Milica Milosavljević

A SAD OSTAJE VJERA, NADA, LJUBAV. OVO TROJE

Po tebi pada sneg, Arnolde, u nekoj sobi ovog grada.
A ja ljubim belinu papira. Tu krhotinu i staračku slabost
po kojoj me drugi poznaju. Silovala sam Kamova i tebe ću,
Arnolde. Kada nam se putevi razmimoiđu
i potrebe prestanu. Teskoba je ljudska živeti u skladu sa
prirodom. Dolazi proleće i ti ljubiš devojku širokih
shvatanja. Ja se sužavam sa svojim visinama.
Budim mrtve i uspavljujem probuđene.
Arnolde, gde si. Luči mi se mastilo kroz krvotok.
Drveće je pod prozorom melanholično. Šta ja mogu u ovoj noći, Arnolde,
osim da mislim na naše kratke spojeve...

Hoću da me grliš ovde u sanduku sveta,
gde nikada nećeš biti sahranjen, ostavljen
na miru. Naizmenični otkucaji. Topla kiša.
Pogled kroz prozor je kao pogled kroz knjigu.
Stalno nekoga iščekuješ, a nepouzdanost
je jedina konstanta života kojoj nikada nećemo biti verni.

Tolika tela po čaršafima krvare.
Zima će i nigde mi se ne izlazi. Kako je željan čovek kad umire.
Ja živim i nigde se to ne primećuje. Ni u ovoj sobi koja miriše na hibiskus,
na ostatak samoće zapakovane za put.
Ako nešto boli, nešto će i nastati, zasigurno.
Pre sat vremena se rodilo neko dete u porodilištu, pustili su plač preko radija.
Ali čemu život, kad on više nikoga ne boli?

Ja nikada neću videti sve, ali ću videti ono što se nikada
neće dogoditi. I krevet nameštam da legnem sa onim
sa kojim neću leći. Bože, kako je tužno sa mnom
voleti stvari, potapati ih u tolike vode
koje neće nesmetano oteći.

Polako. Prolaznosti ima toliko da samo još jače
mogu da se vezujem. Kao da se svako drvo ne vezuje
za list koji se neminovno spušta na okrilja podzemnog sveta. Svi smo mi
bili oduvek dole, samo to ne znamo. I srca su nam nove gradnje,
ali opet umiremo.

Prekucavaš moje patnje iz jednog foldera
u drugi. Kad treba da se sačuva više nisi siguran.
Ja ovde svakodnevno mirišem cveće koje dobijam
poštom. I onda otvorim prozor da otkinute latice
spustim dole. Jer zemlja najviše voli stvari
od kojih je nešto veliko moglo da nastane.

Razdaljine. Oleandri. Tvoji poljupci. Moj vrat
skamenjen od ujeda komarca. Šta će biti? Šta će
biti? Ne prestajem da mislim. Sada kada nijedna ljubav
više ne traži skakanje sa mosta.

Reči koje su ostale da kisnu, ali
neće pokisnuti. Jer su zaštićene, jer se neće izgovoriti.
Tako je sigurnije. Treba misliti na svoju egzistenciju. Na
svoje upale. Na svoje nepreležane bolesti.
Na nju koja ga je volela samo zato što nije znala
kako se to radi.

Ne moraš da se javljaš ujutru kad ustaneš.
Samo ponesi Holana i dođi. Svet se stalno razgrće da bi nas
objasnio, da bi nas uvrstio u neke nove enciklopedije.
Nije prednost što živimo u ovom svetu, ali jeste
jer možemo da pišemo o smrti.

Tako si poželjan u svojoj bespomoćnosti, Arnolde,
obećaj da voda neće nadolaziti sama od sebe. Da ćemo se
kontrolisati. Da nas jedna slučajna snaga trenutka neće
odvesti u propast. Arnolde, meni je san da umrem na tvojim rukama,
iako znam da se to nikad neće dogoditi. Zato starim kad god kažeš
da želiš sve od mene. Arnolde, tebi se diže. A jesen je i
tužna sam. Treba sve to objasniti.

Ideš mi u susret, Arnolde,
kad god se vraćam sa svojih dugih puteva.
Nema tragova. Nikakvih znakova da sam sebe preležala.
Tvoja koža poput bolničkog
mirisa nastanjuje se u mojim pogledima na svet i tu opstaje.
Ljubimo se u smeru kazaljke na satu. Zagledana sam u cigaru koja je poput božanskog dara, ali, slaba sam, Arnolde, da bih zadržala dim koji ispuštaš.

Nema ničega iza, Arnolde.
Prodiranja su teška a ništa novo ne donose,
sem snage i drugih slabosti. Neizlečiva su naša putovanja oko sebe
za 80 dana. Tupi udarci. Potreba nas zlostavlja u stanu stvorenom za dvoje.
Ljudi smo koji se boje vezivanja i ostavljanja, drveća smo koja se boje opadanja i cvetanja, ruke smo koje se boje vlažnosti i suvih predela. Ali, Arnolde, jednog bez drugog nema. Ulice bez skretanja nema i potrebe nema bez onoga kome je upućena.

Zemlja se ohladila. Lupaju srca
kao da će da nas pretvore u ljude, u one
što istinski osećaju. Ne biram više mesto
sa kog ću da ti pustim poruku, reči ionako putuju niz vetar
u nadi da će ih bar neko naći. Ali ja ne živim za to.
Za uzimanja i davanja.
Jer daljine ne postoje ako ne postoje ni ljudi.

***
Arnolde, poželim tako lako da me nema. Kao vetar preko tek
probuđene ravnice. Drevni ostaci sećanja zarivaju mi se pod nokte.
Da grebem sebe ili prazninu, isto je. Samo se još čuje vitamin kako šumi
u nekoj čaši pored moga stola. Neko se oporavlja.
A ja ako pronađem mir, ne znači da će mir biti u meni.