DUBRAVKO ZLATEC

Pieta

Čekam jesen da te držim na rukama 
i otvaram ti usta
Silom teže ti kao mrtva mlitavo ležiš
I kiša ti ulazi u usta
I izlijeva se niz kosu
I glava ti je puna slapova
Držim te na rukama kao fontanu 
Koja bezvoljno bljuje nasrtaje vode
Otvaram ti usta tako da glava visi 
Pa je pridižem da kiša može unutra
Na mojim rukama izgledaš kao klackalica

Okrećemo prema zrcalu

Ono što smatramo 
Da volimo ili hoćemo
To je naš odraz
I brišemo ga temeljito
Ne bi li vidjeli 
Ima li živih.

U istom gradu
Iza naših ogledala
Postoje naizgled
Čvrsti zidovi
I kad jednom slučajno
Otkrhnemo žbuku
Nalazimo prolaz
U mrak.

Mrak nas opija i usisava
Mrak je droga
Od koje smo u stanju
Zauvijek skinuti ogledalo
I razbiti ga u nepopravljivi prah

U prošlost 

me neprestano tjera
Ona gumena lutka na koju sam stao,
Iz Njemačke je i bačena odbačena
To joj je spasilo pojavu
Da mene iznenadi svojom prošlosti
Koju ima svaka stvar i svako biće
Samo je potrebno da se stane na njih
Ili trkne, slučajno po mogućnosti
I tada nam se pojavljuje slika
Kao obrnuti proces gašenja ekrana
I druga je slika tu naslanja se 
I vuče je za sobom, a onda isprekida
Događaj u istom vremenu, 
Ali dislociran malo dalje, no sve je to
Isti prostor i ista prošlost.
Ta gumena lutka skviči
Kad je pritisneš
Pišti kao para iz lokomotive
I ja se pomaljam u molekulama,
Mekog obraza
Spreman za igru i traženje