НОЋНИ АУТОБУС
Нас неколико у ноћном аутобусу
као несварени остатак вечере
у утроби неке немани.
Много напора треба да се
у мислима пређе сав пут.
Много напора треба да се
кроз одраз сопственог лика
на прозорском стаклу гледа
напоље; у свет тајанствен,
светлуцав, сакривен
у неверици вида.
OВИДИЈЕ,
ПУН ПАНСИОН
Како назвати то?
Агорафобија?
Или верност старим сликама?
Неважно је сад.
Никада нећу напустити ово место,
Овде имам све што ми недостаје.
Зидови тамнице смењивали су се
У неједнаким размацима.
Чиста плавет, па кишна завеса,
Маглуштина, или блештаво море
У које зурих кроз решетке трепавица.
Било је могуће и буквално
Ступити у метафизички простор.
Или се претворити у Јова
Који се слади сопственим јадом.
Ништа од тога.
Прошло је као трен.
Али ако ме праведне судије
Осуде да један дан издржим
У тачно уписаним координатама удеса;
Ето прилике да као Овидије
Прославим минуле године,
Прокунем садашње дане.
Ето прилике да као изгнаник
Протраћим будућност;
Топла мора која не упознах,
Прелепе жене које ме губе
Одувек.
Дражевац,
1984 – 1995.
ТИХА МЕСТА
Постоје.
Једно од њих настањују дубинске рибе.
Хране се отпацима светлости
који падају са горњих трпеза.
Чекају.
Сваки покрет је издајнички.
Живот на дну није за тебе.
Постоје.
Једно од њих, кажу,
налази се у средишту торнада.
У сржи тог ваздушног вретена
могу се на миру листати новине.
Новине су пуне страшних вести.
Постоје.
Једно од њих налази се на овом тргу:
за оним столом онај мушкарац
и она жена загледају једно другом
у очи. Тргом расте бујица речи.
Жагор се претвара у потоп
док се њих двоје затварају
у мехурић ваздуха. И дижу се.
Мехурић расте,
никако да прсне.
ЈЕЛЕНАК
Одакле јеленак
тај тајанственик
До малочас својим рилима
Рушио град
А сад се мртав прави
Као што то мртви знају
Одакле јеленак
тај оклопник
Налик на црни механички склоп
Ако га раставим
И успешно склопим
Хоће ли оживети
No comments:
Post a Comment