Milan Dobričić

VOZOVI, GRADOVI, SUĐAJE

(beleške s putovanja)

VOZ, SOLUN

Susret s vozom kao s detinjstvom.

Nelagodnost, čak strah... a letenja se ne bojim.

Ispraćaju me prijatelj, grad i avalski toranj u plamenu, kroz prljav prozor.

Prate me one bez kojih me nema: Smrtonosna, Ružna, Dosadna.

Kola 466, kabina 3, ležaj 21.

Osim zvuka, kao da prvi put putujem vozom.

Kaljava posteljina, WC strave i užasa.

Magla. Strah od Smrtonosne.

Redom Preševo, Tabanovci, Veles, Gradsko, Demir Kapija, Đevđelija, Eidomeni, Polikastro.

Putovanje vozom je tužno, sve stanice izgledaju napušteno.

Sendvič i najgora kafa u životu.

Tuneli. Reke. Mostovi. Stene. Masline. Granice.

Crna reka, belo sunce.

Satovi odjednom žure 60 minuta.

Voz juri, vrata drhte, kaput se njiše.

Dosadna mi golica tabane dok spavam u bunilu.

Solun. Vazduh miriše na Grčku. Detinjstvo.

Pogled iz sobe na druge poglede iz sobe.

Prvi odmor, samoća, tišina.

Gledam Ružnu.

Televizor se nagnuo s ormara i gleda mene; ignorišem ga.

Psi lutalice ogromni, poželiš da si bio jedan od njih u prethodnom životu.

Svakog dana, svake večeri, svake noći, prinosim žrtve Suđajama.

Napokon, poseta precima.

Razgovor o smrti; na svom terenu sam.

Golubovi na simsu.

Mir?

VOZ, ISTANBUL

Skučene kabine, jedna na drugoj; sigurno spavam iznad nekoga.

Voz kao jahanje, njihanje, topot.

Voz kao kolevka koju ljulja nervozna majka.

Granice. Kiša. Oranice. Odroni. Potoci. Bujice.

Stanica iz starih filmova; majka se napokon umirila, dete je zaspalo.

Izlazim. Njih tri u uglu oka.

Grad mačaka i žutih taksija.

Mala soba, prozor u zid.

Poj sa minareta; Aja Sofija i Plava džamija se dozivaju.

Smrtonosna lebdi nada mnom gde god da krenem.

Zamak, puno zvanica, i žena zbog koje mi se plače, podseća me na davnu majku.

Trajekt prate galebovi, vetar ih zaustavlja u letu.

Azija izašla na ulice, pločnike, mirisna, šarena.

Na jednom doku žive crne, na suprotnom bele ptice.

Sišli smo pod zemlju, nad vodom; ni ovde nisam sam.

Bosfor pod mostovima; pored mene ćelavi vukodlak.

Jutro, sunce, duga, još jedna,

galeb pod prozorom, njegovi u dugačkom jatu prate ribarski brod.

Kraj mora, po kiši, suncu, vetru. I smrt.

Duga nije donela sreću, samo tužne ispovesti, suze. I smrt.

Mačke kukaju celu noć. Ptičica pobegla od njih u trpezariju.

Nema više vozova, radujem se krilima.

Čekam da odletim.

Ružna pokušava da se sakrije. Smrtonosna gubi zube.

Dosadna je pored mene na praznom sedištu. Zatim mi seda u krilo.