BOJAN SAMSON - ANTOLOGIJA NOVE SRPSKE POEZIJE

Bojan Samson

“Kao 12 pištolja”

Pred vama je moj izbor iz nove srpske poezije: 12 pesnika/kinja i njihovih 40 ponajboljih pesama. Neko bi rekao „antologija“, mada ovaj izbor nema nikakve kanonske pretenzije, a nema ni tu ozbiljnost i sveobuhvatnost. On je dakle krajnje neobavezan i nepotpun, sastavljen od pesnika i pesama koje su mi se u ovom momentu našle pri ruci, ali može poslužiti kao smernica za moja poetička stremljenja i kao smernica za jedno drugačije čitanje nove poezije. Ovaj izbor se zapravo nadovezuje na moj tekst „Jesmo li se za ovo borili?“ u sklopu uvodnog manifesta književne grupe BES.

Reper za ovaj izbor mi je bila pojedinačna pesma, a ne poetika. Stvari su, dakle, jednostavne: imaš dobru pesmu, u igri si - nemaš pesmu, nema te u ovom izboru. Za nekoga arhaičan pristup, za mene potpuno relevantan. Tematsko-motivski sklopovi koji su karakteristični za izabrane pesme mogli bi se ovako predstaviti: problem identiteta, odnos prema kulturi i književnoj tradiciji, ljubavno-erotski motivi, odnos prema društvu i istoriji, uloga jezika u prenošenju/proizvodnji stvarnosti, itd.

Ovu antologiju otvara Bojan Vasić koji je zastupljen sa najviše pesama: svih sedam su iz njegove debitantske zbirke „Srča“. Vasića smatram za najtalentovanijeg predstavnika ove generacije. Sa pet pesama iz zbirke „Koferi Džima Džarmuša“ zastupljen je Petar Matović, pet pesama ima i Vladimir Stojnić, po četiri pesme imaju Siniša Tucić, Dragana Mladenović i Ivana Velimirac, po tri pesme imaju Dejan Čančarević i Miloš Živanović, dve pesme ima Bojan Savić Ostojić, po jednu pesmu imaju Ivana Maksić, Uroš Pajić i Patrik Kovalski. Da li broj pesama određuje nečiju pesničku vrednost i značaj? Može da bude, ali ne mora da znači. Vreme će pokazati da li sam bio u pravu. Sve može, samo ne pesnička uravnilovka: svakom jednaka mera žita, da se neko slučajno ne razdreči, jer je gladan nečega što mu zapravo ne pripada.

Dovoljno sam govorio. Uživajte u čitanju!

Bojan Vasić (1985)

za nasipom ne moraju da

postoje baš oblak ili

predratna

rumunska kuća

sva stvarnost je

jednostavna i trošna

sazidana od belog

naboja vodene

pare

naravno da u tkivu osećam

nanose njenih

činjenica nikotin naftne

mrlje pogrešne

ishrane

svestan sam promuklosti

jezika poezije toga

da su danas nevidljivi tek

krtice trulež i podzemni

život bilja

dok prelazim nasip iz

napukle kore govora i

vida ipak uspevaju da

izlete nekakvi

insekti sivi i nimalo

nalik na anđele

insekti koji uspevaju da

mi ukažu tek na promenu pravca

vetra i komešanje sasvim

očekivanih zvukova na izlomljenost

mog odraza dole na

reci

nesiguran sam ovde u

kolima dok ćutim

zagledan u belinu crkvenog

tornja u kapi otporom

vazduha zbijene u

telo

pod sobom osećam

reči kako

dišu kako njihanjem

značenja ispunjavaju pukotine

u betonu šire se

upijaju vlagu

plašim se da postojimo

samo zato jer

nam je ponestalo kafe i

toalet papira

plašim se da će

sva stvarnost jednostavno

pasti sa

dovoljne visine i

rasprskati se o sebe

samu postati  te kapi koje

nehajno otresaš sa

kose  ulazeći u

kola

posle potemkina infrastruktura

sećanja postala je još gušća:

poštanske kočije i elektroni

i dalje prenose informacije samo o

postojanju površine i sopstvenom

kretanju

sva svetlost saznanja slila se u petu oka

kapljicu rose

nakon svakog potopa zamirisala bi

nova naivnost sa kojom niko ne bi

ništa učinio

metafore su ostale u grlu oluka

slične popinim kostima nalaženim

u dnu bašte belih i tvrdih godina

zaraženih slinavkom i šapom

neupotrebljivosti

ostalo je šuštanje lične statike pod

orahom i u groblju tuluzine trenuci

koje ne želim da bacim psima imaginacije

čulo bi se tek resko razdvajanje

tankih žila mesa i smisla nikakva

istina

                                  stvari bez istorije,2

ne privlači sam ovaj zaliv ta

severna ivica krfa već autizam

predela iskorak mašte

svežinu prepoznam tek dugo

nakon pljuska prepoznam

propustljivost plave površine

i micanje sporih apolitičnih

tela gojaznost prisutnu i oznojanu

prepoznam kožu koja kao da

tvrdi leto je

ništavila nema

to sam sigurno negde

pročitao tu rečenicu ta

tela vidik koji mi se čini tuđim

to sve možda i postoji ali miris

sigurnosti slabi sa pružanjem

teksta ne dopire dovde

možda u stih dopišem čak i galeba

žunu ili neku sličnu

pticu možda ipak dopišem:

galeb brže od svakog značenja i

simbola možda ga jednostavno

prizemljim spustim na prvu granu

prisutnosti kliknuvši jednom

ili dvaput (ni sam ne znam) njegovim

glasom: leto je

ništavila nema

možda eho tih 

reči osmisli i nas i vodu elipsu

prepune obale

potrebno je

zaklati svinju

upotrebiti smrt ali

na kao pojam već

onu što se zariva

duboko u grlo prestrašenog

nimalo lirskog

objekta

nije potrebno svoje

doživljene ili odsanjane

trenutke zgrušavati u

opisane kapljice

krvi na komšijinim

prstima stisnutim oko

noža

biti ushićen tim

pomalo poslovnim blistanjem

njihove pripravnosti

potrebni su naravno

i lokalnost decembarskih

oranica nebo sve

ono što staje i

nestaje iz vetrom razbijenog

pogleda

bilo kakve bar

i tanke cipele

oslonca u kojima se korak

mrzne od prividnog

beskraja

sagledanog ne samo metafore

jer

danas je bitno meso

                                   

bijelo dugme, nadel

kažu da je ovo muzika za

razmetanje i samosažaljenje

ako ima boga možda bih telo

samo prepustio tom blistanju

smrada ustajale vode dopustio

da imenice od mlade trske i

pruća u mene gusto upletu okolni

vidik

možda bih tada drugačije disao

osećao jeo trešnje spasenja u

nekoj bašti usijanoj od smisla

ili trpeo naivnu agoniju vatre

kao da očekujem da nešto u meni

svakog časa probudi hromozom za

velike rečenice adrenalin iskrenih

univerzalija

ali trenutno je tek smrad

sveobuhvatan

očekujem da se u meni poput

tumora formira jedan dublji i

pouzdaniji kič koji će boga

osloboditi gravitacije te

početne reči i učiniti ga nekako

sigurnim i bliskim poput

smrti

telo plavog bicikla

pod njim stari i to je

gotovo sve što sada može

reći o životu

ono što vidi običan je

prostor: kilometri

bagrenja i slomljene pivske

flaše spaljena strvina

tu su neprozirni crni

dim materije nejasna sećanja i blesak

srče reči sve ono što građanski

mislioci nazivaju

svetom

tu su samo ovo danas spontanost

plitkih prizora i njegovi sopstveni

molekuli

jer izgovoriti nešto

kao duša i ne bi bilo toliko

različito od rane

jutarnje kiše ili cepanica uredno

naslaganih uza zid prve

vikendice

gubec shvata: to je

suviše lako

sada su odgovori sačinjeni od

sloja lošeg asfalta

bačenog dole prema

stubici i tih lipovih

krošnji nad njim koje su sasvim

pogrešno

procvetale sada

u jesen

Bojan Savić Ostojić (1983)

taj korak

ako sam kročio

otkud to da i dalje

žudim za istim korakom

kao da se nisam ni makao

koliko sam se to usuđivao da kročim

ako je moja želja za tim korakom

stvarni korak nadživela

koliko se treba moliti

da bi uslišenje obesmislio

zar sam kažnjen

da ponavljam taj korak do u beskraj

a da do beskraja nikada ne dopre 

reč u vetar

vreme je da dobijem natrag

rite koje sam – reći ćete s pravom –

na sve četiri strane razbacao sâm

veoma je drsko što vam se za ispružene ruke

moj nesebični dar slučajno zakačio

otkud vam pomisao da ih se lišavam zauvek

njihova besmislenost mi je i dalje preko potrebna

jesam li vikao da mi je dozlogrdila?

povlačim reč, i onako sam govorio u vetar

bilo bi glupo – iako žudim – da vas molim

za svako parče ponaosob

znam da vam u toj gužvi nisam izdavao reverse

ne znam kome je šta dopalo

naposletku

nisam se vama zavetovao, već vetru

vetru koga, ovako nag, osećam

kako vrlo razgovetno i nedvosmisleno

izriče ultimatum kostima

kostima što mu sve tiše,

sve neubedljivije, odvraćaju

kako „još nije kucnuo čas

u kamen da se pretvorim“

 Miloš Živanović (1976)

Moja glava je tako mala

moj Isus je tako mali.

Ja zapravo uvek nosim kapu

i pod njom lažni skalp

da ne biste videli kako mi je glava mala.

Malog Isusa sam ušio ispod leve sise

i tako je u stvari krenula moda

potkožnog nakita.

Kad radim dobro on me poljubi u srce

i zato ono ponekad preskače.

Glavu koja je tako mala

nije teško zagrliti.

Možeš da je ubiješ običnom ciglom

- to nije nikakav izazov.

Zašto me onda sa tako malom glavom

i malim Isusom ušivenim pod sisu

stavljaju pred ogromnog boga

namalanog na filc-papir

koji od mene traži

da ofarbam jaja i nosim ih na bajonetu.

U srcu

U srcu ja sam low-life

i volim belo meso, u srcu ja sam crn

ja sam šiptar, ja sam musliman, ja sam cigan

ja sam Bernard Šo:

u srcu nosim jednu lepšu tajnu i napolju me čeka noć,

u srcu ja sam arapin, ja sam hispano

u srcu ja sam mladi amerikanac

u srcu ja sam prorok, ja sam latin, ja sam bizantin

ja sam židov sa kikicama, ja sam čistunac i palestinac

ja sam homoseksualni otac svih patrijarha, ja sam papin lucifer

i sisam mu krhko zdravlje, ja sam suvišan

u srcu ja sam kurac na biciklu, ja sam prašina

ja sam mean motherfatherfucker, hramovi su kanalizacija

ja sam reka nezadovoljnih, ja sam huk modrih leševa

kanalizacijom plutaju beda i strava, ja sam šljam osvajača

ja sam opsada, ja sam pleme, ja sam masakr.

Samo mi vetar puni džepove

ja ga sakupljam i čuvam u komorama

u srcu banka.

Daimone, tvoje ruke su oblaci nad tvrđavom,

pišam u Savu i gledam kako Dunav raste.

U srcu ja sam magličasti duh iz šahta,

a ti, u remind me of my favorite song.

Nedelja

Napisao sam sebi knjigu, stala je u pismo,

tek nekoliko redova odvojenih iz hodanja.

Ali pošta je, naravno, bila zaključana,

napuštena kao muzej genocida,

iza rešetaka skrivena kao firerov bunker.

Nedelja je oduvek zloban dan, u svom mom sećanju.

Krstarim u nedelju popodne, insekti umiru na vetrobranu.

Veštačko jato kroji figure neba.

Nedeljom u vreme ručka krstarim nekropolisom,

srećan sam zbog svih sitih.

Nebu nad trakom ulice postaje pretesno

preveliko je

prenaseljeno preteško naduveno

i tesno je pod njim.

Slava hiljadama koji su siti.

Slava hiljadama koji su statistika.

Po koja kap se otkine, pokušava da sahrani

mušicu razmazanu na staklu.

Nebo je jedno, gledamo ga, moje koliko i tvoje

i govorim ti kao čovek čoveku,

to je tek najava sasvim neizvesne kiše

i ništa više iza reči.

Napisao sam sebi knjigu, tek par redova

na jeziku ljudi, u nedelju

kad je pošta zaključana.

Dejan Čančarević (1975)

VEČERI KNJIŽEVNE SAMRTI

koračam sporo

jer sam se

digao kasno

na fasadama

svuda kiša

prikovani isusi iza

spuštenih roletni

svet koji spava između

frižidera i trepereće

televizije

suštinarim

dok savladavam

razmak između

sebe i smisla

što ga je video neko

drugi

u glavi

polupročitana zbirka

našeg novog pesnika

u džepu

pozivnica

danas su

književne večeri

kao parastosi

kao daće

novoskrivenom smislu

izgubljenog iskustva

ukvarenog

pesništva

znam ko će doći

po inerciji

traganja za rešenjem

neminovne nemoći

doći će

foajei sale

udruženja

pozornice

galerije

muzeji

aule i lavirinti

mrtvačnice

tačno znam

ko će doći

osećam

inerciju lica

usahle publike

književne samrti

gura me da uđem

prisustvom da povećam

ukupan broj

sa

5 na 6

i da po običaju

nemam šta da pitam

kada se smisao otvori

za slobodnu prostituciju

nikada nisam

imao hrabrosti

da glasno mislim

moje iskustvo

je nemo

kao golo

meso

IMPOTENCIJA DNEVNE SOBE

Bilo je blistavo jutro

kada si me ostavila

razdragana i sređena

uz hleb i mleko

u samoposlužno žutoj kesi

i poljskim cvećem

u desnoj šaci

jutros si na pijaci

pronašla racku

veliki ko noć

izgovorila si

da je sada dosta

bacila kesu na pod

i izašla

drago mi je

što si prelomila

no treba naći

ličnu meru

zadovoljstva

a moja je kazna

i sujetna

i moronska

i znam da znaš

da znam

da nije ta kita kriva

nego ova glava

inercija impotencija

nedolaženje postelji

na vreme

propušteni pozivi

druge šeste

iksirane žene

pijanstvo buka

alkoholna ludila

psovke prljavština

pod kapcima

nisam kriv ja nego

navika

odsustvo kretanja

odsustvo jasne

želje i planova

kriva je nezainteresovanost

među nogama

i uhodana voljna

olupina

kuda ću sad

da se potucam

ponovo

sam

kesa je pukla

mleko se

prolilo

PRIVIĐENJE

Otkada je nema

Redovno dolazi praznina

Telom i dodirima

Živa

Imajući mnoga lica

I raznolikost

Svačije šminke

U saglasjima

Različitih tuđih

Pokreta

Poseduje me

Kao uhoda

U vlasti sam priviđenja

Nevidljivog

A opipljivog

Znam joj kosu nokte

Sedefasta bedra

Prelive oko butina

I kukova

Fantome njenog

Uglačanog prisustva

Bezglasni smeh

Hologramske ljubavi

U ušima noktima

Srcu organima

Svuda je u mraku

Prisutnog neprisustva

Poslednjih dana

Pojačava se

Jednosmerna orgija

U ulegnuću

Na drugom kraju

Kreveta

U praznini

Koja nastane

Kada pred spavanje

Zagrlim ništinu

Toplu i mirišljavu

Od njenog

Disanja

Siniša Tucić (1978)

DOBA NOŽEVA SA POLOMLJENIM DRŠKAMA

Lepota ja bila kuća

dok još ništa nije postojalo

osim atoma koji nije mogao da se deli

onda je bila reč

na početku beše reč

koja je najavila doba noževa

noževi nisu imali polomljene drške

nego su brzo seckali svi

i mesec i more i oblak

posle oblaka nož je isekao prvo biće

mokro, slano i prašnjavo

kroz potok je prokrvarilo

toplota se stvarala

dodirima noža

nož je krčio šumu, pa je probio u jaje

metal je posekao krila kokošci

metal je prokrčio

put do atomske bombe

atomska bomba veliki đavo iks iks veka

čekam sada,

polako lomimo drške noževa

gradimo brane krvavom potoku

i na kraju će biti reč.

LENJA PITA, VREDNA KOŽA, NAPREDNA DLAKA

Životinja gleda čovekovu kožu,

posle razvlači lenju pitu

Čovekova dlaka bocka blok životinjskih zenica

dlaka raseca plastično uvo

nesrećnog rejvera

koji ne može da izvuče prste

iz rejv rukavice kao sterilizatora

Plastično uvo nesrećnog rejvera

povezano je sa mozgom

a mozak je plastično-staklen

i zamišlja rejv u tetrapaku

a tetrapak razvozi kamion

u obliku vele-grada

Velegrad u kome je rejver

napredna dlaka, plastična

mega uduvana zvezda

A tu je i metalni Sid Višius,

i kameni Mik Džeger

koji se bezuspešno trka

sa tetrapakom koji trči

pored stanova iz kojih miriše lenja pita

A automobil je parkiran

i ja se punim u njegovom akumulatoru.

                  

PLASTIČNA PLANINA

Okupljeni rejveri, sklupčani u kutiji

padaju iz aviona na pistu osiguranja

na plastičnu planinu iz koje izlaze krvavi noževi

u krvavoj kutiji malje mrtvog rejvera

rejv party u planini

diskoteka u krvavoj tvrđavi

u krvavoj tvrđavi, zidovi su crveni

rejveri poznaju zidove

njihovu crvenu boju

jedu krvavu parčad

krvava slova memoranduma u banji

banja je rejv žurka

u maljavoj tvrđavi rejveri se banjaju

tresu se i klate

jedu parčad zidova

krvava rejverska usta

rejveri skaču u tvrđavi

tvrđava je šuplja kao frula

krvava kao stari štap

koji je rejveru iskopao oko

koji je rejvera iščupao iz maljave države

iz države bez heroina

iz embarga bez benzina

u krvavoj tvrđavi

rejvuju šuplji rejveri

šuplji rejveri u plastičnoj planini

formularu osiguranja

šupljoj tvrđavi državne diskoteke.

SVET NA PLASTIČNO RASKLAPANJE                                      

Treba nam samo jedna zaravan na planini

Da rasklopimo plastično stolice

Raširimo suncobrane

Stavimo žicu na kamen

I počnemo da pečemo roštilj.

A onda,

Mogli bismo i da razapnemo šator.

U stvari,

Treba nam malo veća kuća da letujemo.

Nešto kao kamp-kućica

Ali na rasklapanje.

Možda će nam jednoga dana

Biti potrebno više kućica

Nešto kao kamp-naselje

I sanitarni čvor u njemu.

A zatim, možemo da se igramo

Pa čitav grad da rasklopimo

I kuće i škole i puteve

A onda

Crkve, džamije, katedrale

Šta nas košta

Upakovan materijal za rasklapanje

Donećemo kamionima

Nije glomazan.

I puške mogu biti na rasklapanje

I topovi i tenkovi

Pa čak i avioni

Ništa nije glomazno

I šta onda

A šta imamo?

Imamo reke, mostove, ljude

Imamo i dabrove

Koji grade brane.

Pitanje za decu u vrtiću:

Šta nam još nedostaje?

- Pornografija! – sva deca u  glas

Dobro

Imamo mi i trafike

Na rasklapanje

U izlozima trafika porno-novine

A onda

Šta još možemo da rasklopimo

Vozove

Linije noćnih metroa

Metro izlazi iz dubine na zaravan

Imamo jednu zaravan

Šta nam je potrebno

Tri zaklana čoveka

Zaklana  noževima na rasklapanje

Jednog crnog, jednog žutog, jednog belog

Da bi upotpunili sliku multikulturalizma

Razglednicu sa dalekih ostrva.

To ti je život na rasklapanje.

Dragana Mladenović (1977)

ZODIJAK

Zodijak. Horoskop. Životinjski krug.

Znaci. Simboli. Što ti vidi oko.

Vodolija. Puko vode. Njak.

Vino u sedmoj kući.

Ribe. Ovan. Sumrak poezije.

Mrak.

Bik. Blizanci. Povratak u more.

Rak.

Puši se na tavanu.

Da ne čuje zlo.

Lav.

Devica. Terazije.

Vi ste prekrasna osoba.

Vaga. Škorpija. Škorpion.

Naočit momak vreba iz zasede.

Oštar.

Strelac. Kozorog.

Hodajte desnom stranom.

Sumrak poezije.

Mrak.

RAZVRAT

Voditi slobodan život.

Lak život. Lak.

Život na filmu. Boemski.

Postati bećar. Bohem. Bekrija.

Lumperajka može da počne.

Voditi slobodan život.

Sladak život. Razvratan.

Posteljina od svile.

Topla kupka. Folija. Oranž đus.

Voditi razuzdan život.

Raskalašan.

Biti lake naravi.

Voditi život lak. Srebrna limuzina.

Isprobavati bela vina.

Voditi skandalozan život.

Sagraditi vikendicu za blud.

Raspusnički život voditi. Lak.

Raspućin. Uzeti slobodan dan.

Draškati klitoris.

Voditi život lak.

LUKA

Luka je nekada bila krš i lom

Nestalo je idiličnih podzemljuša

I lepih gotovo raskošnih

Porodičnih kuća

Nestalo je naselje

Okruženo šumom borova

Eukaliptusa

Luka je nekada bila krš i lom

Radilo se na pretovaru tereta

Vaše su ruke tako nežne

Dopustite da vas otpratim do šupe

Govorili su znojavi prometeji

Napupelim omladinkama

Tu u luci na goleti među žbunjem

Između nekadašnje banke i bivše

Pošte stasavali su musavi mornari

Koji su se zaklinjali najmanje triput u životu

Baš tu

Gde je nekada bio krš i lom

Gradilo se predvorje istorije

POSLEDICA

Posledica. Ono što nužno sledi.

Nastaje, proizlazi odnekud.

Ograničen rok trajanja.

Bolovi u stomaku.

Posledica. Ono što je poslednje u vremenu.

Kraj. Konac. Svršetak.

Neminovna posledica.

Nužna. Neophodna.

Posledica. Rezultat. Učinak. Ishod.

Iznos. Proizvod. Zbir.

Proizlaziti. Proizaći. Sedeti na stepeništu.

Slediti kao senka. Tiho.

Ići za petama.

Biti za petama.

Posledica. Pratiti. Pratnja.

Poslovna pratnja. U stopu.

Jedan za dugim.

Jedno za drugim. Strava me.

Posledica. Nastavak.

Ono što je vezano.

Oni što su u vezi sa.

Srasli.

Posledica. Niz.

Povorka. O. Kakva povorka.

Kordon. Kortez. Lanac. Red.

Posledica. Loza. Ono što se nastavlja.

Linija. Stablo. Poreklo. Srodstvo. Mit.

Mit o posledici.

Ivana Maksić (1984)

ČUDOVIŠTE IZ OGLEDALA

Ja sam čudovište.

To znači da sam ti majka.

Ali ja nisam majka.

Ja sam otac.

Ali ja dece nemam.

To znači da sam ti brat.

Onda sam čovek.

Ali ja sam isprva i uvek žena.

Životinja i duh.

Majka i telo.

Telo je žrtvovano tobom.

To znači da sam otac jer zavisiš od mene.

Našla sam grešku.

Prokrvarilo je.

To znači da više ne boli.

Ja sam besno čudovište.

Nisam majka, ni žrtva, ni brat, ni otac.

To znači da nisam niko ko bi tobom bio izazvan.

Tvoja sam sestra.

Skrcano ogledalo.

Patrik Kovalski (1979)

12x50 PARA

Sve senke liče na omče

i samo jedna, nalik na mene,

pita: ko je ovde inkvizitor?

U ovoj sobi.

Klaustrofobična reč - soba.

Guši i zatvara

iako napolju hladno.

Je. Jeste. Je.

Hladno je,

i očaj se zbira u metalne

novčanice na stolu

koji nije od kedra

koji nisu od srebra

i pripadaju nekom ko nije

Juda.

Nisam Juda,

nisam izdao,

mučili su me dvadeset i tri godine

ali nisam izdao da sam Juda.

Nisam Juda.

I sada sam ovde,

još uvek sam ovde,

i mislim o čoveku koji je bio

stranac u sopstvenoj sobi,

i mislim o sebi,

koji nisam Juda,

i nisam stranac u sopstvenoj sobi,

ja sam senka u sopstvenoj sobi,

ona koja pita za inkvizitora,

ona koja je samo senka za ostale senke,

senka senke,

stranac senke u sopstvenoj sobi.

Ivana Velimirac (1976)

iz tkiva mišljenja začinje se misao i mislilac,

svaka bitnost leži u mreži nužnosti,

van domašaja mreže

postaje svoj probni kamen,

istom su verom verovali i ne verovali,

iz iste reke zahvaćena voda i zatrovani bunari u niziji,

ispod praga svesti nužnost polaže u jezik

dar na svitku, poklon bez primaoca

samo je pisaljka u večnoj ruci

veliki diktat, na ostrvu zarobljen naslednik pera,

već razaznaje naspram sebe nemogućnost opiranja

kao zakasnelo svedočanstvo

lebdi lice posvete

i otkucava završni slog,

svako vidi proroka na svojim vratima i apokalipsu u svom dvorištu.

spoj nevinog i učiteljskog,

koji sve zna i razume i jedino se čudi

širini i mogućnosti u sebi sklopivoj

između ukopanih hodnika

gde samog sebe kao lavirint sagledava

malo božanstvo od praha što se nikad ne prizemlji

gasi sveće zalutalog hodočasnika

samo u sebi svoje vernike sa verovanjem izgubilo

zaćutalo pred njima, još gladnima reči

u samoći započinje imaginarni život

nadalje neometan zahtevnim prisustvom drugih

umnožava se stvarnost

nikad ne videti stvari jednom

ne posedovati malu propusnost za vreme

a ne beležiti senke oko nepomičnih

i trošenje kopči sandala putnika na daleko,

nevini učitelji zalečiće prazno mesto čežnje.

praznina svih nastambi,

dani kao senke proticanja vremena, plitka korita toka,

gde se opravdavaju trajanja kroz sve metamorfoze,

gde preosetljivi nose nasleđa preko svojih snaga,

ukrštaju se putevi na kojima se nemo i ukopano stoji,

sa onima prometnim - skice fasada, duha i zakona, duše i zaklona,

teme po ko zna koji put odricane od svojih poslednjih svedoka,

skrušen kada bude po iščekivanjima,

a iščekujući svakodnevne uzlete i obrušenja u drugima,

prekobrojnim letačima nad naseobinama,

delove života dočarane

u priručnim sitnicama zadržava,

u sluhu napregnut zvuk,

na ivici rođenja treptaja i drhtavice,

što proriče oblik nedovršenoj skici,

na tragovima počiva neodvojena,

jedinstvo je sa dva lica,

smiriti sobom žudnje koje sebi i drugima prilaze,

kao što kruška za sebe svaka nepravilan profil ispisuje.

pred očima mu se razvija trn mučenika

i već pozivaju glasovi što se uče u eshatologiji

oglašavaju se mukli od tražnje i pomilovanja

znak od papira kidan na vetru

ukrštene sudbine gledaju se iz ljuštura

i odagnana neverica da se petlovi noću natpevaju,

odlaženja u nemogućnosti izbavljenja,

kada se prokletstvo prihvata,

pomračeni vrtovi i zanemele vode,

a iz bunara obezglavljena tela

oskrnavljenog devičanstva,

figure osvrtanja, crteži unutrašnjih pobuda,

kamen koji je zaobišao jedne

postaje obličje drugog,

nosi težinu oblikovanja sudbine.

  

Uroš Pajić (1984)

O OCU

kad predmeti u mraku

stanu da pucketaju

kroz muklu hladovinu spavaonice

majka i sestra i ja

odlazimo u očevu sobu

utopljenu njegovim usnulim telom

i posedamo oko njega

kao oko ognjišta

zenice se mahnito taru o kapke

te ovi svetle

crvenilom retke krvi

na potklobučenom plafonu

gledamo mutne projekcije

njegovih snova

vidimo ga kako nad Mapama Carstva

viskom traži

težište našeg doma

ali visak se ne njiše

vidimo ga kako

pognut pred sudoperom

pokraj sebe ređa

vlažne pepeljare i riblje glave

vidimo ga kako kukačom vraća

odbegle svoje bele noževe u tor

a ovi pokorno dahću

isplaženim čeličnim jezicima

vidimo ga kako vidi sebe

da leži u krevetu i sanja

da vidi sebe kako leži u krevetu

i sanja kako

                   tada u tihom trku izlazimo

ne bi li i nas

u snu video

vidimo ga kako uzvraća osmeh

nadutoj praznini nad njim

                   tada oduvamo prašinu

                   sa svojih kreveta

                   i svo troje sanjamo isti san

kao mrak je

i mi odlazimo

u očevu sobu

 Petar Matović (1978)

NEGIRANjE FUZIJE

Svetlost se ne lomi u zenici,

već u naprslini kristalne pepeljare

na ovom stolu.

Šest je posle podneva avgusta meseca,

sunčev disk se nanometarski sunovraćuje:

boju mu opažam ne kao zatvorenonarandžastu,

već orange: mislim o rečima

koje me emocionalizuju više no ljudi.

Neću se pomeriti sa stolice,

kolena sam primakao pognutom licu,

i pri tom, gle!, ni nalik nisam

mehuru, ni rasprsnuću.

Ljudolik sam, i to bih izmenio,

svio bih se poput zmije, u samog sebe,

obgrlio bih se, krug je jedini položaj

kad ne izgovaram, a razumem se.

Dosta mi je odlaženja ne pomerajući se:

ipak nema ničeg uzbudljivog u fuziji

mog lika i sunašaca, na dnu ove piksle.

STRAŽA

za J. T.

Daleka je svetlost grada koju osmatram

pod spuštenim kapcima. U prstima premećem

telefon brojanicu, čekajući oglašavanje displeja,

ispis koji će zasvetleti, javiti se kao...:

čitavo malo jevanđelje, istorija i proricanje

života, levitacija ograničene nade...

Šake sam sklopio oko te nežne larve –

kao svici, pohrliće iz nje svetlost.

O AHASFERU

Proleće usred januara. Obrazi: nebo upaljeno.

U mrtvom monitoru, okno deformisano:

promene klimatske, aluzije biblijske.

Dodirom, gotovo neosetnim za nerv kažiprsta,

uskrsneš sistem: zamisli pokretanje kulera – zvuk je

kao vetar orkanski Atlantika, slušan sa distance

na meteo brodu za uhođenje oluje. Uskoro, sveden

na fantazam, bićeš uhvaćen u mrežu – kreiran je

novi avatar (telo moje tvori se u neopipljivom)

i novi nick (nije li uzbudljiv taj legalizam latentne

shizofrenije?); i sve je to mala igra obrta – ni bogovi

više nisu sigurni šta su božanstva, a šta ploti.

Ipak je ovo magija, od učestalosti čudo neprimetno:

prozor u svet drugi raskrili se na samo jedan click:

modem zapara uši, kao osuda... Liturgija za Ahasfera.

PROPLAMSAJ

Ovaj položaj ruku stalno se forsira: nadlaktica,

koja je medijator stola i čela /neubedljiva simulacija

nebeske vertikale/, a druga šaka nežno polegla o čvrsta,

gola leđa plastične živuljke, što na svaki kret blesne u

unutrašnjosti, kao zenice na fotografiji.

To je precizni haos: mahnita brzina magistrale, šum

dok laser čita disk, snopovi elektrona iz vrata cevi

kad iritiraju fosfor da tvori boje.

Već sviknut na ozračenje, ti si kao nemarna topologija

kablova, zgurana ispod stola, u spletu sa člancima,

bršljanom obrastao.

Ovde, u sobi, zanese te diodni proplamsaj, ta diskretna

naseobina ljubavi, osmeh olakšanja izleti zbunjeno,

kao kanarinac iz slučajno oslobođenog kaveza...

Uz mašinu, skrivenu u utrobi jeftinog aluminijuma,

bude transfer: iščezneš od tela.

VIRUS: SERBIA

Ovde se ništa ne pokreće. Tako naiđe vetar

i sve ostane tiho. Možeš da posadiš

petunije, ali se one nikad neće zatalasati

pod frenetičnim zujem pčela u leto. List lipe

ne damara na vazduhu. Tek kao fotografija

ostane, beživotni kip.

Slušaj: ćutnja se širi kao kancer, a ti pronađi

lepotu u tome. I to nije košmar: to je svuda.

 Vladimir Stojnić (1980)

Dečak na slici Claude Monet-a Un Coin d’appartement iz 1875.

Stojiš kao na granici

između rađanja reči

i umiranja predmeta.

Stojiš nem kao slika

kroz koju gledaš

i koja te vezuje sa svetom

i odvaja od njega u isto vreme.

Stojiš u polumraku sobe

na parketu koji pucketa

i gledaš bujanje vrta

kroz otvorena vrata.

Ne znaš da isto tako

pucketaju kosti

i zarđalo gvožđe

negde dole, duboko u tresetu.

Sakupljaš tišinu

sa starog stola

kitnjastog lustera

sa sivih zavesa i draperija.

Granje i lišće se nagnulo u sobu.

Zeleno ulazi u sivo.

A ti, ti si zaključao tišinu

duboko u sebi.

Držaćeš je tamo

dok joj ne izrastu krila.

  

fotografija br. 1

Letnji dan. Godina 1965. Istočni Berlin.

Počela je škola i posle prvog dana mi

igramo fudbal u zajedničkom dvorištu.

Oni dalekosežniji slute jesen. Oni što

prolaze i ne dobacuju zalutalu loptu.

Senovito je i sivo u zaklonjenom dvorištu.

Fotografiše nas moj otac koji stoji

tik pored terena i smeta. Na toj fotografiji

moja je noga podignuta nad loptom.

Svi iščekuju taj udarac, to spuštanje.

On je škljocnuo baš u tom trenutku.

Ne znamo ni on, ni ja da u isto vreme

iza prozora zgrade koji se vidi

u gornjem levom uglu fotografije

tiho izdiše Johanes Bobrovski.

Sa zelenom staklenom čašom na stolu.

Nepročitani Die Welt koji se rasuo

po prašnjavom tepihu u zamračenoj sobi.

Ne znamo ni on ni ja da ću kroz dvadeset

godina, tu na ulici koja se vidi u perspektivi

fotografije, umirati od  spidbola  u venama

mojih osušenih narkomanskih ruku.

I ne znamo ko će sve čačkati zube kostima

ostavljenim na zidu koji će proći kao ovaj dan.

Ne znamo ni on ni ja, a on bi sigurno već

trebalo da zna da će nas naše želje uskoro

pretvoriti u robove. Veoma uskoro.

Konačno, ne znamo ni da će lopta udariti

u stativu i odbiti se do njegovih nogu.

Ne znamo mi ništa u stvari.

fotografija br. 4

Avgustovska noć. Dečak Marek spava. Na

škriputavom krevetu u toploj sobi. Drugi

sprat neke kuće u predgrađu Praga. Uveče

se ljudi šćućure pored radija ili televizora

i iščekuju vesti o Rusima. A Marek spava. 

Sanja da se probudio, ustao iz kreveta i prišao

prozoru. A tamo, umesto mračnih krovova

okolnih kuća, ispresecanih mesečinom, zjapi

belina. Potpuna i beskrajna. Bez dubine i granica.

Oivičena samo ispucalim drvetom na prozorskim

oknima. I u toj belini, negde daleko, ljubičasta

tačka. Približava se i pulsira. Uskoro postaje

velika i glatka ljubičasta jabuka. Marek ne vidi,

ali može osetiti ljubičaste crve u njoj. I može čuti

kako srču ljubičastu krv jabuke. Znajući da mu

niko neće poverovati, Marek je sa stola uzeo očev

fotoaparat, i škljocnuo. Umiren, vratio se u krevet.

Ne zna Marek da na fotoaparatu nema fotografije

koju je u snu napravio kao dokaz. Ali fotografija

iz njegovog sna postoji negde. I na njoj se sve

vidi. Jer dečak je škljocnuo. Postoji i stvarnija je

od tamnih krovova, praških trgova i Rusa

koji će ući u Čehoslovačku sutradan ujutro.

Kada se  Marek probudi. I otrči kod fotografa.

fotografija br. 6

25. septembar 1999. godine. 10 sati pre podne.

Kuća na obroncima severne Kalifornije. Iznutra

svetla od sunca čiji zraci prodiru kroz velike

prozore i padaju na bele zidove. Sa luksuznim

i izveštačenim nameštajem presvučenim kožom

u bojama i rasporedu šara leopardovog krzna.

Fotograf Penthousa je, isprobavajući fokus, u

predsoblju, uslikao Darela. Na toj fotografiji

Darel nosi usku belu majicu, fotografisan je

gornji deo njegovog tela. To se ne može videti,

ali ispod struka on je go i u tom trenutku rukom

prelazi po udu koji postaje krut. Ne zna da je

fotografisan. Sprema se da uđe u sobu čiji se

deo vidi preko njegovog desnog ramena, u

središnjem delu fotografije. Sprema se da uradi

scenu. Da nema belih zidova, u toj sobi bi se

video tim šminkera i raznoraznih korektora

kako doteruje koleginicu Angel Cummings.

Zagledani u kožu boje bronze, između ostalog, oni

proveravaju da li je propuštena neka zalutala dlačica

na njenom izdepiliranom telu. Zna se, jer scenario

tako kaže, da će se raditi oralno, vaginalno

i analno. Full house, kako se to u industriji

obično kaže. Ali ne zna se da rezultati Darelovog

lekarskog pregleda ne kasne zbog spore administracije

Instituta za bakteriološku analizu L.A. Ne zna se ni da

će Angel umirati prekrivena pegama tačno godinu dana

nakon nastanka ove fotografije. Ne znaju to ni

hiljade konzumenata koji će film Analni prepad

kupovati u radnjama širom Amerike. Ali u tom

trenutku, u trenutku fotografisanja, Angel

je još uvek sigurna i zdrava. U tom trenutku

ona će živeti večno. Sa druge strane zida.

fotografija br. 12

Na konkurs u organizaciji odbora za kulturu

skupštine Pariza sa temom Najlepša fotografija

mog grada pristiglo je malo radova. Pobedila

je fotografija koja prikazuje Trijumfalnu kapiju

iskosa, onako kako se vidi iz parka Monceau.

Na fotografiji se u podnožju kapije vidi kolona

ljudi u hodu. Obrazloženje žirija se oslanjalo

na vezu bogate pariske istorije oličene u

monumentalnim građevinama i živog pariskog

duha koji simbolizuje ljudska vreva.

Uz skromnu novčanu nagradu za autora,

fotografija je odštampana u velikom formatu

i postavljena na bilborde širom grada. Iako

svakodnevno gledajući u bilbord, nijedan

Parižanin nije primetio malu ženu u crnom

kaputu, utopljenu u masu ljudi pod kapijom.

Znatnim uveličavanjem prizora sa bilborda

postalo bi vidljivo ispupčenje na mestu džepa

njenog kaputa. Nešto veće od onog koje bi

prouzrokovala ruka u džepu. Niko od prolaznika

koji rasejano gledaju bilbord na putu ka kući

ne zna da je ta žena, u tom trenutku, osetila

slobodu. Po prvi put. Ubrzanog koraka, stežući

rukom Smith & Wesson 340PD u džepu kaputa.

Ima jedna kuća u 14. arondismanu koja čeka na

nju. Kuća u Rue Fermat. Broj 48. Privlači je kao

magnet. Više je ne bole ni velike modrice na

njenom mršavom telu. Modrice koje se duže

zadržavaju na žilavom telu. Na telu koje pati.

Ali ona je okrenula novi list. Jednom zauvek.

14. arondisman. Rue Fermat. Broj 48. Ona stiže.

U ruci steže slobodu. Na povratku s posla

rasejani Parižani gledaju bilbord. Ali je ne vide.

NAPOMENA

U ovo  izboru se ne nalaze pesme Nike Dušanova, Sergeja Stankovića i Bojana Samsona koji su već predstavili svoju poeziju u sklopu pesničke antologije grupe BES, pa je ovde prostor dat drugim imenima. U ovom izboru se takođe ne nalaze pesme Nikole Živanovića kao urednika bloga.