DANILO JOKANOVIĆ

САМО ПРИВИД

Док си мртав, ил док спаваш Сањаш да си некад био И да књигу прелиставаш, Да си и сам књиге дио.

Поглавље си једно цијело Са којим се тек свршава Давно мртво твоје тијело, Разасута твоја слава.

И без тебе живот траје Ил је све то само привид. Саставља се крај са крајем Па мислимо да смо живи.

СВЕСТ О СМРТИ

Од свих енергија, што из себе зраче Неки тајни пламен – живот непознати – Нас, у овом телу, материја заче И кроз цео живот – све до смрти – прати.

А смрт се догађа негде изван свести, Изван пуке моћи да је разумемо. На нашу би меру и њу хтели свести Али не можемо или не умемо.

Суштина процеса о ком нагађамо Да се окончава распадањем ткива – Део је онога што о себи знамо Ми – још увек само материја жива.

Можда је смрт тела рука продужења Ове вечне тајне... Можда она крије Неки нови живот у који нас мења Нама непознати облик енергије...

У СЛУЧАЈУ СМРТИ

У случају смрти не сахрањујте ме – Ја сам за живота сасвим иструнуо... У крематорију бих можда и плануо Пре него из земље кренуо ко семе.

Све што није ватра може да изгори, Да живот, још једном, кроз пламен, осети И своје последње речи изговори Ако их, већ, собом не може понети.

БОЛЕСТИ

Болести долазе ко по нешто своје. (Ко зна да ли оне умиру с човеком Ил и даље ждеру то што остало је И мире се с нашим телом – својим веком.)

И док ме салећу ја сам мртав скоро Сенка која држи главу на јастуку И ујутро кашље или дише споро И испод јоргана некад да знак руком.

Пре него ми сасвим овладају телом, Пре него ме прождру и целога смрве, Остеје ми, само, да просвирам чело – Нека барем нешто остане за црве.

ПОСТХУМНА

Метак ме кроз чело за смрт приковао. Из мене је давно исцурила крв, Па сад не знам да л сам довде догурао Ко лешина или у лешини црв.

Напоље извирим кроз рупу од метка – Шупљину која ме са прошлошћу спаја, Наново тражећи смисао почетка И у њему слутећ бесмисао краја.

Овде је све лепо – као туђа срећа. Нит имамо чега, нити нам шта фали: Удишемо живот кроз корење цвећа И стрепимо – ко да нисмо умирали.

УЗАЛУДНА ПЕСМА

Смрти моја разуздана, У један ћемо сандук стати – И тебе ће истог дана Кад и мене оплакати.

Зато, смрти, буди тиха Да не чује моја драга, Буди онај део стиха У ком она спава нага,

Буди песма којом она Стане да ме сутра буди, Буди шапат ил звук звона, Буди камен, птица буди.