VLADIMIR TABAŠEVIĆ

Odlomci iz romana

„Ovo su odlomci iz mog romana koji se zove  – Odlomci iz romana.“

Vladimir Tabašević

„Ako lažem vas, ne lažem sebe“

Ovo nije rekao Vladimir Tabašević

...

..ali je sebi u amanet ostavio bazen, za slučaj da se opet pojavi na ovom svetu, sebi se, sto je i najiskrenije, najvise posvetio za života, iako bismo mogli da mu prigovorimo da je zbog toga sebičan i da mu je taj trulež iz usta neobjašnjivo upozorenje na pakao koji ga čeka ako ima boga, ako ima boga koji kažnjava sebične ljude, on bi bio prvi na listi i ništa, ubeđen sam, ne bi moglo da amortizuje tu božiju odluku, ali, istini za volju, šanse su bile male, i njegova sebičnost je ostajala samo u tim ustima u vidu truležnog sećanja na vreme kada je on bio mlad i kada se nije tako sa blizine ophodio sa vlastitom smrću kao sa pekinezerom, a večeras je, međutim, bio onaj stari, to se mora priznati, i, mora se priznati još nešto, jer čitaoci su ipak, ta dirljiva bića koju neretko boli kurac za stvar koju čitaju, kojima se neretko čita samo jer veruju da je čitanje po sebi važna situacija na koju će se sami pred sobom pozivati u više navrata, ali, ipak se mora priznati da rečenice traju predugo i da se nikada ne završavaju zapravo ali da to i nije priznanje toliko koliko je najava ako se uzme u obzir da je čitalac krenuo disciplinovano i redom, a ne po svom nahođenju, i, kažem, mora se još priznati da je vreme da se vratimo u kakav takav narativ, mora se, dakle, priznati to da su mu se ljudi smejali jer je pokušavao da se okupa u bazenu koji je napravio i ostavio sebi u amanet za slučaj da se ono što smo pomenuli na početku, da se pojavi opet na licu zemlje nakon što umre, i predmet sprdnje je, prema tome, bio jer je pokušao da se okupa u tom bazenu čiji je ktitor bio u ime vlasite smrti koja je neminovnost kao nejebica kao zarubica kao jagodica kao hiljadu reči i prestaćemo, i tu je padao u neopevane strahove da će se stropoštati u smrt ako uđe u bazen koji je gradio samo da se u njemu kupa nakon smrti, i to, ukoliko ta igra bude slučaj, ali on je hteo da ostane nekako večan i zaglavljen u tom portalu između ta dva sveta koja je pretpostavljao da postoje i da, štaviše, postoje zbog njega, i naravno da su ga, zbog toga, ismevali resnički stari mangupi, stare kajle koje su kraj trafika ispijali valjevska piva i trudili se iz petnih žila da evociraju ko je šta imao da evocira a da je bar u minimalnoj vezi sa valjevom, i ti ljudi su ga tuširali svojim podsmevanjem svako jutro kao da su zahtevali od njega da otkopča košulju i pokaže tetovažu koje ga je već deceniju ili dve bilo sram, ali tako su ga oni tretirali, da je bilo nekakvog metafizičkog ogledala da to odrazi i da se to pribeleži, meni bi sada bilo lakše verovati na reč, ali kao što to uvek biva, smeh je obijao i dragstore i njegovu dušu, i rikošetirao se do priče o njemu, i tako je sam sebi proizvodio eho, ali to je ni pola jada, šta je sve moglo da se napiše o njemu, samo da je bilo više ruku.

...

...rekao im je, plivajte, ne okrećite se za mnom, ja sam prazna čaša, stativa obična, metak koji je potrošen i koji nije ubio, nije ni ranio, onaj svadbeni, u lošem kontekstu, u nikakvom kontekstu, onaj koji se nada da će upasti u nečiju lobanju po sili gravitacije a ne po nervu ubice koji ga ciljano smešta u organe, u puls, u vene, u krv, rekao im je, plivajte, moje gazde, ja sam bled, nenaoružan i ipak samo čistač bazena, ne okrećite se osim po vazduh, moje gazde, braća smo, ali na nebu je reka u kojoj ćemo se krstiti i prdeti, jer ti ga krstiš on prdi, tako su pričali, a gore, iznad nas puca nebo u koje mi pucamo, tako je to sa dvosmernom komunikacijom, a šaljemo i molitve, čistači svih bazena ujedinite se, šaljemo molitve, to se lako da videti, negde ostaju tragovi, zapis, uh, kako je teško biti čistač tuđeg bazena, i kradom se u njemu kupati kao da se kupaš u nilu čekajući taj pogled koji neće značiti ništa ali kom ćeš ti dati svo značenje sveta koji će te osušiti, zgrčiti, ugušiti, pogled gazde koji ti očima kao kredom crta prostor, crta tvoje dete pred tvojim očima, svašta ti sa očima radi, tako je i on, maštao da je na zapadu, lep kao kiša koja preti da neće padati, i kao čistač koji sanja da neće zateći svoj bazem napunjen loptama, ili sapunicom o kojoj će morati da smišlja laži.

...

...strašno je lep bio pre nego što je ljosnuo, u komšiluku su ga ogovarali često, jer je u svima izazivao nekakvu bolesnu zavist, i nikada nismo mogli da znamo da li se šali ili je uistinu lud, ali on je i sam, doduše, verovao da je zanimljiv, a onda je načisto prezupčio, i to je bilo postojano, hrabro, i iskreno, postao je ludak umesto da završi pravni fakultet, i to je na neki način bio njegov način da ispoštuje zahteve koji su se pred njega stavljali, to je, na neki način, bio njegov način letovanja, letovao je uvek sam, uvek u istim papučama, pijan po potrebi svog duha, lovio je guštere kad je bio presrećan, onda ih stavljao majci u čorbu, koju je, na kraju, sam jeo, jer je, kao i svaki lovac na guštere, u svom ludilu, zaboravljao da je na more otišao bez majke, i jer je mislio da je to, naprosto, to uverenje da mu je u čorbi gušter kog je uspešno ulovio pre dva sata, proizvod njegovog ludila, i da baš zbog toga mora da pije lekove, ali da će se jazbina njegovog duha pročistiti, svakako, i da će on završiti ipak studije, i da će raditi u nekoj advokatskoj kancelariji, u to je bio ubeđen, ali danas, u sutomoru, on mora, ipak, da piša uz vetar i da se nosi sa svojim ludilom dok ne dođe majka, neka i nečija majka, da ga proveri kroz ključaonicu, za šta će joj uzvratiti istom merom, obećavam vam..

...

Plašio se, svojevremeno, da je Jovanovo Otkrovenje nekakva biblijska istina, nešto za žuljeve, onda su ga uputili da je to obična pričica o običnosti, i često mu je bivalo lakše posle kiše, često mu je bivalo lakše, tako se, kao amortizer, gore-dole, on u svojim razmišljanjima kretao, tih poput gumene bombonice, on se divio svojoj sreći koja ga je često obilazila, divio se jer mu je prilazila poput vrapca koji se popu prikrada za naforu, i opet, još jednom, poput, da naniže, i tako je, kao klasična baraba, pisao o pisanju, dok piše, poput nekog stručnjaka, ali malo mu za sriću triba, to je velika istina

...

Ovde u nekoliko poteza možemo da napravimo grubu skicu dela, gotovo karikaturalni okvir, onda ćemo da delo plako završavamo, to će da pralazi u ne-delo, a to nam je, na nekom nivou ideja, i uvek tako završimo u nekakvom performativu, a, naprosto, treba biti jači, maštovitiji, treba ponovo izmisliti mačka u čizmama, ili nekog drugog, možda i nekog bitnijeg, možda Džon Kikota, kako se kikoće, na njega se svi pale, na Kikota, brata klasičnog, preživeo je Dubrovnik, pa u Makarskoj gliser zamalo da ga snađe, pa onda na Olimpijadi u Sarajevu, bio je prvi vozač boba, kako je to Vladimir pisao negde kad je verovao u pisanje – neko je zapalio sreću na njegovom bobu, i onda je Vladimir hteo da tu, kao ovaj junak što sad želi, ili, bolja formulacija, kao što sad želi da ovaj junak to uradi, da tu proviri neki drugi smisao, da proviri, bukvalno,da se pokrade, da gvirne, da se javne – neko je zapalio sveću na njegovom grobu, i da se kaže jedno a poruči drugo, i tako je to lepo smišljeno, kao savršen zločin, ali nikoga nema da čuje i da Kikotu očisti kaubojke, aman zaman.

...

Iste te subote, te subote kad je onaj magarac pa sa konja, on se, naš dragi junak, stuštio na obilićev venac da se okupa u mleku koje je neki starac demonstrativno prosipao po ulici jer mu je država nudila katastrofalno nisku cenu za otkup, jer država to radi, ima i ona svoj kajmak koji mora da pokupi, i ne može se s njom terati mak na konac, a on je došao, da se okupa, neko je precizno crtao sve te trajektorije, neko je, čini se, odlučivao ko će, te subote, piti mleko od magarca, ko će pasti sa konja, ko će se sa državom uhvatiti u koštac, precizno, sasvim, kao da je neko, a to nije naš junak, verovali ili ne, pravio tu stazicu koju ćemo samo sada, za ovu priliku, zvati štazica, sve u svemu, sve je već bilo odlučeno i to je jedino što se uopšte i moglo očekivati, tih pet jasno i pametno iscrtanih sudbina, koje su se kao medvedi meškoljile i okretale oko svojih debelih tela..

...

Jedan dosta glup akter na savremenoj srpskoj knjževnoj sceni je dosta prisutan. Jedan je lopov. Druga je lopov takođe. Još jedan je lopov. Što je itekako glupo jer su svi oni kradljivci ničega. Ostali su netalentovani. Bogu hvala, to je simpatičan bilans.

...

Sledeće subote niko nije pao s konja, ni onaj magarac, koji je prošle subote pao, ni on nije, ove subote, pao sa konja, i to je, za divno čudo, divno, samo se, grubijani, da se razumemo, tako neotesano ponašaju, samo se grubijani, ruku na srce, tako divno ponašaju u krevetu, sve smo mogli mi, da si za me našao, barem malo kremena, i tako, naoko običan, svakodnevni stih, uvesti, izmeniti, doraditi, to je recept, za to da niko ne padne ni sledeće subote sa konja na magarca, dok onaj dedica toči mleko, još uvek, ulicama Beograda, dok protestvuje, jutarnje trole uveliko bude one koji nikako ne mogu da se uspavaju, i čija nemoć traje do kasno u noć, bože, prelepo je biti loš pisac, sa dosta ukusa, sa dosta šećera, to je tako savršeno, i uklapa se u kontekst, da se, naprosto, prepustiš svojoj unutarnjoj zmiji netalenta, to je tako sjajno, i onda će, jer je to pravilo, neko prvi da popusti, a tad smo na konju..

...

Romano, tako mu se zvao brat, brat glavnog junaka, i tako ćemo, po njemu, po tom bratu, najverovatnije i nazvati ovo delo, Roman, to je sjajan naziv, i sjajno ime za njegovog brata, obe stvari su, možemo reći, iako za njih ne možemo reći da su stvari, ali oba slučaje, eto, su sjajna i savršena, Romano, brat, je težak osamdeset i tri kilograma, čovek koji zavređuje da bude opisan jer je vreme da neko bude opisan u romanu, a to je, onda, svakako, upravo Romano, i u Romanu, opisujemo Romana, na vreme, molim vas, prema tome, ne želim više nikakvu reč kritike na račun toga da je ovde nešto na svoju ruku, Romano je čovek od osamdeset i tri kilograma, suve građe, sasvim solidne nokatne ploče, zguren koliko mora da bude zguren neko ko zamalo da bude pilot, zguren, dakle, u ime uspeha koji je mogao da ga snađe, u ime svih tih katapultova koje je mogao da ima, plavih očiju poput Neba iz Montenigersa koji je stradao u saobraćajci, a one dve žene kojima je zavirivao pod suknju, ne Romano, nego on, one, njih dve, nisu stradale, Romano je bio još i strastven, čio, mek, mudar, puder, zmija, oko, okno, sve to bi moglo da ga opiše, i on je, ako već moramo o tome, bio kandidat za glavnog junaka, njegova guzica je savršeno pristajala, ali je njegova guzica ipak izvisila iz ove uloge,  ovde se pojavljuje, razume se, guzica njegovog brata, dakle, guzica glavnog junaka ove knjige koja je dobila ima po bratu glavnog junaka, Romanu

...

Jedna debela svinja, klizačica, sumoklizačica, ona je poželela da piše poeziju, da se gosti na poetskim trpezama, i htela je malo Deniju da ugura, da ga nakljuka svojom masnom sisom, htela je da se jebe sa malim Denijem u više navrata, ta debela klizačica, taj odron od žene, spopadala je malog Denija, vodila ga na sankanje, gurala mu kestenje u frižider i terala ga da ih traži, umivala ga sokom od koprive, sve je htela ta debela munja kojoj su svi vozovi prošli, koja se grčila još jedino oko tog pisanja, ali ni to nije umela da uradi kako valja, nije umela da se jebe sa rečima, ona je bila, jednostavnim jezikom govoreći, bila je šljiva koja je prezrela ali koja nikako nije mogla da padne sa drveta, a htela je da se jebe sa Denijem, čoveče božiji..