jedan drugog po leđima.

 - Tako je, Mirsade, Srbine! - egzaltirano usklikne Miroslav.

*

 Preko puta stola sedi Čovek u sivom odelu; u krilu mu je akten tašna. Za stolom sedi Čovek u crnom sakou i crvenoj košulji:

 - Znate, gospodine, naša repertoarska politika je takva kakva je. Konsultovao sam se sa kolegama - pažljivo su pogledali tekstove tog mladića, i, znate, ohrabrujuće je to što će drame biti primećene. No, pisac je mlad, ima vremena, što kažu - nek’ se materijal krčka...

 - Nešto me zanima...

 - Izvolite?

 - Vi i ja smo na pustom ostrvu. Samo vi i ja. Posle brodoloma. Ne znamo kada će i da li će pomoć stići... Ispostavlja se da ja umem da ulovim ribu i zapalim vatru; vaše jedino zaduženje je da uberete po neku bananu... Noć je, sedimo uz vatru, gledamo u tamom prelivenu pučinu... Prebiramo po upitima iz naših prethodnih života, i ja se dotaknem ovog - da li je mladić zaista umeo da piše.

 - Gospodine, ja...

 - Odgovorite mi.

 - Znate...

 - Zamislite se na ostrvu.

 - Nemojte me... Rekao bih vam da je bio ozbiljan potencijal.

 Čovek u sivom odelu ustaje sa stolice, stavlja akten tašnu na sto, otvara je tako da sadržaj ide direktno u lice Čoveku u crnom sakou i crvenoj košulji:

 - Pozorišni repertoar nije Sveto pismo.

 - Pozorišni repertoar ne može biti Sveto pismo.

 - Kakav odgovor mogu da očekujem od vašeg kolegijuma?

 - Siguran sam - pozitivan.

Beograd, 1998. godine.

 Velika prostorija u prizemlju kuće na Senjaku. Na trosedu leži Svetozar - u odelu, oko vrata mu je ešarpa. Jedna ruka mu je pod potiljkom, u drugoj ruci je čaša sa konjakom. Zuri u plafon. Povremeno se smeška. Prozori su pritvoreni, vrata koja vode u baštu su zatvorena. Nogare stola sa mermernom poločom uranjaju u tepih; na stolu su čaše i flaše sa vinima, konjakom, burbonom. S jedne strane, u odnosu na trosed, nalazi se komoda, s druge strane je radni sto; na stolu je kompjuter; manji zvučnici su povezani sa kompjuterom - Vivaldi, Četiri godišnja doba. Od komode, prema prozoru, su vrata, zatvorena, iza njih se dospeva u hodnik; vrata se otvaraju, ulazi Simona. Na njenom mantilu su tragovi kiše; seda pored Svetozara; on se pridiže, obgrli je rukom. Simona se oslobađa Svetozarove ruke.

 - Šta ti je sada? - upita Svetozar.

 - Osećam se tužno.

 - Ima li razloga?

 - Starim. Na domak sam tridesetoj.

 - U najboljim si godinama.

 - Je l’ ovako izgledaju najbolje godine?

 Svetozar sipa Simoni vino, a sebi konjak.

 - Kako ide dopisivanje sa Veskom?

 - Mejl koji mi je upravo stigao, nekako je... Opširan.  

 - Nije li čudno to što si tek nakon pet godina u poštanskom sandučetu naišao na blanko kovertu sa mejl adresom?

 - Zašto bi to bilo čudno? Ostavio mi je prostor da se prilagodim. Divna je slučajnost što se taj period poklapa sa mojim prvim uspesima...

 - Šta ako ne želiš da Vesko zna gde se nalaziš?

 - Nema razloga da razmišljam o tome.

 - Tvoj roditelji nisu hteli da se presele ovamo.

 - Neću da slušam o njima! Čitav sprat sam im namenio. Onoliki prostor za paukove i prašinu! I dan danas se nadam da će promeniti mišljenje. A znam da neće! Kažu - neka, pred tobom je život, nama malo treba! Bre, ja sam igrani pisac; uspeo sam da se izborim za privilegiju - živim od svojih drama!

 - Novac ti stiže i od Veska.

 Svetozar tresne čašu o vrata koja vode u hodnik. Simona ustaje, raščišćava prostor od kristalnih ostataka:

 - Ta čaša je skupa.

 - Dajem ti novac - kažeš mi - ne treba, imam. Nudim novac Miroslavu, nudim ga Mirsadu - kažu - ne budi smešan. Smešan?! Eno ih obojca k’o crkveni miševi. Jedan i dalje nije pronašao hemijsku jednačinu koja košta, a drugi magistrira godinama! Ti fini ljudi! Roditelji. Preparirali su mi mozak nagoveštajima da će moje sklonosti lebdeti, ali od gladi! Ta mantra me je i prikovala za dramaturgiju. Nikada je nisu prihvatili, ni tada, kad su me mazali studentskom koricom hleba, ni sada - kada sam im stvorio čitav sprat na Senjaku!

 Svetozar, zajapuren, zariva šake u kosu. Simona mu prilazi, seda pored njega; počinju da se ljube. Svetozar joj skida mantil, Simona naglo ustaje:    

 - Šta pišeš Vesku?

 - Pisao sam mu kako sam uspeo... 

 - A on?

 - Počinje da me umara, Simona. Kaže da mu je drago što mi se ostvario san da postanem igrani pisac, ali uporno traži da se spakujem i dođem. U Amsterdam. Zabrinut je za Srbiju. Kaže - bombardovaće nas Zapad na proleće. Ja mislim da je to samo žvaka. Žvaka koju neću progutati, Simona.

 - Da li zna za mene?

 - Njemu nije važno da sazna, meni nije važno da zna.

 - Jednom ti je ukrao nešto što si zaista voleo.

 Svetozar odlazi do stola na kom je kompjuter, seda. Počinje da kuca na tastaturi.

 - Šta sam ti ja, Svetozare? Šta?! Viđamo se jednom u nedelju dana, i to samo ako ja dođem ovde. Kada ćemo se oslobodili ovog prokletog prostora?! Šta ti znaš o meni, šta uopšte želiš da znaš o meni? Možda imam ljubavnika. A možda je ljubavnik prilično besmislen, jer imati ga pored tebe verovatno znači odlazak u komičnu prazninu!

 - Poslao sam Vesku mejl; u njemu je uzvik da te volim.

 Simona seda na trosed, stavlja šake na obraze:

 - Ne, ti me ne voliš, Svetozare.

 Svetozar ustaje od stola; seda na trosed:

 - Reci šta želiš od mene, i dobićeš to.

 Simona podiže glavu, slije joj se suza:

 - Nisam novinar; đubre sam koje miriše na novinski papir. Juče mi je urednik dao instrukcije kako da opljujem Dnevni telegraf. Nekada me je ispunjavalo napredovanje; imala sam stomak za isparenja po kojima gazim. Sada sam neko ko se smeška pohvalama, a svaki taj smešak kezi mi se unutar stomaka - pokazuje mi zube stasale za sluzokožu. Meni je potreban beg, Svetozare, beg! Hoću... Hoću dete, Svetozare, tvoje; hoću dete u mom naručju i tvom krilu. Hoću beg u sigurnost!

 Svetozar naglo ustaje sa troseda, ide prema vratima koja vode u hodnik, zastaje; stavlja ruke na bokove. Čuje se zvono na ulaznim vratima. Svetozar se vraća, seda na trosed. Zvono se ponavlja nekoliko puta. Simona ustaje, otvara vrata koja vode u hodnik, zastane, mirno gleda u Svetozara. Ponovo se čuje zvono, Simona izlazi, polako zatvara vrata. Svetozar stavlja laktove na kolena, šakama pokriva usta. U prostoriju ulaze Miroslav i Mirsad. Miroslav je u iznošenom kaputu; brada mu doseže grudi. Mirsad je u kratkoj kožnoj jakni i plavom kombinezonu; izgubio je kosu oko temena. Miroslav i Mirsad sedaju na trosed. Miroslav uzima konjak, puni čašu; pogleda u Svetozara, ovaj priljubi srednji prst i kažiprst uz čašu; sipa mu za jedan prst iznad kažiprsta; pogleda u Mirsada, sipa mu vino. Svetozar podiže čašu, Miroslav i Mirsad dižu čaše; ispijaju pića; ćute.    

 - Šta ti kaže Vesko? - upita Miroslav.

 - Ništa posebno. Dobro je.

 - Kako mu idu poslovi?

 - Ne znam.

 - Znaš.

 - Znam da je dobro.

 - Ovde postaje nepodnošljivo.

 - Polako, Miroslave, nije sve tako...

 - Uskoro će nas bombardovati.

 - Konačno treba da zagrizemo šargarepu. To je sve što od nas žele.

 - Ako to urade - gotovi su!

 - Ko? Tvoji?

 - Igraju ti se drame, a sve ostalo ti je ostalo!

 - Sećaš li se, na primer, Vukovara, Miroslave?

 - Nemojte ljudi - umeša se Mirsad - Simona je prilegla...

 - I danas su tvom vojvodi usta puna pene - nastavi Svetozar - poziva na rat protiv Zapada. Hoćeš li se odazvati, Miroslave?

 - Uzeće nam Kosovo! Šta nam je drugo činiti?

 - Oni. Ne ja, ne ti. Oni! Nisu platili na mostu, misle da mogu besplatno i na ćupriji.

 - Lako je sada okretati leđa!

 - Onima koji su ti ogulili leđa, lepeći ih za svetosavska krila.

 - Hoćeš li ti da mu kažeš? - Miroslav upita Mirsada.

 Mirsad sleže ramenima:

 - Mogu.

 - Mogu i ja...  - zastane Miroslav.

 - Svejedno - uzvrati Mirsad.

 - Da, svejedno je - potvrdi Miroslav.

 - Ama, dosta! - vikne Svetozar. - Guknite, šta?

 Miroslav gleda u Mirsada, ovaj u Miroslava; ćute. Svetozar počinje da se smeje, Miroslav ispija konjak naiskap:

 - Mirsad i ja smo mislili...

 - Šta ste mislili? Recite već jednom.

 U prostoriju ulazi Simona.

 - Nešto nisam... - zastane Mirsad.

 Miroslav sipa sebi konjak:

 - Možda kasnije.

 Simona sipa sebi vino, seda pored stola na kom je kompjuter:

 - Prekidam vas u nečemu?

 - Miroslave, šta ste to hteli da mi saopštite? - upita Svetozar.

 Miroslav se nasmeje usiljeno, pogleda u Simonu:

 - Ma, nigde ne gori. Drugi put.

 - Ne, Miroslave - prasne Mirsada - drugi je put! Mi znamo da Vesku treba samo jedna reč...

 Svetozar se uzvrpojli:

 - Koja je to reč?

 - Dolazim.

 - Vesko će nam sve srediti! - uzvikne Miroslav. - Ti, Mirsad i ja. Novi život! Novi početak!

 Simona okreće glavu u stranu. Svetozar ustaje, nervozno korača prema vratima koja vode u baštu, okrene se prema Miroslavu:

 - Ti mrziš Zapad.

 - Od tebe zavisi, mi smo spremni!

 - Da li si pitao Simonu, ili se ona odjednom ne računa?!

 Miroslav je u trenutku postiđen:

 - Simona...

 Simona se okrene  prema Svetozaru:

 - Svetozar me je uključio, pa da mu odgovorim - hajdemo, i ja sam spremna. Dakle, Svetozare, samo od tebe zavisi!

 - Ama, šta je s vama?! - vikne Svetozar. - Da li sam propustio nešto? Napeti ste zbog situacije, razumem, i ja sam; teško je ignorisati. Ali ja čvrsto verujem u prosvetiteljski razum Zapada, ako ga već ovde nema! Pa mi delimo isti kontinent, mi smo u njegovom srcu! Ne može to tek tako. Nas treba civilizovati, Miroslave, to je ono što nama treba! Ako smo napravili Vukovar, zašto bi viši razum od nas pravio to isto?! Civilizacija se ne uvodi bombama, a nas će Vukovar, svejedno, stići. Šta će nam katalizator, zaslužili smo da nas postepeno nadjačava bol preko patine bezumlja. To je kazna kakvu jesmo zaslužili i siguran sam da i Zapad tako misli!

 - Bombardovaće nas zbog Kosova - progovori Mirsad - ne zbog tebe.

 - Ludilo ne stanuje danas na Zapadu, njeno stanište je ovde, na Balkanu! Uostalom, svet nije samo Evropa; svet poznaje neka druga mesta gde se krv sliva u potocima. Nismo mi nikakav izuzetak!

 - Sam si to istakao - obazrivo se nadovezuje Mirsad - mi smo u Evropi. Hteli to ili ne, okruženi smo drugačijim pravilima. Naše prokletstvo, a možda i sreća je upravo u tome - okruženi smo pravilima u koja se ne uklapamo, a njihova pravila su moćnija od naših. Bombardovaće nas, Svetozare.

 - Ne! Odbijam! Ovde treba prizvati civilizaciju, ne bombe!    

 Svetozar za sebe:

 - Tako bih zapalio cigaretu. Samo jednu...

 Prene se:

 - Koliko nas je već otišlo iz ove zemlje, a? Ko ostaje? Ko je ostao?! Mora neko da ostane, Mirsade, baš ovde, sada, u ovoj kaljuzi kakva jeste. Ja osećam misiju, osećam dužnost! Moj doprinos je u pozorištu. Da li treba da ostavim grbu koju ugrađujem u taj doprinos?!

 Mirsad ustaje:

 - Treba da krenem. Moram da otpušim sifon.

 - Stani, prijatelju! - vikne Svetozar. - Nisam vam rekao... Prihvatili su moju novu dramu. Premijera će biti u martu. Najverovatnije. 

Beograd, 2000. godine.

 Kuća na Senjaku. Ispijene limenke piva po podu, plastični tanjiri sa ostacima hrane. Na mermernoj ploči neotvorene limenke; jedna je otvorena. Tu je i flaša konjaka, kristalna čaša, telefon sa brojčanicima. Na prozorima su spušteni venecijaneri, kao i na vratima koja vode u baštu. Vrata i prozori su zatvoreni. Nazire se dnevna svetlost. Luster je izvor osvetljenja u prostoriji. Vrata koja vode u hodnik, takođe su zatvorena. Na trosedu sedi Svetozar, drži nekoliko hartija u ruci; hartije su na trosedu, tepihu. Svetozar je u gaćama, bade mantilu i raspertlanim cokulama; neobrijan; izraženi su podočnjaci:

 - Bombardovanje. U redu. Restrikcije ovoga, restrikcije onoga. U redu. Prioritet je obnova porušenih mostova. Jebe mi se, ali, u redu. Ne valja tekst, mora da se preradi. Evo, gotov je. Ako me ponovo nateraju da kažem - u redu - zapaliću im pozorište!

 Pali cigaretu, ispija pivo iz limenke; češka se po puštenom stomaku:

 - Ipak su nas bombardovali. I neka su. Kad je ovca samu sebe ošišala? To je Zapad odavno naučio... a to što sam ja ispao, kako ono kažu... kolaterala, e, moj Svetozare, u kužnom toru ne vade se crne ovce.

 Podiže slušalicu, okreće brojčanike:

 - Dobar dan, gospodine Stankoviću. Da li Simonu mogu dobiti? Molim?! Kako to razgovarate sa mnom? Da! Ovo je deseti put od jutros, a biće i sto deseti, ako mi je odmah ne date na... Gospodine Stankoviću, halo, Stankoviću...

 Udara slušalicom u brojčanike:

 - Pandurska puzavice, opet si mi spustio slušalicu!

 Ponovo okreće brojčanike... ispušta slušalicu:

 - Simona, da sam te ubio, javila bi mi se posle ovoliko pokušaja da te dobijem!

 Pokriva šakama lice, jeca. Naglo ustaje, podiže slušalicu, stavlja je u ležište; ispija pivo, pali cigaretu:

 - ’Ajde, Svetozare, nije smak sveta, majku mu...

 Mahnito korača po prostoriji:

 - Uljudi se, možeš ti to... pa i kroz sitnija sita si se ti provlačio! Molim? Stariš! Ma neću takva naklapanja ni da slušam; nisi ti, Svetozare, plačipička, da tek tako dignem ruke od tebe! Sredi se, Svetozare, ti si Ti! Ti si igrani pisac; moraš malo pokazati i zahvalnost - ne prema drugima, mani se njih, oni i žele da ih sladi tvoja žuč, Svetozare. Uspravi se, ne dozvoli zlotvorima da mrače, i time te spreče da ukažeš sebi zahvalnost; pa to je najmanje što sebi duguješ!

 Zvoni telefon. Naglo se zaustavlja; stoji kao ukopan:

 - Simona... Mora da je Simona. Eto vidiš, Svetozare, čim ukažeš sebi poštovanje, pa i drugi će. Pa i ona će. Maca dolazi na vratanca tek kad vidi da se vrata polako, ali sigurno zatvaraju. Tako je, lagano koračaj, lagano podigni slušalicu, tvoj glas neka bude primer nonšalantnog - na njemu će se učiti!

 Stilizuje korak, pući usne dok podiže slušalicu:

 - Halo... Da...

 Gubi strpljenje:

 - Simona, da li ti misliš da ja imam vremena da unedogled osluškujem tvoje pokajničko disanje?! Halo... Simona, javi se... U protivnom, prekinuću vezu ovoga trenutka!

 Namerava da spusti slušalicu, zaustavlja se; zaklapa očne kapke, stiska ih, stiska vilicu; vraća slušalicu na uvo:

 - Dobro, Simona, pobedila si. Nema te mesecima... tolerisao sam hir, ali sada je stvarno... Ma, ko ste vi?... 

 Odmiče slušalicu:

 - Bože, dokle ćeš ovo da mi radiš?!

 Vraća slušalicu na uvo:

 - Ma, šta vi hoćete?... Ja vas ne poznajem... Koga zanima da li sam ja Svetozar?... Predstavite se, pa ću vam reći... a, ne, ne, gospodine, ne morate se čak ni predstaviti... ja znam - vi mora da ste iz pozorišta! Ko bi lešinario nad mojim tekstom, ako ne vi?! Obavestite te vaše pijavice da je tekst gotov! Dušmani!

 Spušta slušalicu, penje se na trosed; jednu ruku stavlja na bok, drugu podiže uvis. Udiše vazduh duboko:

 - Trijumf!

 Spušta se na trosed; pali cigaretu, ispija pivo; provlači šake kroz kosu, grebe kožu kod temena:

 - Znam, Mirsade, ti bi mi poslao makar razglednicu... To je Miroslav - njegovo je to maslo. Misli da me kažnjava tako. U zemlju kengura - bestraga odoste!

 Zvoni telefon. Tupo zuri u slušalicu; podiže je munjevito:

 - Opet! Šta će vama Svetozar?!  

 Zalupi slušalicu, odmah je podiže, okreće brojčanike:

 - Gospodine Stankoviću, molim vas...

 Polako spusti slušalicu u ležište; ustaje, seda na mermernu poloču; uzima dve neotvorene limenke; jednu limenku naslanja na jedan kraj troseda, drugu limenku naslanja na drugi kraj troseda:

 - O, to ste vi - mama i tata! Tata sedi desno u odnosu na mene, mama - levo. Tata, upoznaj se sa mamom, mama - upoznaj se sa tatom.

 Mahne limenkama:

 - Svetozar, vaš sin. Tako... upoznali smo se.

 Stiska šaku u pesnicu, udara se u predelu nosa; od siline udarca premeće se unazad, pada sa mermerne ploče; ustaje, iz nosa mu se sliva krv:

 - Da, baš ovako je bilo, oče, kad si me prvi put udario. Bio sam sedmi razred i dobio sam prvu trojku. Smatrao si tu ocenu sramnom. Mamice, kasnije te večeri, ušunjala si se u moju sobu; brisala mi suze... šaputala da je tata dobar čovek - od mene očekuje samo najbolje. Dogodila mi se druga trojka... oče... i bio si jako ljut. Posle te trojke počeo sam da nižem kečeve, a na njih gotovo da nisi reagovao. Vratio si se u onu smirenost koju si imao dok sam znao samo za najvišu ocenu.

 Prileće limenci, na majčinoj strani, udara je pesnicom... pivo se sliva niz limenku:

 - A ovo ti je suprug uradio kada si pokušala da ga ubediš da pređete ovde.

 Uzima limenku, na majčinoj strani; ispravlja ulubljeni deo, vraća limenku na trosed; prilazi komodi, zuri kroz staklo:

 - Mamice, dopao bi ti se ovaj escajg... I ti imaš escajg, čuvaš ga za mene... kad se oženim!

 Udara pesnicom u staklo na komodi... Šaka mu krvari. Odlazi do mermerne ploče, uzima flašu konjaka, uvlači krupne gutljaje; poliva konjak po krvavoj šaci, ispušta vazduh kroz zube; gleda u limenku koja je na očevoj strani:

 - Oče, mamica je videla u tebi totema!

 Pali cigaretu, uzima limenku sa troseda, na očevoj strani; otvara je, ispija pivo do kraja; gužva limenku, vraća je očevoj strani:

 - Vesko, danas mi je rođendan. Do prošle godine nije me propustio tvoj poklon. Najviše sam se obradovao kad mi je stiglo izrezbareno pero i bočica sa ljubičastim mastilom.

 Pada na kolena:

 - Učiš jezik ulice i držiš datu reč. Uvodiš princip u vučjim jazbinama. Upisuješ filozofiju; gaziš kroz prvu i drugu godinu, treću ne želiš da daš u roku. Tvoje ime postaje strah. Napuštaš filozofiju. Prijatelje degradiraš u poznanike. Mene izuzimaš - ostajem ti prijatelj. Prisvajaš mi devojku... Ne štediš detalje - poveravaš mi - kako je jednom izgovarala moje ime, dok si je odvodio u orgazam. Pozivaš se na Ničea, tvrdeći da samo prokrvljene beonjače mogu skliznuti niz liticu i sagledati ishodište zaneto u ženi, a da bi se, potom, beonjače vratile bistre kao izvori planinskih reka. Tražiš da te sledim. U meni tražiš odmorište. Govoriš mi kroz suze o Aristotelu, Spinozi, Kjerkegoru. Prozivaš ih paćenicima veličine. Pljuješ na slobodu, nesposobnu da se osmisli ukoliko ne postoji prizemna hijerarhija, ukoliko ne postoji moć koja gleda u zemlju sa nebesa, čineći od Boga floskule za tlačene. Urlaš na velike ideje, jer robuju pohlepi, stoga, osuđene su na usamljenost. Tvoja odmetnuta moć je narastala, a sa njom i slutnja - počinješ da ruiniraš princip. Datoj reči ukidaš čast, postaješ bahat, nemaran, nezainteresovan. Istančan ukus ismevaš estradom. Lešinare okuplja trulež, ali i ti si znao da truliš. Tražiš da te sledim. I hteo sam. Vesko, hteo sam da krenem za tobom, ali...

 Ustaje, odlazi do stola na kom je kompjuter; seda na stolicu:

 - Vesko, zar nijedno slovo od tog sedmog novembra?!

 Izuva desnu cokulu, baca je u stranu; đon leve cokule polovi ivicom stola; nožni palac priljubljuje uz ekran monitora - prati tekst, čita naglas:

Jutro, sedmi novembar 1998. godine.

Nastalo u apartmanu luksuznog hotela u Amsterdamu, posle večeri provedene u kazinu.

Ušao sam u predvorje.

Rekli su da me unutra čeka Nadsloboda.

Rekli su - čekaće te

i mislio sam da me lažu jer je izgledalo

kao da ja čekam nju.

Naravno - došla je

jer Nadsloboda nikada ne krši svoja obećanja.

Nesebično me je obasula svojim darovima.

Puštala je maglu, a onda ukazala odsjajima

na pravi put.

Sve je bilo tako beskonačno i slobodno.

Pardon! Nadslobodno.

Moj nezasiti um je konačno našao zadovoljenje

u čudnoj harmoniji lutanja i apsolutne smrti.

Moji udovi su se sami kretali - nezavisni od moje volje,

oduševljeni vaskrsnućem sada usavršenog paganizma.

Opojna magla mi je zatvorila oči - ali - ne mari.

Nadsloboda se sprema da ih otvori,

pokazujući bezgraničnu mogućnost izbora

koju mi ona nudi.

Ušao sam u predvorje.

Želeo sam da mi se ukaže Nadsloboda.

Rekli su da ću je čekati,

ali ona je u stvari čekala mene.

Znam to, nisu me mogli prevariti

tako prozirnom zamkom.

Kad me je obasula maglom, zatvorio sam oči

da mi ih ona ne bi zatvorila.   

Znam sve njene zamke

- toliko su očigledne i smešno je verovati

da ću pomisliti da one to nisu.

Prevario sam je

- oči su mi se otvorile

i pred njima se ukazala

bezgranična mogućnost izbora.

Prevario sam je!

Znao sam da to ona

nikada ne bi mogla da mi pruži.

Unutra ćemo se susresti - Nadsloboda i ja.

Toliko sam dugo čekao na ovaj susret.

Želeo sam da je probam

jer ona je bila prava;

u stvari, rekli su mi da je prava.

Sada samo želim da je upoznam.

Pokušavao sam da zažmurim

jer rekli su mi da ću je videti ako zatvorim oči,

ali nisam mogao.

Želeo sam da se gledamo - ona i ja,

ali njene oči nisam video.

Pomislih - baš je čudna ta Nadsloboda.

Izgleda kao da je nema,

a sposobna je da ljudima pruži

bezgraničnu  mogućnost izbora.

Nije mi jasno zašto mi je u tom trenutku

pala na pamet jedna golicljiva, apsurdna misao

- da od Nadslobode zatražim tu privilegiju

da sebi oduzmem život.

Večno V.

 Nožnim palcem upire u ekran, monitor pada sa stola; trgne levu nogu, zajedno sa stolicom pada na leđa. Puzi prema stolu sa mermernom pločom; uzima sa poda limenku, otvara je, okrene se na leđa, ispija pivo naiskap; pali cigaretu:

 - Ti si neko ko je sastrugao život sa Boga i zaronio duboko u usud gologuze ljudskosti. Digao si ruku na zakone, ne da bi se ugradio u legendu, već da bi sagoreo sa osmehom predaje. Nadsloboda je za tebe apsurd kome vredi težiti, zato si od nje i zatražio tu privilegiju. Priroda poput tvoje miriše na trulež dok u njoj vrvi život. Vesko, ja sam hteo da te sledim, hteo sam da krenem za tobom, ali...

 Iz dvorišta dopiru glasovi... Svetozar gasi cigaretu u blizini pupka; telo mu je kruto, na licu nema uputa na bol. Spljošteni opušak ubacuje u limenku, limenku stavlja na mermernu ploču. Pali cigaretu, drugu šaku stavlja pod potiljak:

 - Vida mi je rekla, pre nego što ćete napustiti Beograd, da se ljubav između nje i mene hrani sobom, a što je odlika dobrog pesništva. U tebi je videla viteza s kojim će odjahati u slobodu, pardon, Nadslobodu. Dirnula me je tada sečivom iskrenosti, ipak, nisam imao snage da joj kažem - srećan put. Umesto toga, rekao sam joj da je prava šteta što napušta studije glume.

 Ispušta krik koji prelazi u razuzdani smeh. Vrata koja vode u baštu se otvaraju; u prostoriju ulazi Čovek u sivom odelu, a za njim muškarac i žena. Žena kašlje, oči su joj razrogačene. Muškarac stavlja maramicu preko usta. Čovek u sivom odelu deluje staloženo. Svetozar se pridiže.

 - Odmah da krenemo - progovori žena.

 - Sačekaj me u kolima - uzvrati muškarac.

 Žena žurno napušta prostoriju. Muškarac se obrati Čoveku u sivom odelu:

 - Ne mogu vam opisati koliko je ovo jedna neprihvatljiva situacija za mene. Ovo je trebalo da bude svadbeni poklon za moju ženu!

 Baca maramicu na pod: 

 - Molim vas, nemojte me više zvati.

 Muškarac izlazi uzdignute glave iz prostorije. Čovek u sivom odelu odlazi do prekidača - svetlo se povlači iz lustera; stavlja akten tašnu na mermernu ploču, seda na trosed; podiže čašu prema snopu svetlosti iz bašte, zagleda je, spušta na mermernu ploču, sipa u nju konjak; vadi paklicu sa cigaretama, nudi Svetozara; ovaj uzima cigaretu, odlazi do mesta gde je oborena stolica; podiže je, seda, pali cigaretu; pokaže na telefon:

 - Prepoznajem tu hrapavost u vašem glasu... Ko ste vi?

 - Ja sam Veskov čovek.

 Svetozar pokazuje prema vratima koja vode u baštu:

 - Ko su bili?...

 - Bili su zainteresovani za ovu kuću. Potencijalni kupci.

 - Ovo je moja kuća.

 - Imao si svoje pozajmljeno vreme.

 - Vesko, ti si Nadslobodi stavio sedlo i zajahao si je!

 - Ispao je.

 - Što dalje od mene!

 - Vesko je sredinom ’92. godine izveo briljantnu akciju - uneo je ozbiljnu količinu kokaina u Holandiju. Policija mu je za leđima, a, hirurškom taktikom, kaskao je na njihovim leđima. Uspeh ove akcije otvorio mu je vrata... Ozbiljna vrata. Nije ušao. Saopštio mi je... Samo trenutak...  

 Čovek u sivom odelu vadi notes iz unutrašnjeg džepa sakoa, okreće stranice, zaustavlja se:    

 - Saopštio mi je da se vraća izvesnom Nikolaju Aleksandroviču Berđajevu.

 Svetozar pritiska uši, ustaje sa stolice.

 - Preselio se u malo mesto na severu Holandije i uselio u trošnu kuću u vlasništvu udovice protestantskog kova. Neko vreme smo ga nadzirali; bio sam ubeđen da priprema nešto što će nas sve, koji smo na bilo koji način povezani s njim, poslati pravo u pakao. Nadziran je nešto više od godinu dana; u tom periodu nijednom nije napustio kuću, nije obavio nijedan telefonski razgovor. Kad je nadzor obustavljen, na svoju ruku sam se vraćao u taj zabačeni kutak i iznova bivao poražen, jer, uistinu, nisam ga ni pokušao razumeti.

 Svetozar se tetura, udara u okolne stvari, obara:

 - Pokažite se! Lažete... Lažete! Vesko je prezreo sve te Berđajeve, prozreo je njihove virtuozne i zaludne pokušaje da oslikaju Nadslobodu, njene graciozne pokrete tako bliske odlasku u konačnu smrt! Vesko je tome prkosio, hteo je da zajaše, da je ukroti, da je obesmisli! Hteo je da je utera u podzemlje, u tamošnje štale, tu da je zarobi, da je nagoji, da joj uništi volju za kretanjem. Hteo je da od Nadslobode ukrade pokret!    

 - Vida je odbila da krene za njim. Spremno je to dočekao, već me je pripremio za ulogu posrednika u njihovom rastajanju. Naime, trebalo je da ubedim Vidu da se Vesko odmetnuo i da se uveliko sprema za nagodbu sa organima reda. Vesko je iscenirao situacije u kojima se njih dvoje kriju, kreirao je utisak zatočenosti, uvlačeći se u zver koja je navlači na izbor. Ja sam ga navodno upucao u spavćoj sobi jednog hotelskog apartmana, dok je Vida čekala na razrešenje u susednoj sobi. Pre nego što će napustiti Amsterdam, Vesko me je obavezao da joj štitim leđa sve dok poštuje pravila...

 Svetozar grabi stolicu:

 - Sklanjajte mi se... Ućutite!

 - Vida se transformiše u ledenu proračunatost... metalnu preciznost. Angažuje me da se pobrinem - kako se sama izrazila - oko vađenja strele što joj probada pete. Ne treba da pojašnjavam ko je bio strela, Svetozare.   

 Svetozar vitla stolicom kao da se brani od nekakvih naleta:

 - To nije moguće... To nije...

 - Tvoje drame nisu tek tako dospele na repertoar...

 - Vi ste samo... Hoćete da me...

 - U ovu kuću nije te uveo Vesko, uvela te je...

 - Znam gde ste! Znam gde se krijete!...

 Svetozar prilazi komodi, osluškuje.

 - Krajem pretprošle godine nešto je izlomilo Vidu. Iznutra. Iskreno, nisam mogao ni pretpostaviti da u njoj čuči sposobnost za tako žilavu tugu. Bivali su trenuci kada se odvajala od razuma - zahtevala je da vratim strelu njenim petama, sasvim uverena da zaboravlja da hoda. Odbijala je da se sredi, te sam je...

 Svetozar udara stolicom u komodu, dok mu nogara ne ostane u šaci. Vuče se ka vratima koja vode u baštu - preseca svetlosni snop. Čovek u sivom odelu otvara akten tašnu, uzima pištolj sa prigušivačem; uperi ga u Svetozara; ovaj mu okrene leđa:

 - Utihnuli su. Neumorni.

 Čovek u sivom odelu spušta pištolj sa prigušivačem na mermernu ploču, uzima iz akten tašne futrolu - iz nje mobilni telefon; jagodicom malog prsta bira brojeve na telefonu: 

 - Želim da vas obavestim da ste ponovo u igri za kuću. Pa, vi ste mi bili favorit od samog početka... Da, da, ovi su definitivno ispali... Zahvalnost ću rado prihvatiti, ali tek pošto sve formalnosti oko kupoprodajnog ugovora budu ispečatirane. Gospodine, vi ste na potezu... Javite se što pre, pa da upriličimo vizitu... Prijatno.

 Svetozar se polako spušta na kolena, zuri u pravcu bašte. Čovek u sivom odelu vraća mobilni telefon u futrolu - vraća je u akten tašnu; takođe, pištolj sa prigušivačem vraća u akten tašnu - zatvara je:

 - Vesko je, pošto sam mu oduzeo život, slušao kako prihvatam angažman vezan za tebe. Pre nego što će napustiti Amsterdam, upitao sam ga zašto mi ništa ne govori povodom ovog angažmana. Odmahnuo je rukom, rekavši da i on i ja znamo da će sazreti trenutak kada ću morati da vas ukinem.

 - Utihnuli su. Glođu. Neumorni.

 Čovek u sivom odelu ustaje, uzima akten tašnu, ide ka vratima koja vode u hodnik:

 - Nestaćeš onako kako umeš.  

 Čovek u sivom odelu napušta prostoriju. Svetozar uočava na podu parče oštrog stakla; podiže ga naviše - svetlost se prelama...

*

 U jednom od amsterdamskih skvotova. Zidovi prostorije prošarani su grafitima; prozorska krila uvezana su kanapom - lupaju pod naletima olujnog vetra; po ćoškovima su nagomilane prazne konzerve, plastične kese, ostaci novina... Na ofucanom kanabetu pribijaju se dva mladića i devojka; trljaju jedni drugima prste. U prostoriju ulazi Vida - u rascepanoj haljini boje žada, sa crnim rukavicama od svile, nabranim kod zglobova. Hoda bosa po betonu. Pleni pažnju klošarima; gledaju je zadivljeni njenim baletskim pokretima koji prate ritam melodije - jedva čujno izlazi iz napuklih usana. Na njenom licu osmeh se ne povlači. Prilazi devojci, pomazi je po obrazima; devojka uzmiče ka naslonu.

 - Tebi je tako hladno, slatka - progovori Vida. - A meni je toplo... ja gorim.    

 Vida skida rukavice, pruža ih devojci; ova gestikulira rukama, odrično klima glavom, šakama pokriva lice. Vida povlači osmeh, baci joj rukavice u krilo:

 - Meni je potreban svež vazduh, razumete li vi mene?!

 Devojka bojažljivo navlači rukavice - do lakata. Vidi se vraća osmeh... razvezuje kanap - prozorska krila se razjape od siline vetra. Ostaci novina i plastične kese lete svud naokolo... Devojka viče na engleskom jeziku - zahteva od Vide da veže prozorska krila kanapom. Olujna kiša prodire u prostor. Vida umiva lice, telo joj se giba - kao da je vetar miluje; širi ruke, trup joj naginje napred...