НЕБОЈША ЋОСИЋ

МИНЕРАЛИ ЗА РАДИО ДРАМУ

Сновиђење у ноћи  касноаприлској

Тамари Крстић

Ноћ, топла ноћ звездана, стрма улица, низбрдица, топи се поледица.

Од мноштва улица у трговачком, административно – пословном, информативно уметничком (надохват руке су редакције писаних и електронских медија, ужурбани новинари, над асфалтом и коцком сусрећу се галерије, разбарушене песме и приче књижевне, музичке трибине, научне процедуре), па и педагошком (на све стране јаслице, вртићи, школе, институти, факултети) и забавном срцу града изабрала је баш ту улицу погибељно стрму Француску чијим се тротоарима и коловозом стиже до цркве, још једне важне школе, поред стамбених блокова и кеја  који до изласка из града упорно прати ток широке, троме реке.

Она је предложила предах и наставак њихове приче на клупи, одмах ту, надомак реновиране средњовековне куле.  Образована каква је била, објаснила је да се кула од тамнице и губилишта, преко складишта муниције, јавног писоара и каквог таквог крова за клошаре, преобразила у отмени ресторан са приземним и галеријско музичким нивоима, тамо при врху, пре изласка на равну пошљунчану и делимично травом и цвећем декорисану површину крова. За топлих дана то је била тераса прекривена сенкама ресторанског инвентара и људским приликама.

Није волео ресторане. Ни обичне градске, ни те отмене са звездицама. Сматрао их је неком врстом модерних мучилишта. Волео је паркове, њихов хлад и зеленило, клупе ишаране именима, љубавним срдашцима прободеним стрелицама. Волео је да гледа децу на љуљашкама и клацкалицама, како се пењу и спуштају низ тобогане, улазе у тунелчиће.

Волео је њу.

Читав један животни роман био је иза њих. Односно, два романа. Старији, подебљи, написао је он, млађи, роснији и поред свега радоснији написала је она: да, баш тако, свежији, радоснији и роснији био је живот уобличен у књигу љубоморно чувану на дну дамске ташне нехајно пребачене преко рамена. Његови животи на страницама и поред жеље: нису могли бити светлији. Тама, све врсте неспоразума, смрти и гробља, горким млазевима поливали су странице којима је ходио. Поливали онако како ноћна смена из својих тешких црева снажним млазевима спира дневни ритам са улица великог града. Његове животне странице производиле су код ње страх и дрхтавицу. Од тих странпутица чинило јој се понекад да уместо крви њеним венама струји страва: страва која се из свести слива низ тело, до колена у стопала. Имала је тада обичај да му стави прст преко уста. Он би га љубио.

Загрлио је уплашен, затечен изненадним жбуњем и високом бодљикавом травом која им се уплитала у кораке. Храбро су се кроз њу пробијали, према њеној жељи према одморишту под зидовима тврђаве готово нагнуте над реку.

Месецима су покушавали да започну свој, само њихов интиман живот.

Сада су кроз два тела скакутале речи, ноћ, улица Француска, низбрдица, црква Андрејина, спава пијаца Бајлонијева, ретки пролазници, ретки аутомобили клизе коловозом, наниже – навише, возачи траже одредиште да  се они одморе и да одморе бројне коње упрегнуте у моћне машине, аутомобилски непрекинути паркирани низ од зграде из које су изашли скоро до клупе на коју ће сести, ноћ пролећна касноаприлска, плаво – бела грчка застава, топи се поледица, бензинска станица, неколико столова испред кафеа Кројач Раја, унутрашњи монолог мушкарца: корачаш Јоване поред лепе Српкиње, узми је за руку, не ломи јој прсте, чиме ће те миловати... тебе и разне куце, маце... погледај десно, слушај је, погледај право... зелено светло, поведи је преко улице зеленилом обасјане, зелено је дрвеће у порти цркве Андрејине... зелена је и црквена ограда, лепа је, загрли Наташу, зграда Прве градске гимназије, и она сва зелена од младости и светала наспрамних семафора, зелени су њени бивши... будући ђаци зачети у утробама брижних мајки... такви су првим пролећем окупани и њихови очеви, зелене су ђачке оцене, све те петице, шестице, тројке, осмице у зеленкастим распоредима... зелена је и љубав ваша/зелену косу има Наташа... зелено је њено тело као и лак на ноктима, зелено је пролеће слетело на њена и твоја рамена... где је Ташо та твоја клупа... како си рекла, фатално привлачна, и она Јоване сигурно зелена, младалачка... такав је кеј, ресторан кула преображена: отмена... извештачена, софистицирана игра вере и невере, љубави, рутине и преваре у коленима испод стоних чаршава, прибора за јело, салвета и чачкалица... тиха музика и по зидовима ниједна слика наша... сада склони руку са њеног рамена, ново светло зелено, ближи се Дунав... шапни јој на уво, то уво десно, волим те Наташа и још неколико имена... корачаш поред образоване Српкиње, а тужан, претужан, све ближи реци, тој води у којој ћете се купати лети, с ране јесени... ма покоси речима траву која вам се у кораке уплела и прострели то жбуње из којих у тебе, Ташу, Ану и Сању зуре стотине, зури хиљаду очију невидљивих њених и твојих предака, храбрих, лепих, паметних и лудих Срба и Српкињица... гле, умивен кеј, чиста, блага и тиха вечерас зелена вода Дунава: Зелена је љубав ваша: Потруди се да остане таква вечно нова и сред паклене летње жеге... жива/титрава, као младо ждребе немирна... не дозволи да се спаруши, да увене као толике њене/твоје  раније...  као толика Твоја и Њена деца широм света развејана... она гледа у небо, прича једну од својих прича... прошли сте прве клупе две, прошли четири, шест... на једној човек, огрлица и пас, поред вас прохуја тинејџер на ролер точковима... све су вам ближе светла познатог шлепа, лађе укотвљене, под чијим се кровом између сталних гостију, породица, пар –непар придошлица, спрема-пржи-транжира улов дунавских, савских аласа од Загорја до Црног и Мртвог мора пуних злата, драгог камења и минерала... Таша прича, Ана, Сања, народни херој Вања... буди поносан као паун, као Херакле после подвига... само теби прича, а кад седнете сучелице предложи јој ту борбу-чорбу, витку рибљу, посну-масну, слану-неслану, љуту-слатку... вашу чорбу љубавну у ноћи звезданој... предложи јој и јутро такво звездано, сада узбрдицу, исту улицу погибељно стрму Француску, сањива сећања на снег, санке низ падину, детињство: ретки аутомобили, честе коњске, воловске запреге... чија је то сада рука око твог струка...њена... повлачи те снажно, мушки од воде одвлачи, шапуће: да не натопиш те чизме модерне, промочиве, и води те према њој, погодио си, клупи фосфоресцирајуће као свици светлозеленој...    унутрашњи монолог жене: водим га до моје фаталне клупе, три пута сам у својим периодичним депресивним фазама, по једна за сваку деценију, чврсто, неопозиво, зурећи у мутну воду решавала да на њој оставим уредно сложену одећу и сва документа, па да се нага као каква речна сирена препустим нижим и вишим воденим божанствима... испричаћу му другом приликом то... да га сад не прекидам док мрмља, зелена је Ташина хаљина/слаже се са бојом кестена/њених ципела/за око ми запела њеног зглоба власница/предивна рубинцрвена наруквица... узбудљиво је кад писац дебелих романа, оних историјских, трилер, хорор купусара, психолошких инвентара, открива у себи песника лиричара... слушај га, слушај Наташа...

„Како се ја зовем Јоване?“

„Ти се зовеш моја драга Тамнава!“

„Лепо, драги поето! А како се вечерас зовеш ти?“

„За ово вече, свечано се зовем твој драги Стефан, односно, Илија, прецизније, као оно мучилиште шарен-расветом окићено. Одвратно.“

... зар су важна под овим небом и неизбројивим звездама наша имена, наше мале судбине у свемирском етру... морам да му помогнем, да Јована/Стефана/Илију/Кулу Шарену... отргнем од пусте историје, од свих гробова опеваних и гробова неопеваних, позноантичких рапсода, глувих политичких расправа... Морам да га извучем из реторских загрљаја вечито гладних и жедних креатура које су како тако средиле своје мале мушке, женске животе и потрошиле свој пол, па сад као цењени уметници лају ли лају и о физици и о метафизици, о друштвеној правди и фарби коју преко правде и неправде увек неко други наноси. Никад они... а њихове родбине увек солидарне са братством лицемерне интелектуалне независности, суште неталентованости, са стерилношћу увезаном вајном котеријом... увукли су и Јована у тај самољубиви круг да би му повремено из сажаљења бацили коју до хигијеничарске чистоће оглодану кост са њиховог трона, богате, царски богате трпезе... уместо вредних бисера подводили му даме ормаре, даме бундеве, девојке лударе, безглаве дугоноге, икс и о-ноге лепотице, жене које празноглаво ћуте, животом преоране жене врачаре, оне муле које пред мушким питањем у очима знају само да уздишу, трепћу, јер не знају, као и Хамлет су у недоумици шта да раде са својим имањима... становима, бедним краљевствима којима је потребна мудра глава и снажна мушка рука... бисере су намењивали себи и сличнима и слином, силном слином пунили сад већ бивше бисере, децу уписивали у специјално за њих дизајниране и редизајниране школе, факултете, флуоресцентне докторате и Универзитете... ускратили мом Јовану лепоту и нежност женског Универзума... учинили да заборави и просту топлину мајчиног загрљаја... горка сам, горка вечерас Јоване, гаде ми се идеали средње класе, њено благоутробије, сређени вртови, до високог сјаја изгланцани аутомобили... средња класа Нађа, ко је то рекао, Милош или кнез, или ја.  Можда ћеш ти бити тај, толико занесен вечерас зеленилом, који ћеш ме одвићи од магнетне привлачности клупе... не верујем да ћу наћи снаге да четврти пут, почела ми је и та деценија, одолим таласима, смирујућем шуму ове мутне, њему зелене, као и сав наш живот, црне утешне реке. Оставићу на клупи своју најлепшу хаљину, ону венчану... из ормара неколико пута вађену и на пролећном лахору проветравану... мале драгоцености, прстење, бижутерију, своју књигу скоцкану од истине и маштарије, многохваљену због поштовања неких правила аристотеловске поетике, оставићу, напокон, и тебе, писца дебелих романа... да и даље пишеш, ходаш и дишеш по овом белом свету, да истражујеш живот позне антике, да се дивиш чудима из Пандорине сребрне чиније и... нађеш жену лепу огрезлу у чарима свакодневне нирване. Мене, несрећну речну сирену, сву модру, подбулу, распадајуће дебелу нека изваде мреже аласке и поведу на последњи пут до породичне гробнице...

„Каква је ноћ, драгане?“

„Зелена, зелена као твоја колена, Наташа!“

„А моје очи? Да ли су црвене?“

„Тамне са пуним месецом у зеницама.“

„Чујеш ли сирену?“

„Чујем. Кренимо на пут, на далек пут до постеља, моја зелена.“

У згради из које су то вече изашли настављала се церемонија, свечаност музичка, дефиле главних и споредних улога филмских звезда. Све је блистало од свечаних тоалета, камера, блицева, неизбежних ловаца на интервјуе...

После клупе, Јован коме је те вечери све зрачило једрином и младошћу, бујали зеленилом и природа и Наташино тело, светла семафора, гвоздене ограде, кровови и фасаде Доњег града, аутомобилске каросерије, тама асфалта и тама Дунава, и Наташа која се зарекла да ће свог Јована ослободити ровова, гробова, историје, друштва преварних неталената,  пожурили су до последњих, претпоследњих градских линија. Неким само њима знаним пречицама.

После компликованих загрљаја чврстим стисцима руку договорили нови састанак. Складан корак лелујаве жене, лелујав корак изненадног лиричара.

Постеље су им на јави још увек раздвојене.

Њихова прича поред реке те је постеље спајала. Све те даске, мреже, душеке, струјне ударе, мека узглавља. Деда Мраз над њима, румен и здрав. Мало трапав и прав.

Њихови унутрашњи монолози све више су се усаглашавали.

Рецимо да је тако: сновиђење у ноћи касноаприлској, нешто другачије од оног Сновиђења у ноћи ивањској, спајало је савременог Цезара и нову, духом неклонулу Офелију.

У том сновиђењу о Наташи и Јовану, пред свитање збило се и то, негде далеко од мојих/твојих/њихових снова: поледица, брзина, магла и дим, сломљене кичме, ноге, карлице, по коловозу просуте изнутрице, крв, кроз простор урлају сирене, сирене Хитне помоћи, језив призор: а на небу месец и даље сам, пуначак, глуп, занавек мртав и насмејан.