БОРИС ЛАЗИЋ

КАНОНСКЕ ПЕСМЕ

НЕСТАЛО ЈЕ

Нестаде пролећа и лето пролете и сада смо већ на измаку свега

Листопад је, свенуло је, довољно је погледати код коликих

Је први жалац оставио трагове и да од тих таквих трагова започиње венење

Они вену од првих рана

Од оног незарашћеног, криво насађеног, незацељеног

И то је разлог из којег један за другим

Ви једни за друге остајете странци

Осама и није друго до свенуће

Осама те врсте није друго до споро умирање

Имао си пријатеља који писаше о песницима који су водили блиставе преписке

Има ли их данас

Имаш ли са ким, данас, да се дописујеш?

Било је пријатеља, било друговања

Али да ли време, да ли године,

Бејасте заједно,

И један другом близу, блиски сте били, небитно колико различити

По стремљењима, по осећајности, но блиски,

Али да ли време, да ли простор,

Раставише вас.

Како, чиме, сад, повезати нити које попуцаше?

Да ли певањем, мишљењем, чиме ли?

Нестаде пролет и прође лето а јесен већ издаде своје дарове.

Богате дарове, за оног, који је плодан –

Јед и мрзовољу за оног, који није дошао к себи, који себе собом није даровао.

Листопад је, свенуше гране, румено лисје лагано пада на тло.

Ни та свелост није за бацање: нешто од тога постаће хумус,

Нешто ће прећи у опшри збир добити, нешто некоме бити на корист.

Ви, који сте усахли, који свенусте, о сви ви који сте низали

Промашај за промашајем, и покрет узалудан за узалудним,

О ви, који сте сами једна нема, посвемашња Узалудост,

Приступите песми, вените у њој, распрострите опало лишће душе

По песми о смрти,

Опет да се окупимо, опет да се угледамо,

 Опет да проговоримо

О проблемском чвору, о пар тих озледа које су биле, и биће,

Река понорница свих неуспеха, свих сударања са стварношћу, са ближњим,

Приступите песми, вените у њој, о сви ви, о моја многа,

Мени самом, непозната, непрепозната, и непризната, ја,

Опет да се окупимо, опет да певушимо,

У пјесан да се уденемо као на длану Бога, и да снимо, и да Он нас усни,

У пјесан да векујемо, незлобиво, непознати, непризнати,

Осамљени, пали.

Хрскаво лисје за хумус поезије, за царство, за весело царство поезије.

ЛИЦЕ, НЕМЕЗИС

                                    For Patty, Lina, Christopher

Под палмом, за граничним шалетром, уз врисак галеба, дочекује те Немезиз, у лицу странца.

Има ли горе увида до тог да прегршт је лица црта сличних, скоро па истоветних, у многима од нас?

О меро свих мера, градиво од штедрих дарова ноћи, која нас опи

Који наук из тога извући: потказивач који прима нас, на суботњи ручак, доставник, добровољни, лица истоветног Мекгајверу,

Јунаку недељних серија преоденутог у поштеног грађанина, достављача,

Који ти у лице саопштава да те је, као странца са чијом је земљом његова у рату,

Пријавио властима,

Јер, уколико земља је у рату са твојом, тада је и он то са тобом,

Јер дотле досеже његова инивидуална издиференцираност из колектива,

Такав и толики јој домашај

Себе ван колективног кода не познаје, и зашто би, уградио је себе у водећи дискурс,

Оклопио се, довoљно му је.

Трајаће то, колико му буде трајао радни уговор, с војном Империје.

Достављање учествује у укупној економије потражње уговора за трајно запослење

И можда ће му се то урачунати у гест, племенит, према држави.

Тај безум тих истоветних црта лица, тих физиономија, тако сличних,

Да се такав увид учини горим од сличности живинских њушки с лицима људским,

Тај бесмисао црта које су одрази нарави, нагона, склоности

Насавладаних – несавладивих? – цинични кез оног, згужвано прочеље овог,

Тугаљив осмејак трећег, игра црта и нарави која се понавља, која се обнавља,

Из поднебље у поднебље, из нараштаја у нараштај – сведочи о томе и повест сликарства,

Старински породични албуми, слике гимназијалаца у витрини

Фотографа паланачких, та конфузија истоветности, абнормалност те толике сличности

Док себе држимо за уникатним,

Демончић, шегрт није савладао градиво, витла нам се над главом,

Изводи своје керефеке пред очима док нас приводе,

Јер где год је пандура и сводника - они приводе,

Јер где год их има они би да нас приволе на њихова правила игре

Јер би да приволе нас на правила - своја

Док ти сам другог правила немаш до правила властитог, до властитог раста,

Самоизрастања одређеног властитим силама и стремљењима

Који хоће да бдиш над собом, над светом тим, у затонима, накрај света

Ма шта писало на твојим документима, ма шта писало на твојим исправама,

Јер ти си изасланик Сидарте, Демијана, твој даимон је речит

И не допушта да се ма шта било испречи пред путем самоспознаје

И најмање то лице, те црте етницитета, које су негда значиле блискост

И уливале поверење, у лицу глумца, док су данас преметнуте у церек истоверника, инородника,

Који, свеједно да ли из нарцисизма или из жеље за напредовањем,

Свеједно да ли свесно или несвесно, ближњега гура у амбис,

Макар у јаму пао и на Свети дан, на путу за Pot-luck. Немезис

Испуњава своју грађанску дужност, испуњен величином исте.

Но Архипелаг за тебе тад (1993/94) није периферија – Империја га у то преодева – него средиште, једно од могућих средишта самоспознаје.

Твоје средиште самоспознаје, твој простор самоизградње, за Империју тек је војно постројење – преотето од империје друге – средишту једнако стране, неразумљиве.

Честице њене лепоте преодевају се у девојке, удате за војнике.

У духу твом још су девојчице, у духу твом још се кикоћу, неспретне, и грле, мазне, своје другарице.

Тек тужни траг на вршку од усана посведочава о грком животу по дашчарама, по бункерима.

О нежности, родитељској, више жуђеној но добивеној.

Узрасти, до висине раста, Христова!

О, Џоне, и не бери бригу што пути је од бакра, пути црне, воли је!

Узрасти до дубине усидрења, и усидри се.

STICK CHARTS

Трска да одреди правац, шкољка сазвежђе или архипелаг – довољно за пловидбу,

За морепловца.

Трска да одређује струје и ветрове, плиме и осеке, да именује таласе, да одгонета мореказе.

Довољно за писање, за чунове, са којих, кадикад, нагибаш тело, урањаш у воду и, тако бродећи, себи одређујеш правац и смер, загледан у звезде, у рибе, у птице.

У срцу шкољке је дом, пешчани је спруд, и одјек дечијег смеха, румен камена као усне драгане, која те чека.

Из срца шкољки напев, зов је даљине, ка којој бродиш. Без хитње.

Та писмесност би довољна да опточе архипелаге, да их населе, да разашиљу поклисаре, запремају путнике и трговце, дарова богатих воћем, снитвном и сећањем.

Тих карти сад имаш неколико. Било да су од трске, од сламе и корала, било да реч је о документу, о печату на путној исправи, о стиху у збирци,

Ти морекази јесу збир путања и укрштања лица и предела, прецизни путокази.

Предела, који чиле, па васкрсну, услед изненадног поређења,

Лица, која те походе, и са којима се сашаптаваш, с којима се спориш, која осматраш, ослушкујеш,

Лица, која су предели, и погледи, звездани, омамни, погледи, који су сање, архипелази.

UPSTATE NEW YORK

Док ти се враћаш у Мегалополис, у Урбаност, у Спиље, он остаје, он тамо опстаје.

И као стваран човек, и као траг твог сећања на пријатеља који је напустио

Upstate New York

И скрасио се, бар делићем своје свести и бар делом, у биографији, у животу,

На Рој-Намуу.

Његов поглед још те прати, његове очи још ти говоре.

Остајем овде.

Остаћу овде.

Тамо ме нико не чека. Тамо ме нико, ништа не очекује.

Тамо сам потрошач, тамо незапослен, тамо неусидрен.

Моје сидриште: једна девојка црне пути и њен иностран говор, што приања, о дух,

И у духу се меша. С говором Мохока. Нешто присно, и страно, истовремено,

Један усрдни шапат из прошлости, који ме порађа себи.

Језик мени стран али срашћен

Са овом обалом, са овим животом.

Променићу језик, променићу жену, променићу живот.

Столар је себи и њој отад саздавао дом, тесао дрво, клесао хрид.

Од стења је клесао фетише, од бетела тесао постељу, од палми кров.

Рад за шалтером је заменио за рад рукама,

Услужну делатност делатним животом, под небесним покровом, под сазвежђем туђим,

У туђини, коју учини својом.

Он данас хода, кроз шумску стазу, надомак обале, и данас пешачи, он се не вози,

Он данас плива, не чами.

Свим својим телом, он теше, и свим својим телом он плива. И плеше. Плеше!

Столар је, посвећен тесању, глачању, резбарењу.

Себе.

И тебе.

Столар је, посвећен је додиривању стабала и грања, стења и пене, на површини воде.

Посвећен је себи самом, посвећен песми коју слуша у себи.

Себе ради.

Ради тебе.

То је Њујорчанин широких рамена, снажних груди, и срдачног погледа,

Кога на асфалт више не мами, ни Рокенрол,

То је човек коме Мегалополис хтеде да одузме руке и преотме му сан, о стварању,

О саздавању себе.

То је ученик Тороа чији је Волден Рој-Наму, а језеро у Масачусетсу

Разастрт до сразмера читавог једног архипелага,

Опточеног морем, Јужним, опточеног вољом за повратком. Дивљини.

И дивљем, необделаном, у себи.

Јер то, што треба да обделава, обделаће он, сам, не Мегалополис.

То је дух Тороа кога Бог напослетку благослови сусретом са Староседеоцем.

Ово је размена дарова, истина бића која им на лицу блиста.

Ово је песма.

УЗ ЧИТАЊЕ ПАЛАДАСА

Нешто као листање старе антологије, као ранојутарње читање поезије,

Као купање ума кроз стихове, нешто као бодрење,

Као тиховање, подигао си засторе, блеснула је светлост Средоземља

И оставила те, опет, затеченог, немог –

(ти немаш чиме да одговориш на толики сјај, на толику светлост),

Нешто као ранојутарњи тренинг, уз прву кафу, прве мејлове,

Читање поезије, подвлачење стихова, чак и ужитак у књизи

Као предмету, у њеним корицама, прелому, папиру, у њеном мирису,

Нешто као Стари док су подвлачили стих из Светог писма,

Јер подвучени стих као да се два пута јаче урезује у свест,

Увире у ум, продире у памћење, задире у тајне,

Сећа те се из неке раније, луђе, смешније фазе, оптаче

Неке пределе твојега ја који ускрсну уз стих, које и нехотице будиш

Уз тај покрет, који чиниш графитном оловком, док подвлачиш папир

Само теби разумљивим знаковима, кодовима читања

Који су својеврсни дијалог са собом самим, са властитим стремљењима,

Као стари док су подвлачили своја Света писма бојама црвеним и црним,

Жутим или модрим, љубичастим, свака је имала свој код и значење

Јасно само њима, само њима важно, по листу попадалих

Као толико латица мисли, осећања, тренутака душе

Разасутих по Књизи, Књизи над књигама,

Као свештени покрет саморазумевања, самоанализе

И поновног, драгоценог, заборава себе,

Нешто као листање какве добре, старе, антологије,

Када црпеш из грчког епиграма сласт обликоване мисли,

Осећања, слике која те објашњава, која, у том часу,  све објашњава,

Док седиш, на тераци, загледан у пиније, у горе,

Док срчеш, прву, црну, кафу, и прелазиш прстом

По храпавом папиру одабране књиге,

Док допушташ да кроз тебе делује давни Паладасов стих,

Спеван на измаку једног света, једног напора његовог разумевања и тумачења,

Док песник гледа како се крхотине древних богова

Са згаришта храмова преносе у цркве, где се од божанстава

Преодевају у светачке ризе, док то песник гледа

И пита се, на измаку света, идентитета, ја властитог

Има ли то нас, Грка, још? (док Грке данас и не појмимо

Другачије до православне), стих спеван на измаку света

а који се јутрос баш тебе тиче, тебе

Који седиш, на рубу, на ивици, властите стварности.

Коју маску, какав одломак да одабереш за овај дан?

Стих, који те именује, даје ти одређење, место и значење

Твојој жеђи за песмом, за живот посвећен певању.

ПЕСНИК У НИКЕЈИ

I

Давни преци који сте цркве градили,

Преци давни који сте себе сами саздавали,

О давни жреци који у једној и јединој, свеспасавајућој

Помисли сте себе срели и одредили –

Саздавши храм, у себи град, тврђу од стења

Коначиште и боравиште за дух који мери све,

Дом за одмор душе, храм за тиховање,

Врт за радост бића будног, клонулог,

Које узахте да се бића одрекне –

О, преци давни који пригрлисте сан одрицања

И себе и света и укивасте га у тврди Храм ћутања,

У коб и камен спотицања, у став гнушања –

Ваш једини, ваш једноставни грех –

Не идем за вашим путем, за све сам отворен,

Ја сам струна и свирач, играч и свирало на коме

Свачији зов наилази на одазив,

Изразити себе, удевати се у вишеслојан стих,

У вишеслојност тих покрета,

И једнако певати коб наде и сласт

Гацања по блату, сурову сладостраст

Пада, падања, пропадања.

II

Омеђих баште читањем песника

Певали су страст и узалудост сваког напора

И једини покрети које благосиљаше

Били су покрети звери

Једна новела уградила се у мраморни музички павиљон

Шамбрена као да је сам дух пишчев хтео да

Пропешачим пограђем до скровите баште

И тамо, у хладу црногорице, прочитам

Песму о Ватри која пева

У миру тихе четврти, на вису са кога мирта купа уздух

Тако се удесило, тако је склопило,

Другде друге читах

Маслињак на врху горе са које посматрах град

Маслињак је кроз који ходам сам, са збирком грчких епиграма у руци,

Са збирком стихова Мелеагра, Калимаха, Павла Силентијара –

Ах, ти песници који једном сликом искупљују сав живот

И сву бит укивају у једно, ненадмашно, поређење!

Ах, ти песници који су неговали епиграме, уморни од Епа,

Неговатељи кратке, сведене форме,

Подесне за излив душе, за глас појединца,

За слику која искупи час најскупљи!

III

Када у библиотеци посегнем за књигом –

Прво што уз покрет дође то је слика места и доба дана

Када сам је читао.

То су места коначења. То часи узиђивања у – трајање.

Посежем за књигом колико и за тим – раним – читањем,

И будим истовремено жеђ сазнања колико и свест

О жеђи утаженој.

Сваки покрет руке јесте анамнеза.

Сваки напор духа буђење.

IV

О, преци давни – ви сте Једну књигу држали под мишку

И њом сте хитали у храм, у клет, у заклон душе властите –

У томе се не разликујемо, и у томе сличност је наших покрета –

Један је цветник разодевао ваш сплин и гасио вашу жеђ за тишином,

Смирајем,

Ја сам компликованији, потребно ми је више унакрсних

Читања, судар више противречних истина, јер ја сам

Саздан сам од неколико бића

И више велова их скрива, више њих се спори и искрада

На сунце стиха.

И шири свој немир кроз песму.

Свакоме од њих дароваћу глас, уступити место,

Допустити да блесне па да се гаси,

Као жижак у ноћи, луч у пољу, светионик за немирних ноћи.

Они ме наводе кушњи, они су кушња сама,

Нек певају.

Што дубље задиру, то чедније износе ствар на површину.

Велика су то деца. Неозбиљност им је врлина.

Тој врлини хитах. Неозбиљан сам и сам.

А какав је напор потребан да се буде неозбиљан,

Да се буде дечак.

Да бих био дете, склопио сам вашу књигу, а себе расклопио за жив живот,

За малу, палу браћу, за луде људе заведене и чедне,

Несавесне, који теку мојим венама,

Чија се прича за причом

Згрушава у стих.

САН О СНЕГУ

                                                            Владиславу Ђорђевићу

Сан о снегу, ноћ по купању у Заливу анђела,

Сан о снету, под стопалима хрска се лед и нога тоне у снег,

Негде у низији виси се торањ црквени и гипки таласи

Кибала плешу за ноћ без покрета

Све борави у млечној белини поноћи и негвама иња

И село брише рески ветар са река

Све заискри од хладне ватре иња по предметима

Под додирима, у мислима

Сан о старцу који служи у празном храму

У празној кући свој сан о спасу, свој ход по муци

Сан о песми где пут ка Богу само је један

О, сан о уској свести, путу без сућути,

Сан о снегу ноћ по купању у води хладној

Ноћ по буђењу у телу које стари

Ноћ о којој чезнеш за ињем и за снегом који се хрска под стопалима

У празној кући глас у празно старац слави свој спас

Чело баште други је дом и пустош подједнака

Све је празно и немаш коме немаш куда то да одеш

Све је пусто и све мртво

Тек је мука од те песме од тих стихова

Од глухе чежње у сабласно суботње вече

У слом спаса у слом наде хилијаста

Још један дан је прошао, а још све опстаје

И још траје и нема прибежишта

О, зар тај сладуњави глас да пут је к Богу

Кад једнако пут је и беспут к Њему

Лавеж у ноћи сан о снету сам град што

Борави у белини млечној у негвама иња

У јасном распореду створеног бића

И малаксавој, усахлој храбрости верника

И једна ствар и њена супротнст су пут и бестраг

Сан о претњи као горак талог успомена

Као чежња за гласом и потреба за објашњењем

Коју ти старац више неће дати

Јер је оно нестало с њим

Зар тако бедни звук да о тако битном општи?

Зар тако да шуми, у шкољци ума, у заумљу

И несвести? Чему то?

Али не хтеде рећи од чега те отрже, од чега оде,

Не хтеде рећи како је бдело у њему

Оно, од чега се одрекао.

Над тобом то, што сневаш, бди, но

Шта је бдело над њим?

Ради чега је кидао споне, ради чега потомке

Везивао у нове?

То брише глуха ноћ, то потире слика празног дома,

Глас старца који пева у ноћи, у дому празном,

Храму напуштеном.

СТИШАВАЊЕ

Некоме немир који се стишао и згаснуо.

Некоме пут повратка к себи, к свести.

Неком ни толико: пустош, од које

Ваја пену заборава и себе и свег.

Некоме је далек путоказ:

Лирика ума што замењује

Изливе срца занесеног.

А неком опроштајни дар:

Писмо, на столу, последњи поздрав.

И неко чита ту реч, и неко је памти.

Неко кога се ништа друго више не дотиче.

Нечија душа коју окупа пена заборава

Као вал што камен обли:

Све облија душа коју вал испира.

ЧЕЖЊА

Некомe би писао, све гушћи мрак јесењи те писму нагони

Општио би с неким – а тога нема

Ни за Крлежу, док био је песник

Тога није било

Неком би писао, неком би се отворио, нешто

Би вредно да поделиш с њим – а тога нема

Док био си младић, тако је бивало

У зрелости, иста је чежња, а једнака пустош

И потреба за општењем

Једни од других удаљени, повезани тек варљивом

Светлошћу рачунарских екрана

Дотичете се – ту сте, негде,

Између жеље за разговором и све виднијом досадом

Не знајући чак ни како да прекратите то куцање

Те се позивате на укућане

На децу

На развођење деце по школама

Знајући да чак и пустош је боља, вреднија од таквих сусрета

Таквих привида

Додира

Којих није било, где и кад је требало

Којих кроз ово сад тек да буде не може