Pisak
Pisneš u jesen.
Bulevarom, oko podneva.
Da, dreman, obolim od te kiše.
Smrti, kažem, nema.
Zastanem, spreman da lomno provali
oblak, kao za pashu, i vreva
šištavih šaputanja zasipi:
pljusak poljubi zemlju. mulj
zasivi. lavina poplavi lopot.
asfalt, i stopala, u blato. Proseva batom – i bude: grubo, i tupo, tutnjanje.
grudava, u dasku.
Zatišti: uvek smo mrtvi.
U jesen, ne stresem se, niti
vrisnem, kad se uobličiš ču
no, ne može biti tiše: ni oko da kosne, ni kosa zašumi. Samo – pisneš i, od sebe
smrznut, zaćutim, iako se sve, i vreme, zavrti, ponovim ti pokret i zaridam
u krevetu, bledu, žutim zadahom u ništa. Ali ne pitam strahom, ni krišom, gde se
utisnu bol, i krik odvojen od vida.
Ti budeš
mirna. Navestiš elom lica:
izlišna, ta svetlost se s
naših pretače na čednija bića.
Ali, začnem li štogod, dok
negde je lišće, priđeš i rodi se šum: mrazom, razum skupi vazdušastu šaku u penušavi
znak. Dugo tad, i teško, dišem, i kroz kašalj mrmljam: tiše, tiše, više sebi, dok ulicom
memli, lebde dim i čađ. I prehlađen (kad ne staje,
škropi pa potapa teme), ni tako nag, i bačen, ne zaplačem, nego gde bi bili koža,
rana i trag slijem hrapave prste.
Ona, srčana parčad – skrše.
Jer, to je površ, kad je
nije.
I konačno pred očima prsne: očaj je jači, od svake snage.
Bez nade da ganem, ni kad se opet sklope ruke, ne buknem kao što bi možda besi: jesi li i ti, gospode, tek gost kroz materično zgrušanje, i prska li
to onda krst kao svetli vrtlog – žar od nežnijih kostiju i tkiva – grotlom neprestano,
samo u različita mesta? Jer, kad je n stanem, svet se svede na jezgra, razoriva, i tela bezgranično rastočena
u talase, i tačke, u mutnije, bešćutno rasitnjenje. Tad, i mene, ophrva asimetričnom
zgusnutošću sfera u igri pritisaka, ždreonog vrenja i hlađenja, pa me ruka bude već ugašen
a još nenikla, sjajni zvezdano stena ili krtola rena, obrva oko foke, okera i gusto
sunčani smolo – (ali čemu i zašto toliko ogoli u nemisliv odlivak slučajnosti bez
vlakna, pred kojim je propast laka misao, uteha i topli šal? čemu piljenje u špilji,
prividni nemir u plutanju etra, komešanje kosmičkih ćelija i do jalovosti plodnih
semena, dok vaseljena u drugom uglu proticanja slavi jasle, jagnje i sinulu žrtvu.
tamo je praznik, jer
je tamo koji uspavljuje i budi, mrtve, – ovde: /precizan izraz praznine/. ali, kad se u bdenju
širom otvore oči i ona zine da kuša, možda se žednom pruži neutažena mogućnost da
voli: i put, i trag, i Tebe. možda se tu, gde zebemo dok ne prhne u prah, samo kroz
bolest jeste.)
vrhunaravno izroni mir
imena pod njim bivaju promenljiva
mi nalik na bića koja postaju slična
modri talas nad živim, glas koji obliva
jednostavnost,
prepuštanja
ina li to sobom odjekuje? Mi se odjekom gubimo ka njoj
i ko bi, drukčije, govorio kad te čujem. Ili, biće, kiša šaputavo pada naviše: kroz
lišće, zamiriše , na pokoj.
No comments:
Post a Comment