Gospodinu pesniku za razmišljanje
Biće dovoljno ako kažem da sam poznavao jednog (omanjeg) pesnika.
Pretpostavljam da ga se svi sećaju – uvek je nosio govno u ruci. Dakle, nisu
potrebna dalja objašnjenja o njegovoj osobi.
Ipak, ja ću ih dati. Uprkos razlici u godinama dobro smo se razumeli. Razumeo
sam tu njegovu nemogućnost uspostavljanja komunikacije. Razumeo sam i to da je
on, pesnik, zaista verovao da je natčovek – čak i onda kada bi otkrio da je
bedan, prljav i dvoličan. Ali ono što nikako nisam mogao da razumem bilo je to
govno. Svaki put u razgovoru sa njim hteo sam da ga priupitam čemu ono služi,
ali on bi uvek započinjao priču o besmislenom i nevažnom. Mnogi su smatrali da
je njegova umetnost, pokušaj upisivanja samog sebe, dostojna tog govneta. Čak i
oni koji su ga hvalili, radili su to na način da je bilo jasno da ga preziru.
Jer oni su živeli svoje normalne živote, one besmislene živote plesova i
svečanosti, zabava, čistih gluposti. Bilo je neverovatno da su se
prostakluk, bezobrazluk, nezasitost i sve one najprimitivnije osobine zajedno
mogle videti na njihovim licima, u pokretu ruke ili noge. A on, pesnik,
preosetljiv i preterano analitičan, bio je spreman svaku rečenicu do
najsitnijeg detalja raščlanjivati, tražeći u slučajnom podizanju obrve protiv
sebe upereno značenje. Bez obzira na sve ja mu pružih ruku. Desnu. Shvatate li
šta hoću da kažem?
No comments:
Post a Comment