JAZZ
***
reka nosi lišće tri patke labud
nečija marama nečiji
osmesi u kontralihtu
***
špalir topola na nasipu pored reke
kiša
stih
sasvim
uzan
kao
kap
***
i pesma lepa kao laž kao preljubnica
kao uspeh samoubice govorim naravno
o predelima nedostupnim o plaveti
devicama lekovitom bilju kao kada te
iznenada oštro pogleda gatara
i nešto prećuti male stvari poput
spiska za kupovinu neopranog veša
neka sreća te kažeš obuzme
za šankom sa čašom u krevetu
sa nepoznatima kao lastiš kažeš
kao igračka valerijana i pištolj
ispod lampe na noćnom stočiću
nadohvat
***
mendelsonov koncert
u e-molu prevelik
za stih
***
dole u parku kutlača potopljena
u krvavo hladni novembar
neobično čista bolest trenutaka
kao kad se saginješ da dohvatiš
svoju senku ili kad počinješ
da vičeš bože zašto
te nema sada i ovde u ovom filmu
***
shizoafektivno rascepljena
skoro pa autistična radost
u koraku te igre dok vrišti
o tako divno luda ta devojka
savijam papirus
umačem pero u katran pišem
o jatu ptica kroz otvor aorte
kroz dimnjak o noževima
viskiju džezu žiletima
***
fotoni na tiganju integrali
rešetkaste police utroba frižidera
neoni dirigovana inkubacija veštačka
oplodnja klonovi programirani za
apsolutnu originalnost
predvidljivi rasponi emocija
fleksibilna amperaža otpornik
nenadjebivi zakoni srednjostepena
stenoza leve karotide zbog toga
ponavljene tranzitorne moždane
ishemije pored postelje ponavljani
prizori poznatih ljudi kako se
opraštaju
***
nomenklatura suprotnosti
naš bog je kibernetičar
samoregulator de facto
činovnik zatrpan papirima
***
večnost ono kad iščekuješ
i nikad da dočekaš
voljene usne zalogaj egzekuciju
kada izađeš iz vremena i počneš
da dozivaš da tražiš
taj prostor u kojem ćeš plesati
***
uronjeni u pamuk
u džez u džin u čisto plavo
potonuli u najdublju senku
naši goli razguženi preci
naša paravan-paučina
permanentna revolucija
***
moja smrt je šalterska službenica
srednjih godina prijatnog izgleda
treba li reći neupadljivog
ponašanja naravno ljubazna moja smrt
tačno zna gde je moj ordner sa aktima
uvek mi se predusretljivo nasmeje da nije
nepristojno pitala bi me za zdravlje
pozvala na večeru možda moja smrt
tako nekako obična stidljiva čak
kada od nje odlazim uvek ustane
nasmeje se pozdravi me
ulije mi sigurnost
***
sam si i sami su
bez značenja
predmeti
***
ko odlazi ko koga napušta
i gde je zapravo zatvor
unutra
naravno uvek unutra
udaram
po rešetkama
sviram taj ksilofon
