МИЛОШ ФОЛИЋ

Породична тајна

            Људима је лакше када се ослоне на проверено искуство својих старих. Ићи узводно никада није једноставно. Међутим, понекад, природе које покушају самостално себе да остваре, ван испитаних оквира, у стању су да постигну невероватне резултате, а притом корисне и читавом човечанству. Међутим, управо они најчешће и страдају, без подршке својих најмилијих.

            Породица Мистиков имала је занимљиву историју. Једне хладне зимске ноћи, млади Мистиков је прилично пијан обљубио девојчицу, ромкињу. Будући руски племић са краја деветнаестог века, није одговарао за страшни злочин. Његов отац се побринуо да грех остане некажњен. Млада, лепа девојка мамила је погледе ка себи, како Мистикова, тако и других. Играла је заводљиво и гледала право у њега. Њихова страст била је свима очигледна. Дуго се опирао својим животињским поривима, није желео да повреди девојку. Чергарили су Роми Русијом, али ту су се задржали. Ромкињи се свидео Мистиков, чак се и заљубила. Млад, допадљив племић, дивне, беле и неговане коже. Чиста коса и лепо одело, деловао је као идеална прилика да се спаси несталног и сиромашног живота. Понадала се како ће се завршити њени дани селидбе са једног места на друго, без огњишта и правог дома. Досадили су јој шатори, слаба исхрана и болести које су харале. Маштала је како ће једног дана постати руска племкиња, са великим имањем и послугом. Но, судбина се поиграла с њом. Уместо миришљаве свиле, добила је пијаног, агресивног силоватеља. Невиност је изгубила, а тиме и поштовање својих сународника. Крв је тражила задовољење. Али, отац девојке није могао допустити да све прође како је изгледало да би могло. Бацио је страшну клетву на читаво потомство Мистикова: сви мушкарци из те породице, када им дође време за женидбу, мораће се одселити у другу државу како би нашли своју младу или ће их снаћи страшне невоље и невиђени ужаси; тек тада могу бити мирни, опет, док њихова деца наново не стасају за брак без прилике да се икада врате и посете своје претке и обрнуто, очеви своје синове. Тако су они постали можда једина породица у Русији тога времена која се није, како би било очекивано, радовала мушком детету као наследнику и носиоцу презимена. Власти су без додатних разматрања ситуације ухапсиле њеног оца за ширење мржње. Он се само насмејао. Пошто су већ више пута сведочили снази ромске клетве, Мистикови су били приморани да се крећу кроз државе и векове, без могућности повратка у постојбину и окупљања породице на једном месту. Судбина коју им је наменио била му је добро позната. Вечита лутања, расејање породице и свест о неизбрисивом жигу на души свакога од потомака било је оно што је и њега гонило, нешто због чега су га други гледали са дистанце, а све то ничим није изазвао. Ту врсту патње племић никада не би осетио и никада не би препешачио преко трња које се људима без породичног жига одавно дубоко заболо у стопала. Такав коров му је заслужено засадио. 

            Крв Мистикова селила се генерацијама Европом. Чергарили су прихватајући грехе својих предака. Из Русије млади Мистиков је пребегао у Чешку, тј. тадашњу Аустро-Угарску. Покушај устаљеног живота није био успешан. Његов син је био принуђен да своју срећу потражи у Пољској. Патња њихове породице била је незапамћена. Без корена, државе, породице која би била стуб нормалног живота. Следећи мушки изданак је, пак, пред налетом Немаца побегао у Бугарску. Након Бугарске потомак је нашао жену из Србије. Међутим, осамдесетих година 20. века стасао младић присиљен је да бежи пут Беча. Жени аустријску племкињу и то покреће нашу причу.

            Александра Мистикова затичемо у Бечу, двехиљадите године, запосленог као истраживача у Историјском институту. Увек спреман да испитује и најмање познате тренутке прошлости. Његова супруга, Ана, лекар је по професији. Деветнаестогодишњи син, Лав, спрема се за упис студија права на Кембриџу. Дискретно му је наметнут као могућност јер би га спонтано удаљио од родитеља и можда кумовао стварању нове породичне младице стабла које је дуго опстајало упркос ветру који вековима растура цветове широм континента. Енглеска је била прихватљива и Аниним родитељима са којима је младић био јако близак. Био је опчињен мајчином породицом и њиховим пореклом. Иако свестан краја владавине аристократије, уживао је у препричавању историје предака своје мајке. Сматрао је да, будући у сродству са тако посебним људима, заслужује више од других. Али, с друге стране, одувек је био мучен чињеницом да о оцу готово ништа не зна. Намерио је да докучи и ту истину, по сваку цену.

            Једину сигурну чињеницу која му је била позната покушао је да употреби како би упознао своје претке са очеве стране. Знао је да потичу из Србије и како је некада имао деда Аљошу који је давно преминуо, али га никада није видео. Не би се могло рећи како му је недостајао неко кога није упознао, ипак сметало му је што о очевим прецима не зна апсолутно ништа. А када младићу у тим годинама нешто не напушта мисли, лако се може закључити у ком правцу се ситуација развија. Радозналост је особина свих дечака. На тај начин спознају свет и околину у којој бораве. Знатижељом су настала готово сва научна открића, уметничка ремекдела и сав напредак људског рода. Отуда не чуди интересовање Лава Мистикова за порекло своје лозе. Ипак, носи презиме свог оца. Александар је избегавао било какав разговор на ову тему, чак и при неуморним притисцима младог Лава.

            Али, ма колико се трудио да ишта сазна о својој фамилији, ситуација му није ишла на руку. Александар је добро сакрио трагове. Није желео да ико дозна за срамоту Мистикова. Можда је научио да живи са том истином, али оженивши племкињу која у дневној соби од самог венчања на зиду наспрам улазних врата држи урамљено породично стабло, није себи олакшао даље суочавање са својим, непостојећим. Можда је то и момка подсећало на очеве недостатке. Покушао је на сваки начин да докучи одакле је. Сукобио се с оцем, безуспешно. На крају је израбио признату методу познату под називом – пука околност. Наишао је, случајно, у тренутку разговора оца и мајке, где је Александар Ани показивао најновије очево писмо. Како је постао свестан да му је деда жив, питао се чему све лажи. Пронашао је стара писма на којима је било повратне адресе. Указао је оцу како зна да је деда Аљоша жив и здрав у Србији, међутим, он је и даље негирао. Спаковао је ранац и кришом кренуо за Србију.

 Александар је знао да тек сада почиње убеђивање, свакодневна расправа, надмудривање и претње, али није се претерано узрујао јер је знао да би му за коју годину свакако ваљало објаснити све. Деца прихвате, тешко, али помире се са губитком родитеља, са разводом и пресељењем. Прихватиће и он то што ће чути, питање је само хоће ли бити свестан озбиљности и нужности на које њихово презиме обавезује или ће помислити, чему је био склон, како је то још један, овог пута очајнички, покушај родитеља да управљају његовим животом. Али, још увек није знао на који начин ће његов поступак одредити даљи ток њихових живота.

            Да је био упознат са дужином пута од Беча до Београда, Лав би дошао и раније, иако је веровао да не би имао код кога. Пут му је пријао. Није знао шта може да очекује. Није претерано размишљао о самој земљи. Пошао је да сазна нешто о себи, о људима чије је гене наследио, а који су му били далеки. Са аеродрома је изнајмио аутомобил, купио мапу и кренуо да потражи свог деду. Није разумео због чега га је отац лагао свих тих година. Зашто се крило од њега да уопште има породицу и са очеве стране. Жудео је за својим прецима и хтео одговоре на многа питања.

Дошао је, најзад, и до адресе са коверте. Неколико минута се полако возао по крају и вратио се до капије. Очекивао је да ће бити нервозан, али мислио је како ће се лакше усудити да начини први корак. Исхитрен и млад, што скоро по правилу иде једно уз друго, тамо, код куће, није размишљао превише. Ту, испред куће свога деде, помислио је – шта ако он не жели да се упознају. Можда је отац зато избегавао да говори о родитељима. Како рећи детету да га бака и дека не желе видети. Ниједном. Мисли му је прекинула појава седог господина који је пушио лулу испред куће. Пришао му је, уплашено. „Guten Tag“, рекао је. Старац га је збуњено погледао. „Лаве!“ Тек сада, у тренуцима у којима се смењују срећа, љутња, збуњеност, остао је затечен. Увек је умео да одговори, сналажљив је, али није очекивао да старац зна његово име, а да ће одмах препознати лик није ни сањао. Ушао је. Пришао. Напетост је прерасла у лагодност од тренутка када га је мушкарац, на кога је његов отац толико личио, загрлио и уплашено прекорио погледом. Дечак њему није био странац, али како би он то знао.

            Испричали су се на течном немачком. Аљоша га је силом прилика научио како би се споразумео са својим унуком, ако икада буде у прилици да га сретне. Видео је да је то исти младић са фотографија које му је син уредно слао.

„Ниси смео да долазиш.“

„Морао сам ја када ти ниси хтео све ове године“, добацио је Лав.

„Не, не разумеш. Нисам ни ја смео. Заправо, смео сам, али овако је требало бити најсигурније. Испричаћу ти...“

Саопштио је Лаву читаву историју Мистикова. Од руског племићког порекла до ромске клетве. Тада је схватио да се и након толико година није саживео са тим. Ћутање о свему учинило је да буде подношљиво. Све се теже доживи када се изговори. Речи се врате и ошамаре те, а када се њима формулише незаобилазна истина шамар је само јачи. Да је Лав то разумео, Аљоша би окренуо и други образ и не би осетио, али видело се да момак није осетио тежину изреченог. Звучало му је баш онако како је његов отац претпоставио да би могло – као смешно оправдање, бизарна последица старчевог срамљења.

„Мораш се сада вратити у Беч. Не можеш да останеш овде. Снаћи ће те велико зло.“

„Не занима ме, остајем овде. Нека ме снађе шта хоће.“ Како му је било мучно док је слушао ту смешну причу. Бајковита клетва и сви они у њој. Није због тога дошао.

„Молим те, Лаве, преклињем те. Одлази што пре. То што смо се видели мени ће значити много више него теби. Схватити када проживиш своје године и дођеш у неке зреле. Тада ћеш разумети и овај разговор и моје молбе. “

„Па није ваљда да верујеш у те којештарије!“

„Да си којим случајем видео што и ја, и ти би веровао. Био бих ти захвалан када би отишао“, љутито је изгледао Аљоша.

„Извини што сам и долазио. Отићи ћу.“

Тек сада ништа није било јасно младом Мистикову. Разочарање је било веће него оно које је преживео пре него што је побегао. Свака друга реакција била би непримерена његовим годинама и до тада потпуно лагодном и неоптерећеном животу. Ушао је у ауто и желео што пре да побегне одатле. Био је бесан на себе, свог оца и цео свет. Каква је породица чије презиме носи? Зар је он још једини урачунљив Мистиков? Почео је да плаче. Није ни приметио када је казаљка за брзину премашила дозвољену. Прошао је кроз црвено светло и оборио девојку која је прелазила улицу на пешачком. Није је ни видео, укочио је након ударца и стао. Требао му је читав минут пре него што је изашао из аутомобила. Била је млада, лепа. Лекари хитне помоћи констатовали су тренутну смрт.

Александар Мистиков дошао је у ћелију да посети сина. Његове године и свест о свему допринеле су смирености и прихватању неизбежног. Дуго су разговарали. Није желео да напада и осуђује момка који је већ био скрхан. За то им разговор није ни био потребан. Било је очигледно, а и очекивано након свега. Аљоша је такође био присутан. Лав још увек није могао да се поврати – чуо је разговор два чувара – девојка је недавно добила стипендију за Кембриџ.