Branka Selaković

Moja mala, apsolutno ne(politička) promisao

Reč “nada” je ostala u kafanskim besedama kao argument nekog poslednjeg Mohikanca spremnog na borbu sa novim sutra i svim bubašvabama stvarnosti. Balkan-bogati izvor za izrabljivanje jedinog što nam je ostalo vredno nakon decenijskih praznoglavih mozgovanja kojekakvih zavojevača, skorojevića, mafijaša i gurua. Neka korporacijska, marketing gnjida svakog sekunda na našem prirodnom pravu na zdrav vazduh, istinu, pravdu, slobodu govora, kretanja… zaradjuje milione kršeći ih.

Ako imaš npr. sedamdeset godina i sediš u parku grada u kojem si rođen, odrastao, zasnovao porodicu, otišao u penziju, shvatićeš da ga ne prepoznaješ, niti razumeš govor njegovih stanovnika. Pekara komšije Gvozdena, sa uvek svežim pogačicama, mirsnim đevrecima sa susamom i makom je novi tržni centar (Nekog domaćeg magnata koji je otvorio lanac istih po celoj državi), a čuvena gradska kafana gde si prvi put probao bozu i šampitu je prodavnica kineske robe “Mao-Ce-Ču-Ang”. Svestan si da tu možeš svoju penziju (Vrlo skromnu, često manju od bakšiša jedne sisate konobarice noćnog kluba), lako potrošiti na baterije za slušni aparat, tranzistor kao i kopiju porculanskih šoljica za čaj, ali ti se čaj više ne pije, jer zelena pijaca na kojoj si kupovao biljne čajeve, domaći sir i kajmak je pretvorena u objekte za laku zabavu, kockarnice, kladionice (Meka za trošenje plata lokalnih radnika sa gradilišta). Tvoj nekadašnji grad-veliko gradilište za silne stanove koje nema ko da kupi, jer niko neće da živi u provinciji (više ni u ovoj zemlji), a oglasne table gde si čitao obaveštenja (kada je dobošar Aca otišao u penziju a posao dobošara grada i javni proglasi na trgovima ukinuti), o kulturnim dešavanjima u gradu (kojih više nema), pozorišnim predstavama i bioskopskim projekcijama (ukoliko rade koriste se za političku propagandu određenih stranki a naročito se pune prilikom izbornih kampanja), čitaš samo umrlice i reklame za stambene kredite, a mangupi dok polako razgledaš po likovima, tražiš poznatog prijatelja, dobacuju “Šta je deda, ima nešto novo na penzoskom FaceBooku”, a ti ne znaš šta je FaceBook, ali u njima vidiš svoje unuke i milo ti. Dobro je da si dočekao te godine da te balavurdija ismeva. Polako se odgegaš kući sa prazilukom, kojom pomorandžom i kafom u cegeru, sve kupljeno u velikom family molu sa logom osvetljenim neonom “Sve na jednom mestu, od igle do lokomotive”. Na kupljenim proizvodima etiketa sa cenom iz super vage koja “izbljuje” račun kada kasirka nervozno svakog dana stane pored vas i kaže: “Deda hoćeš već jednom da naučiš da koristiš vagu, nije nikakva nauka, pritisneš šifru…da vidimo… imaš dva paradajiza- šifra 56, pa klikneš enter i izadje cena, nju nalepiš na proizvod koji si merio, plus tri krompira-šifra 78. Nadješ na tastaturi broj, brzo pritisneš dugme enter za konačan skor i eto.” A kada joj se zahvalite na ljubaznosti, setite se da ste kao električar učestvovali u konstrukciji mašina, radili kao šef pogona, a sada brzina vaših prstiju, ne može da postigne brzinu potrebnu da se otkuca šifra za željeni proizvod.  Uslužiteljka je već odskakutala (brže od vaše misli) na drugi kraj velikih, nepreglednih rafova, bežeći od mogućeg posla, jer ako se setite da vam je potrebno još nešto mogli biste je odvojiti od mobilnog aparata koji nestrpljivo vrti po rukama.

Ako imaš sedamdeset godina, sediš u cvetnoj bašti ispred svoje kuće, u selu u kojem si rođen, odrastao, zasnovao porodicu, shvatićeš da  svoje selo više ne prepoznaješ. Divni predeli brdovitog Balkna, šume, pašnjaci, reke, izvori su na meti korporacijskih magnata što žele da u bocama prodaju flaširani vazduh sa aromom livadskog cveta, bagremovih iglica, stajskog đubriva…šta ko želi da miriše, ili ko želi da se podseti rodnog kraja, mirisa mladosti. Okruženi ste silnim seoskim-egzotičnim odmaralištima za samce, instant opuštanja (Ljubav na seoski način), uz zvuk čobanove frule sa zvučnika, a uslužiteljke za gospodu su ulepšane kikama, jelecima. Komad svoje avlije ne daješ, bar dok si ti živ. A kada te ne bude, ostaje da se nadaš da korporacija ili neka lokalna biznis-pijavica neće baš na tvom grobnom mestu naći izvor za zaradu ili napraviti bušotinu za neku novootkrivenu rudu koju može da izvozi, dobro zaradi na uštrb vazduha, pogleda na lepote pejzaža naših krajolika zelenih.

Ako imaš trideset godina, sediš na terasi svog iznajmljenog stana, posmatraš okolinu kojom si prošetao stotinama puta, gde si rođen, odrastao, zasnovao bi porodicu, shvatićeš da iako komuniciraš sa svetom oko sebe, slabije ih razumeš, a okolinu gde si se kao dete igrao ne prepoznaješ. U parku u kojem si piškio u pesku, posmatraš decu (roditeljskim pogledom), koja se igraju na ljuljaškama na koje si ti imao “tapiju” do pre koji dan, ugledaš dadilje koje poput tajnih agenata zveraju okolo (Priča o belim kombijima koji kupe decu je postala nažalost stvarna), a antibakterijskim gelovima-instant spremljenim za prljave ruke, kao nindže svakih 1 minut i 57 sekundi prskaju decu, tobogan, ljuljaške, klackalice. Ne prepoznaješ stazu kojom si išao sa tog igrališta pravo u školu, jer je na tom mestu još jedno građevinsko strašilo, za još jedan soliter u kome će da žive siva deca.

Predlažem da se novorođenoj deci uz pelene kupi i gas maska, ili neka to bude poklon nekog novoformiranog udruženja “Borba za gas maske”(Čista zarada). A svakog dana da nam svima na mobline aparate stiže poruka operatera “Pošaljite sms na broj 666. Na taj način pomozite akciju za prikupljanje sredstava za kupovinu novih gas maski za svako novorođenče. Da naša deca zdravije dišu!”