SIVI KOMPLET
Treba
ubiti roditelje, pesnik je rođeno siroče.
Roberto Bolanjo
1. Prve
knjige koje sam videla u životu bile su one iz Andrićevih Sabranih dela. 2.
Zajedno su ih objavile „Prosveta“, „Svjetlost“, „Mladost“ i „Državna založba
Slovenije“. Korice tomova bile su sive. Komplet Andrića nalazio se u
zastakljenom ormaru dnevne sobe našeg starog vračarskog stana među drugim
nekorišćenim stvarima prijatnim za gostinsko oko. Kad sam u petom razredu
pokušala da čitam neku od knjiga iz tog kompleta, odustala sam jer je slog bio
kriv. Slog je bio kriv u oba značenja. 3.
Pitanje je kako bih tada čitala komplet Andrića i s obzirom da su to bile
jedine knjige u koje je majka uložila zajednički sa ocem. On je u međuvremenu otišao
u Švedsku da radi na građevini i – iako je obećao da nas tamo povede čim se
snađe – više se nije javio. Bio je to racionalan čovek. Iako je za razliku od
njega bila iracionalna, moja majka je u knjige ulagala racionalno. 4. Šezdesetih je s ocem kupila komplet
Andrića, a krajem sedamdesetih, sama, Hemingvejeva izabrana dela. Osamdesetih
je nabavila komplet Sidnija Šeldona i domaće romane Nož i Knjiga o Milutinu.
Krajem te decenije, nakon što je kupila i Bibliju,
ja sam na Filološkom fakultetu upisala jugosvetsku književnost. Mogla sam da
studiram i nešto drugo, ali počela sam da pišem rano, još kad nas je otac
napustio. Tada sam mu pisala pisma za koja sam znala da mu ih nikada neću
poslati. 5. Filološki fakultet mi je
ubrzo manje ličio na hram književnosti nego na spoj Velike pijace i groblja,
koji su nekad i bili na mestu gde sam studirala, ili nadomak njega. Ali skoro
sve se tih godina razlikovalo od očekivanog: i rat je u većini štampe, ne samo
srpske, pravdan potrebama naroda, koji je meni uglavnom izgledao ispijeno i
ravnodušno: kao da nema nikakvih potreba. Naročito ne duhovnih. 6. Jednog dana je u klubu AKF Filološkog fakulteta starac koji je
prikupljao potpise protiv rata ponudio peticiju i meni i mojoj najboljoj
drugarici sa studijske grupe Barbari Mančić. „Da li je moralno da dok
bombarduju Sarajevo mi pijemo kafu i koka–kolu, studiramo u toplom, slušamo
svetske hitove i potpisujemo peticije?“, pitala je Barbara starčića. I ja sam,
kao i ona, tada ispila kafu, ali sam za razliku od nje potpisala. Doduše, moje
ime i prezime, Jovana Varajić, bili su napisani nečitko. 7. Ispostavilo se da starac živi blizu fakulteta na kom je nekad
studirao i da potpise protiv rata prikuplja iz dosade. Mirovnjačka peticija za
njega je bila hobi „za svoju dušu“, papir koji je cirkulisao između Filološkog
fakulteta i kućne fioke. 8. Jedne
noći smo Barbara Mančić i ja, Jovana Varajić, u AKF–u bile na jednoj od žurki koje su tamo povremeno priređivane.
Puštana je interna top–lista svetskih hitova. Niko nije plesao ali su u svakom
separeu muziku pratili živahni razgovori uz dinamičan govor tela. U klub je u
nekom trenutku banuo jedan kolega iz Krajine koji je napustio studije. Došao je
sa jednim drugom u uniformi neke paravojne formacije. Taj nije pitao da li je
slobodno kad je seo kod Barbare i mene. Poznanik sa studija je i dalje stajao. Njegov
uniformisani drug nam se nije ni obratio, samo je seo u naš separe. Kad je iz
maskirne torbe izvadio gusle, laknulo mi je jer sam mislila da će izvaditi neko
oružje. 9. Kao da se uteši, zasvirao
je i zapevao pesmu kojom je preporučio pucnjavu na neprijatelja i razne masakre. Koliko
sam mogla da razlučim od numere I’m Too Sexy Right Said Freda koja se neko vreme čula
uporedo s guslarom, njegov glas bio je tanak i prodoran, usklađen s tonom gusala. Na trenutak
se nije mogao razlikovati od zvuka tog instrumenta. Baš kad
sam to htela da kažem Barbari, didžej je isključio muziku. 10. Godine hiljadu devetsto devedeset pete nas dve smo polagale
Srpsku književnost dvadesetog veka. Ja sam izvukla cedulju s pitanjem Prokleta avlija i odustala. Nisam čitala
ni taj roman–novelu ni ostalo iz Andrićevog opusa ali položila sam dva roka kasnije.
Pitala sam se kako to da mi tada nije došlo nijedno pitanje iz Andrića. Odgovor
nisam dobila. 11. Barbara je Srpsku
književnost dvadesetog veka položila iz prve, jer je čitala Andrića. 12. Početkom hiljadu devetsto devedeset
šeste videla sam guslara kako u civilu i ćutke šeta Knez Mihailovom u
raspričanom društvu nekoliko starijih muškaraca, po svemu sudeći
intelektualaca. Policija
je onog studenta iz takozvane Republike Srpske Krajine u međuvremenu uhapsila i
poslala na ratište. Nije se vratio. Prešao je na hrvatsku stranu. Kako sam
pročitala u štampi, preživeo je. Čak je i neki čin dobio. 13. Kad se moja starija sestra Tamara udala, mama i ja smo zamenile
veliki stan na Vračaru za dva manja. Trebalo je da njeni zet i kćerka, koja je
nosila njeno unuče, reše stambeno pitanje. Sestri i zetu je pripao stan na
Karaburmi a nama manji kod Cvetkove Pijace. Mnogo stvari nam je tokom selidbe
ostalo na Vračaru, između ostalog komplet Andrića. Kad sam krajem hiljadu
devetsto devedeset šeste godine objavila prvenac, Priče o porodici, ratu i miru, razni kritičari su me podsetili na
te knjige a onda mi razvili nostalgiju prema njima. 14. Naša nova susetka Žarana Vidić rekla je da mi nedostaje
Andrićeva epska snaga. To je i napisala u kritici moje zbirke priča. Kritičar Đorđe
Nikolić Stojkov je u svom prikazu napisao da „Jovani Varajić nedostaje
andrićevska rečenica“. Esejista Dimitrije Vuletić je napisao da mi nedostaje
andrićevski duh. Svi su oni napisali i da je mlada Varajićeva nadarena uprkos
svim nedostacima. Po njima je bilo moguće nemati dobar stil, ni šta da kažeš, a
imati talenta. 15. Prestala sam da
učim i polažem kad mi je ostalo dva ispita. Inače ne bih objavila zbirku i,
sredinom hiljadu devetsto devedeset osme godine, roman pod naslovom Sve nepročitano. Po mom iskustvu,
čitanje zbog pisanja i zbog studiranja se isključuju. 16. Književni kritičari su mi i dalje zamerali nedostatak andrićevske
epske širine. Susetka Žarana Vidić
me je jednom prilikom podsetila da dobar deo analiza knjiga Jovane Varajić
ponavlja njenu glavnu primedbu na moju zbirku priča. U svom izlaganju je
pomenula Andrića. Čuvši da nisam pročitala ništa njegovo, okrenula se i otišla.
Dobacila sam joj da planiram da se pozabavim svim što je Andrić napisao. To
nije pomoglo, kao ni to što sam već sutradan na uličnom štandu kod Narodne
biblioteke našla ona Sabrana dela iz
šezdesetih godina. 17. Kupila sam
sivi komplet po bagatelnoj ceni. 18.
Pročitala sam Sabrana dela i rekla to
Žarani kad smo se sledeći put srele u ulazu našeg solitera. Dodala sam da sam kao
omađijana epskom snagom Andrićeve rečenice. Uzvratila mi je da smo nas dve
odavno završile. 19. Pročitala sam i
sve studije o Andrićevim delima koja sam našla u biblioteci, kao i retke podatke
o tome i njegovoj biografiji koje sam mogla da nađem na internetu. Negde sam
pročitala obrazloženje Nobelovog komiteta iz hiljadu devetsto šezdeset prve godine
o dodeli nagrade Andriću. Izgleda da je Žarana Vidić to saopštenje naučila
napamet. U njemu se insistira na epskoj snazi, kao što će i u njenoj kritici
mog prvenca. Postala sam opsednuta Andrićem toliko da sam sebi ličila na Ćamil
efendiju iz Proklete avlije u
njegovoj opsednutosti Džem sultanom. 20.
Sasvim suprotna mojim novim interesovanjima činila su mi se udvaranja muškaraca,
koje sam najčešće odbijala. Međutim, već kao predmet njihovih dugogodišnjih
tvrdnji da sam poželjna, nisam sebi delovala nimalo andrićevski. Kao da sam
odjednom stupila u veliki post, rešila sam da počnem da prikrivam sopstvene
telesne vrline. Moj mladić Nikola Femić nije se protivio: taj novinar bujne
grgurave kose i krupnih usana tih dana je nosio sanjiv pogled čoveka savladanog
čežnjom za mnogom ženom koja ga je ostavila. Za jednom od njih je još patio
iako je formalno bio sa mnom. „Znaš, Jovanice: čovek ima razne faze u životu“,
kazao mi je, „a i sam prema Andriću imam podvojen odnos.“ 21. Ako nisam mogla da na sebi imam kravatu i sako a pogotovu ne
odeždu zatvorenika, ošišala sam se na kratko, nameštala razdeljak i oblačila
široke pantalone i tamnosivi kaput ili tanki mantil u svetloj nijansi sive
neutrale. Nabavila sam naočare pomalo nadmeno oštrih, crnih okvira. Dok je u
proleće priroda svlačila snežne prnje sa svoga tela, ja sam svoje skrivala i
zatrpavala odećom. Potpuno sam odustala od puti ali sam na neki način bila
nalik na Andrića. 22. U svom
skromnom izdanju, moja majka je imala andrićevski duh: i ona je izlagala
opširno i sporo, s izvesnom epskom snagom. Pogotovu za vreme bombardovanja. Od
jednog trenutka je počela da govori znatno brže i sa manje smisla jer ju je
strah od smrti i bombi učinio histeričnom. I Barbara je tih dana bila
histerična. Tačnije, zaljubljena: slučajno je upoznala Jirgena Gajgera,
nemačkog fotoreportera koji je bio došao u Beograd da za neki berlinski list slika
ruševine u centru grada nastale bombardovanjem. Ja nisam mogla da podnesem
isuviše histerije: sve više sam bila andrićevka sopstvenim spoljnim mirom i po ćutanju
u sebi. 23. Umesto da se usredsredim
na trenutno bombardovanje Beograda, iz svih biblioteka u koje sam se učlanila
pozajmljivala sam knjige u kojima je pominjano ono prvô i zaboravljeno. Dok su
po Beogradu gruvale NATO bombe i fijukale rakete Protivvazdušne odbrane pisala
sam roman o bombardovanju petog odnosno sedamnaestog juna hiljadu osamsto
šezdeset druge godine, kad Turci iz svojih desetina topova na Kalemegdanu
zaređaše plotune u pravcu Stambol–kapije, Saborne crkve i zgrada policije na
Dorćolu. Tako je i Andrić pisao o turskim vremenima dok su četrdesetih godina
srpski leševi plovili s hrvatskog dela Save prema srpskom. 24. Oboje ćemo objaviti naše romane kad se rat završi, bilo da je
trajao četiri godine ili dva i po meseca. 25.
Knjige u kojima je pominjano prvo bombardovanje Beograda nisu bile jedini povod
mojih odlazaka u biblioteke. U Narodnoj biblioteci sam iz starih rečnika i Srbskog dnevnika, Zemunskog glasnika i drugih pristupačnih listova koji su izlazili
šezdesetih godina devetnaestog veka prepisivala starovremske izraze i stavljala
ih u roman. Prekrila sam nit pričanja takvim jezičkim eksperimentom: i onda kad
sam proširila predmet romana za masakriranje iz vazduha u Drugom svetskom ratu,
bombardovanje Beograda mi je sve manje bilo nalik na ubedljivog glavnog junaka.
26. Istrajnost u meri nije samo
paradoks nego pretvara čoveka u mašinu. Čim se bombardovanje svršilo, skinula
sam naočare, stavila sočiva i stala da se izazovnije odevam. Kosa mi je već
bila srednje dugačka pa sam je učvršćivala gelom ili briljantinom. I Nikola se
oporavio: tih dana samo je radio, čitao i tražio da vodimo ljubav. Više nije
patio ni za kim. U krevetu smo posle vođenja ljubavi obično pušeći duvan čitali
Andrića. „Ovde on kaže ’s vremena na vreme’ a ne ’povremeno’ i ti vidiš da zbog
nečeg to tako mora“, rekao bi i pokazao kažiprstom na neko mesto u knjizi gde
je stranica bila presavijena: „Slično je kad napiše ’na mahove’ umesto ’s
vremena na vreme’. Reći ’raspitujući’ bez povratnog oblika je Andrićeva
ekonomija. A kad on udari inverziju, odmah znaš da tu ide samo inverzija. Takve
stvari su mi fenomenalne kod Andrića“, govorio mi je Nikola. „Zbog čega to tako
mora?“, jednom sam mu postavila pitanje. „Jer je u skladu sa ritmom rečenice i
zahtevima proznog izraza“, rekao je zadovoljno. 27. „Sa čim su u skladu zahtevi Andrićevog proznog izraza?“, bila
sam uporna, ali je Femić to video drukčije. „Dosadna si, Jovana“, rekao je. „Sa
čim, sa čim, sa čim?“, pitala sam. „U skladu sa jednom vrstom duha koja mi se
kod njega manje sviđa“, rekao mi je i osmehnuo se. Pitala sam ga šta bi tačno
hteo da kaže. Okrenuo je nekoliko stranica „Radovog“ izdanja Znakova pored puta i stao naglas da
čita: „Ništa lepše ni dublje, ni beznadnije, od narodne mudrosti u drevnim
izrekama i stihovima!“ Moram da primetim da se tom prilikom previše smejao. 28. Inače su mu se Znakovi pored puta veoma dopadali. Tvrdio
je da ima razumevanja za izvesne protivrečnosti tog eseja i za njegova opšta
mesta. Pod utiskom meke proznosti te knjige, bio je spreman i da zaboravi da je
Andrić u svom opusu koristio pleonazme poput „u aprilu mesecu“, „u maju
mesecu“, „mala ali starovremska kućica“, „male bezimene uličice“ –
naglašavao je. – „Toga kod Andrića ima začuđujuće mnogo, kao i odveć mirnog i
sporog kazivanja ’na starinski i osveštan način’. Pomalo patetičan. Što se
ostalog tiče, Znakovi pored puta su
mu objavljeni posthumno. Strašno posthumno“,
hteo je više puta da doda. Slog je u slučaju crvenog „Radovog“ izdanja kao i
sivog kompleta iz šezdesetih godina bio nakrivljen a listovi okretani toliko
puta da su počeli da ispadaju iz knjiga. 29.
Dok sam ja bila blizu da se zaljubim u Nikolu, Barbara se ohladila prema
Jirgenu. U jesen hiljadu devetsto devedeset devete se ipak preselila u Berlin a
u decembru te iste godine se udala za svog domaćina. U proleće dvehiljadite godine
ga je ostavila, ali se nije razvela: htela je da dobije nemačka dokumenta. „Za
vreme bombardovanja sam sve dobro uradila“, rekla mi je u telefon: „Žena mora
da bude pažljiva dok bira budućeg bivšeg muža.“ 30. Roman o bombardovanjima Beograda od hiljadu osamsto šezdeset
druge do hiljadu devetsto četrdeset četvrte godine bio je verovatno moja najgora knjiga. Za nju sam dobila dve književne
nagrade. Jedna odluka bila je zvanično objašnjena mišljenjem žirija da „drugi
roman Jovane Varajić pun je jezičke zrelosti i epskog duha“. 31. Majka je sa mnom prvi put
razgovarala o književnosti posle književne nagrade. Odmah mi je rekla da joj je
Ivo Andrić omiljen pisac. Pitala sam je zašto. „On je pravi pisac iz naroda“,
rekla je kad je razmislila. Pitala sam je koje njegove knjige je čitala. „Na Drini ćupriju, ali baš davno“, rekla
je i osmehnula se: „Ne sećam se ničega.“ 32.
„Samo da se zna, Jovana“, uozbiljila se majka, „da te ja nikad nisam terala da
čitaš nikakve knjige a još manje da pišeš. Nemam ja ni najmanju odgovornost što
si studirala taj fakultet, ni što ga nisi završila, ni što sve i da nekim čudom
diplomiraš nikad nećeš naći pravi posao“, tako mi je kazala. Razumela sam da je
sve u životu činila sa dobrom namerom: vaspitavala me je da budem glupa da se u
društvu ne bih osećala neravnopravno. 33.
Bila je skroman čitalac, inače nije bila naročito skromna. Mnogo više se
brinula za svoje zdravlje nego za moje. Više je govorila o muškarcima od mene.
Zatim je nedeljom u crkvi osećala stid zbog greha što previše razmišlja o frajerima.
I petkom je bila korektna – ćutljiva – jer se tada pridržavala posta. Ostalim
danima bila je brbljiva. Ona je sve više govorila a ja sam je sve manje
razumela. A uvek je govorila jezikom naroda. Izopštavajući me iz svog jezika i
sebe iz mog, taj narod je praktično počeo da me istiskuje iz sebe. Kao i sebe
iz mene. 34. Nikola nije mogao da
čita jednog istog pisca duže od mesec dana, nit da spava sa istom devojkom duže
od šest–sedam meseci (najčešće ni toliko!). Ako je morao da previše vremena
posveti jednom autoru ili jednoj devojci, imao je problem sa sopstvenom maštom,
odnosno s potencijom. Mada i manjak potencije ume da bude posledica manjka
mašte. 35. Nikola ni mene nije mogao
dugo da gustira – ni kao ženu, a kao književnicu, pogotovu. Uzalud sam farbala
kosu u tamnomaslinastu ili višnjevu boju da bih mu povremeno izgledala
nepoznato i on imao utisak da spava sa drugom devojkom. Ponekad bih vezala kosu
u konjski rep ili u pletenice s tračicama i odevala se kao devojčica. Poneki
put bih mu izvela striptiz. Nije mi bilo teško da menjam izgled jer sam imala
iskustvo prerušavanja u Andrića. 36.
Ubrzo sam otkrila da mi Nikola ipak nije veran. Kod varanja je jedini ali
nepodnošljiv problem u tome što na neki način postaješ prisna sa onom s kojom
si prevarena. 37. Nikola mi je kazao
da bi jedini način da mu budem dugo zanimljiva bio da mu kao žena muškarcu
ponudim sve ono što mu je Ivo Andrić kao pisac kom se uvek vraćao, nudio kao
čitaocu. „Nije mi dovoljan ni tvoj striptiz, ni presvlačenje, ni razne
seksualne tehnike. Neophodno bi bilo da obogaćuješ ličnost i uvek budeš u
najboljem izdanju“, kazao mi je. Kad sam mu tražila bliži primer za to, Nikola
je kazao: „Recimo, srpski jezik je siromašan, ali kad čitaš Andrića, čini ti se
da nije; naprotiv. On je uspeo da ga proširi za arhaizme i neke neologizme, i
za upotrebu adekvatnijih sinonima, razumeš?“, kazao mi je kroz neusiljen osmeh.
Uplašila sam se od toga koliko smo na neki način slični i koliko je on
ekstreman. 38. Iako sam bila
odlučila da ipak diplomiram, čim mi je od Barbare Mančić–Gajger došao poziv u
Berlin odustala sam od spremanja ispita i odlučila da se preselim. To sam
prećutkivala majci dok joj nisam neoprezno rekla da moram na sud. Kada me je
pitala šta ću tamo i da nisam slučajno upala u neke sumnjive poslove, rekla sam
joj da treba da na neki dokument udarim apostil, sudski pečat koji pokazuje prevod
sa srpskog punovaljanim. Pitala me je zašto. Kad sam joj kazala da planiram da
se iselim i objasnila joj odakle mi novac za kartu i prve mesece života u
Berlinu, rekla mi je: „Sve i da ti daju vizu, vratiće te Švabe sa granice:
džaba ti poziv od Barbare, džaba studiranje, džaba štednja, a i džaba si išla
kod apostola.“ 39. „Glupo ti je da
se seliš u inostranstvo, Jovana“, kazala mi je njena komšinica i prijateljica
Nasta, jednako religiozna žena, i metnula mi ruku na koleno. Nisam to osetila
kao bliskost nego kao njen pokušaj da telesnim dodirom prenese na mene sve što
je trpela u svom životu, računajući i sklonost razmišljanju. 40. „Pomiri se s onim Femićem i udaj se.
Tvoja sestra je rodila dete i šta joj fali?“, preporučila mi je gospođa Nasta. „Ne
mogu da se pomirim“, kazala sam. „Ko će Jovanu ovakvu“, rekla je moja majka i
srknula malo kafe iz šoljice. „U tom slučaju“, rekla mi je Nasta, „rodi bilo
kome. Rađaj decu jer njihovo je carstvo nebesko!“ 41. Kad sam se preselila u Berlin, u stan u Šarlotenburgu koji je
Barbari plaćao Jirgen, počela sam da provodim dane bez zadovoljstva i bola.
Bilo je to jedino što mi je tih dana intimno štimalo. Neke stvari u Berlinu
funkcionisale su mnogo brže nego u Beogradu, koji je počeo da mi liči na crno–beli
film u usporenom snimku ili na komforan grob u koji čovek legne još za života, s
nadom da će umreti što kasnije. Mislim
da većina stranaca koji na Zapad dolaze iz sporijih zona pretrpi sličan kulturni
šok. Posredi je izraz koji preziru svi multikulturni ljudi lišeni iskustva
života u inostranstvu. 42.
Zaposlivši se kao kelnerica u gej–klubu Pavian
u Krojcbergu, mogla sam da uđem u proces menjanja turističke vize za radnu
i da iznajmim jeftinu garsonjeru na periferiji, na Vanzeju. Čim sam se
osamostalila u Berlinu, počela sam da se osećam kao žena bez svojstava, običan
broj. Tome je doprinelo i slabljenje mog srpskog jezika. Počela sam da
zaboravljam sinonime. Potom i homonime. Moj nemački bio je sve bogatiji, a srpski
sve siromašniji. U tome mi je majka svojski pomagala šaljući mi i–mejlove
oskudnog fonda reči. Slanju elektronske pošte i služenju internetom naučila ju
je naša susetka, književna kritičarka Žarana Vidić. Možda njih dve nisu imale
šta da pričaju o književnosti, ali jesu o meni. 43. Bilo je logično što je majka bila jedina osoba s kojom sam
redovno komunicirala na maternjem jeziku. 44.
Pokušala sam da oporavim svoj srpski pišući roman o Andrićevoj karijeri u
Berlinu. Tema mi je bila logična bar iz dva razloga: a) preselila sam se u
Berlin b) na neki način zbog Andrića. To jest zato što nisam mogla da budem kao
on. Mada možda ima veze i to što je bio on omiljen pisac Nikoli Femiću, koji me
je izneverio. Pišući u Berlinu roman o Andriću, nisam mogla dalje od prvog
poglavlja ni na srpskom, ni na nemačkom. Pomislila sam da će mi jednog dana
ostati samo da mucam kao dadaista. 45. Andrić
je imao jednu dadaističku pesmu, Lili
Lalauna. Napisao ju je tek hiljadu devetsto pedesete godine. 46. Ja sam na kraju mogla da pišem
jedino blogove. Otvorila sam jedan na www.blogspot.com. Bila je to nesumnjivo niža
vrsta teksta. Mnoge moje rečenice koje sam okačila na blogspot bile su
nepristojno prosečne. Tu je baš sve moglo da prođe. Odlučila sam da napravim
izbor iz svih tih blogova i pretvorim ih u jedan koji neće poštovati
hronologiju objavljivanja. Zatim ću ga i–mejlom poslati Femiću, odličnom
poznavaocu srpskog jezika, da ga dobro izrediguje. Kad je to i uradio, u znak
zahvalnosti prema njemu i njegovom omiljenom piscu, nazvala sam blog Sivi komplet Jovane Varajić. Nadam se da
je Femić prepoznao moju zahvalnost. 47.
U prepisci mu nisam otvoreno napisala da mi nedostaje, da je za mene najbolji
frajer u Beogradu i da su u mom rodnom gradu frajeri mnogo bolji nego u
Berlinu. Ali sve to sam mislila. 48.
Jedini Nemac s kojim sam imala seks zvao se Rudolf. Bio je mnogo manje zgodan i
muževan nego Nikola, ali kudikamo kulturniji. Izdaleka je ličio na mog oca.
Obojica su bili šezdesetogodišnjaci i izgledali obično, neutralno, baš kako sam
se ja osećala. I Rudolf i tata bili su smeđi, srednje visine, lica bezizraznih
i bledih, kao propuštenih kroz veš–mašinu na niskoj temperaturi. O očevom
izgledu pričam na osnovu jedine fotografije na kojoj sam ga videla, inače ga se
ne sećam. A Rudolfa sam upoznala nakon nepuna tri meseca rada u Pavianu. Tek u to vreme sam shvatila da
među mušterijama gej kluba u kom sam zaposlena ima maksimalno četrdeset odsto
homoseksualaca. 49. Nakon posla sam obično
bar dva sata čitala nemačku filozofiju devetnaestog veka na jeziku na kom je
pisana ili – u slučaju knjiga baš složenih rečenica – na srpskom. Nastojala sam
da pravim mentalnu ravnotežu izrazito banalnim razgovorima na poslu, bez obzira
na to da li sam ih vodila sa heteroseksualcima ili gejevima. Ne mislim na
razgovore s Rudolfom, koji je uostalom postao moj frajer. Sviđao mi se ne samo
zato što smo imali zanimljivu priču nego i stoga što je kao i ja uvek bio u
cajtnotu i umeo da suptilno ignoriše moju majku kad mi je došla u posetu.
Takođe, iako lekar opšte prakse, voleo je da čita. Ali kad mi je rekao da mu se
mnogo dopada Andrić, nisam reagovala. 50.
Jedne noći na Vanzeju sanjala sam Iva Andrića. Stojeći u uglu moje jedine sobe,
izgledao je kao na dodeli Nobelove nagrade: s pravilnim razdeljkom, u fraku i
beloj košulji s leptir–mašnom. Bio je uspravan i ozbiljan. Tako me je i
posmatrao. Ipak, nije bio ozbiljno zabrinut za mene, ili naročito zainteresovan
da me bolje upozna. Ipak je delovao kao da zna sve o meni i čeka na moje reči.
Šake su mu bile prekrštene ispod trbuha, a grudi mu se nadimale, kao da je
nastojao da udahne sav vazduh prostorije jer je morao da je upozna i, možda,
piše o njoj. Bila sam polaskana nadom da sam, živeći u toj prostoriji,
bezecovala ulogu književnog lika u Andrićevoj prozi. Pitala sam ga kako se
njemu svideo Berlin. „Kako vam je bilo kod kancelara onog devetnaestog aprila hiljadu
devetsto trideset devete godine?“, dodala sam. Njegove oči su me gledale i iz
ugla sobe i kroz prozor koji sam otvarala jedino leti, toliko je u Berlinu
hladno. Andrić je dugo razmišljao, kao da nije želeo da odgovori na jedno, nego
na oba moja pitanja. „Čini mi se da to zavisi od elementa na koji mislite u tom
pogledu“, kazao je odlučno. Rečenica je stvarno imala epsku snagu. 51. Možda sam to sanjala zato što sam
tih dana ponovo čitala o službi Ive Andrića u Berlinu. Sad to više nisam činila
kao potencijalna spisateljica nego kao obična čitateljka, kao Berlinka i bivša
Beograđanka. (Mada se teško može biti bivša Beograđanka, taj pečat ostaje celog
života kao štrihkod na knjizi ili kao ljubičasti žig na komadu mesa.) A možda
sam te noći imala san tako teškog štimunga jer sam koji sat ranije na Vanziju
opteretila želudac u kebabdžinici kod Turaka. 52. Bio jednom jedan pisac, zvao se Ivo Andrić. Kažu da je pisao
sasvim korektno, ali zvao se Ivo Andrić. Vele i da je imao, blago rečeno,
trećerazrednu recepciju. Navodno se dosetio i, ne bi li se razlikovao od opšteg
uzora, sebi dao ime Ivo Mijo Andrić. Znatno je napredovao: dobio je u najboljem
slučaju drugorazrednu recepciju. 53.
Istorija se hrani kalorično: tonama ljudskog mesa i knjiga punih priča o tome.
Kada se jednom bude prežderala da pukne i nestane kao nešto važnije od svog
istinskog značaja, pokazaće se da nije smela da proguta jedino one, istinski
važne naslove: romane, pripovesti i misli Iva Andrića. Jedino te knjige će i
tada ostati u špicu našega znanja. 54.
Ovaj žilavi i na skoro sve otporni narod ostaće isti onakav kakav je oduvek.
Biće zauvek sličan pričama koje su ga, s njegovim znanjem ili bez njega,
oblikovale.
