DOĐI DA TE
POKRSTIM
1.
Oko mi se pretvara u pupoljak. Tvoj stomak mi je
spržio ruku. Desnu.
Plamen je zahvatio kosu. Iz nje su iskočili blizanci:
jedan vuče moju levu ruku. Drugi – tvoju desnu. Na mestu moje desne ruke raste
oblak pepela. Vi ste sada dva plamena jezička koja se kotrljaju daljinama.
Lizala bih vam stomake samo kad bih znala da me to ne bi ugasilo.
2.
Privlačenje: strela zapne. Poremeti meso, preusmeri
krvotok.
Pitaš se: gde je nestao predeo u koji treba da se
vratiš. Onaj koji te je odapeo topi se i kaplje.
Tako je: nemoguće je svako nazad.
3.
Moja ruka
pod tvojom pidžamom: pipam pustinju. Pesak je neprohodan, gust, zlokoban. Jedna
dina, druga, treća, dok me opet snažno ne zaboli. Dok ne počneš da ječiš. Gle:
nerazdvojivi smo.
4.
Jedno: zato
što te volim, kada su se vrata već zatvorila, kada sam prestala da čujem jer me
je vijugavo stepenište već prokrijumčarilo u noć. Sada mi je zauvek postalo
nemoguće saznati ko se nalazi iza tih vrata. Ko se nalazi iza mene.
5.
Umiri tako
kao da me nikad nećeš ukrotiti, kao da, ako ti duša slučajno sklizne i zauvek
ostane u meni, nećeš zažaliti, niti primetiti da si tu celovit, do temena.
6.
Volim život
u ovom gradiću. Često sasvim namerno, s predumišljajem, sedam puta ugazim u
istu baru. Blatom se isprskam po svilenoj beloj košulji tik pored mesta gde mi
se juče ocrtala bradavica. Volim ovo tursko selo. Svakog dana pojedem jedno
kuvano jaje za doručak. Kad ogreje sunce, pružim obe noge preko terase tako da
se vidi da li nosim ili ne nosim gaćice. Retko prekrstim noge. Primitivna sam,
primitivna.
7.
Ciganin
hvali svoga konja (odabranim rečima): ti nikad nisi bio moj konj.
8.
Autobus,
moj mili krematorijum. Posteljica žive depresije. Uranjanja u
baš-me-briga-kamo-idem i kamo nikad neću stići. Autobus, moja nastamba
nepostojanja. Mrak svetiljke kroz stakla gutam, štedro vlažim sedišta. Beograd,
Novi Sad, Trst, granica. Hoću da me neko odmah isprebija. Granica. Idem na
Plitvička jezera. U kafani, uz karlovačko, krijem se od prepariranog medveda
dok se moja divljač u wc-u ne ispiša.
9.
Primi moj
jezik. Dođi, dođi da te pokrstim. Budi mešan i nesavladiv – progovoriće ja u
tebi. Progovoriću ti u meni.
10.
Kada te
stomak, kao i mene, zaboli od želje, pogledaj se, reci: dobro jutro, džinovsko
sanjalo. U stomaku krila prave trenja stoleća. Nagib, slasni nagib, tera te da
se u ritmu previjaš, bičuješ ledene oluje, patiš od viška smisla.
11.
Tekst mog
tela ne znaš napamet. Gust je, pa ga često sričeš. Imaš samo jedan metak čvrst
kao dijamant ali on je već prošao kroz moje telo. Naizgled, nije me niti
usmrtio. Sećaš se našeg prvog rodoskrvnuća?
12.
Gde su naše
strune? Jesu li pukle? Nisu? Nisu pukle. Uzdahneš. Vuci me, kao brod me vuci,
kao svetionik me zaslepi, izigraj. Nijedan svetionik dovoljan, nijedan kao naše
meso crven i opasan.
13.
Noću, glave
nam se odbijaju kao bilijarske kugle. Obujmi me autoritetom kao spaljena
knjiga. Ližemo se kao nesanice.
No comments:
Post a Comment