JUNAK RUSKIH ROMANA
Zatekao sam ga u kafani.
Bio je delimično pijan.
- O, Nikolaje Vasiljeviču,
duboko vam se klanjam!
Umalo nije pao na kolena.
Pridigao sam ga sa poda.
- Otkud vi u našoj guberniji,
koji vas je vetar doneo?
Osmehivao se, potpuno mu je
bilo svejedno što ostali pilje u njega
i što privlači na sebe pažnju.
- Šta ti je čoveče, koji ti je đavo?
- Ma pusti me, spremam rusku književnost,
puko sam sa mozgom skroz...
- Pa si rešio da ga malo zaliješ pivcem, hahaa
- Ej, eno ti one koleginice, sa lingvistike,
tamo je u onom uglu, blizu šanka, znam da
si mi pričao o njoj
Gledala je čeličnoplavim očima, nameštala je
kosu,
i samo se neprestano smeškala.
- Jel znaš možda kako se zove?
- Evo, nek se zove Svetlana, oči joj svetle u
mraku, a zvuči i ruski
- Po ruski Saša, dabome, hehe
Krenuo je prema njoj, ne znam šta mu je
sad palo na pamet.
- Ljubim vam ruke, damo. Moj drug
Nikolaj Vasiljevič potajno vas posmatra,
onaj tamo sa naočarima.
Rekao mi je da ga podsećate na
njegovu mrtvu dragu!
Svetlana je počela grohotom da se smeje,
sve je brujalo od njenog smeha.
Devojka čije ime nisam znao
(osim izmišljenog imena ad hoc, Svetlana),
postala je strahovita Meduza
koja skamenjuje čeličnim pogledom,
koja se grohotno izdiže nad
mojom bledom prilikom.
Znam šta je Saša želeo, znam.
Da se osetim kao junak ruskih romana.
SMEJANJE SAMOM SEBI
Kad
prođem ulicom, smeju mi se
Kad sa
nekim pričam, smeje mi se
dok se
smejem, moj osmeh deluje zarazno
I kad
pričam ozbiljnim tonom,
retko
ko izdrži da se ne nasmeje
Zar je
moguće da sam takva kreatura,
nekakva
komedijaška maska,
koju
nosim mesto lica?
Smešna
je moja pojava, misli, govor,
smešne
su moje pesme;
toliko
je sve smešno da i sam
prasnem
u smeh.
Pa se
smejem, smejem, smejem,
sa
ostalima, smejem se samome sebi,
prikrivajući
svu gorčinu
vlastite
neprilagođenosti.
TELESNA PESMA
Melodično šire se mirisi loja,
izvrnute mešine goropadne.
Odvrnuo sam česmu da
neprestano lije sokove na sve strane
kroz žile, vene i pore.
Harfama od creva poj lirski
bogovima prljavštine, kose i blata.
U sluz, sline i krv četkice zamočene
za sliku na platnu unutrašnjosti,
za ono što jesam bez skrivanja.
Šupalj trup, bez glave i nogu
jedino je rukama zakačen za zvezde, njiše se
ka zemlji.
Pluća i gudni koš su meko sedište
za kamen koji se ljulja ogrezao od krvi
kao na ljuljašci između neba i zemlje.
Loptanje mozgom,
šut na obruč od ruku.
Brzo i vešto dodavanje,
od kolena ka kolenu let;
pažljivi udarci da ne postane kaša.
Ud i mošnje obešeni o konac,
putokaz su za vetrove, na službi su
sveštenicama.
Jetra o hrastovoj grani visi
i udara o deblo. Osluškuju
udarce gatare.
Koža čvsto zategnuta u bubanj,
udaraljke od butnih kostiju.
Jače, jače, jače, lupaju bubnjevi u noći,
ritmički nose
šumu i vasionu.
