МИЛОШ ФОЛИЋ

УКЛЕТЕ КУЋЕ

            Никада ми није пријао боравак у кући. Чак ни сада у пензионерским данима. Одувек сам више уживао у природи. Зидови ме гуше, притискају и радије бих се пекао на сунцу читавог дана него седео у соби два минута. Мада, и сунчеви зраци ми прилично сметају осим када седнем испод веће крошње и ухватим неки јачи зрак, као ласерски сноп, и наместим се тако да ми осунча врат. Тада се лепо дружимо, престану болови, смањи се несвестица, буде ти топло и истовремено те прође језа... Лепо је када осетиш како ти крв јаче струји у пределу врата, тада, када се окренеш ка проклетој ужареној лопти. Као и са женама – не можеш без њега, а некада би га најрадије искључио и нека је мрак, мени не смета. Остарелом полицајцу није се дало удовољити. Навикао на сталне јурњаве за криминалцима тешко сам подносио породичан живот. Жена је радосно дочекала моје решење о пензији. Ја баш и не. Свему је вероватно допринела чињеница да су нам син и ћерка јако млади преминули. Од тог тренутка улица ми је постала дом.

            Свакодневна гоњења, скакање са мостова и зграда, довели су ме до троструког бајпаса, ишчашења кука и безброј поломљених костију. Све ово ми је прилично отежало старачки живот. Али ме није задржало у кући. Након свега што се догодило лакше ми је било да не будем присутан. Пораним док сви спавају, скувам чај, некад кафу, попијем велику чашу воде и седим у тишини. Онда прође први наредни раноранилац и истера ме из куће. Некако сам лакше подносио људе када се ушуњам међу њих него док сам тако изложен, сам у дворишту куће, и волео сам да лутам. Појавим се, повремено, око ручка и ради неких тежих кућних послова које нисам ни смео да обављам – углавном сам био морална подршка; али свеукупно, више ме није било него што јесте.

            Нисам одувек био такав. Сећам се тренутака када сам бежао с посла не бих ли био са породицом. Радосни моменти у мом животу: женидба вољеном женом, рођење деце и посао у коме сам уживао. О свему сам размишљао, трудио се да свакоме обезбедим кутак у кући, поставим чврсте основе како бисмо били сложни, срећни и што више година здрави и на окупу. Све ми је било важно: где ћемо углавити нову столицу, да ли би се слагала нека друга боље са столом или је ова та која нам је потребна. Озбиљно сам схватао уређивање врта и сређивање гараже. Волео сам те ствари, чиниле су ме комплетним. Сећам се ораха испред куће који је у тој мери био плодан да се могло толико тура разноврсних колача направити и то само од једне бербе. Тих година живот ми је био готово идеалан.        

Једна секунда била је довољна да све промени. Секунда толико небитна и прозаична да се јако брзо заборавља. Опет, сећам се речи покојне таште: „Не опуштај се када ти све иде како ваља, не буди наиван“. Лако се човек опусти.

 Све је кулминирало на дан крсне славе. После тог двадесет првог новембра ништа више није било исто. Био ме је глас да сам неумољив када је полицијска истрага у питању. Где би други одустајали, ја бих настављао док не истерам ствари на чистац. Нисам волео нерешене случајеве. „Не постоји добар лопов већ само лош полицајац“, говорио бих. Тако се у неком тренутку појавио крадљивац којем се није могло ући у траг. У тој мери је био вешт да смо сви скупа испали потпуно неспособни. Остали се нису превише узрујавали, а ја сам био на ивици нервног слома. Сећам се да сам и супрузи говорио о њему, толико ме је све оптерећивало. На посао нисам заборављао ни када сам покушавао да заспим, прогонио ме је. У сну би ми обично крао ствари из куће, смејао ми се и говорио нешто правећи такве гримасе да бих га, да ми је заиста тако пришао, батинао док не помисли да је неко други. Свашта ми је радио, а ја бих ситуацију мирно препустио Хипносу. Није ми било лако.

            После дугог и напорног истраживања успели смо да га ухватимо – на делу. Све је било у потпуности јасно и крајње случајно. Пратили смо где би могао да се појави, знали му рутину и неки оквирни распоред, пратили и његову родбину и ближе пријатеље, али све се наместило само и можда би се свакако тако одиграло и да се ми нисмо толико трудили. Застао сам да вежем пертлу и угледао светла у стану за који сам знао да је тренутно празан. Није било никакве дилеме. Пронађен је у туђем стану како ставља позлаћени есцајг у своју торбу. Приведен је, саслушан, све по прописима и сећам се тренутка када ме је погледао. Није крио ни кривицу, ни страх. Био је млад и уплашен. Опет, био је крив и мој посао је био да га задржим и касније предам судији.

 Но, његова мајка се није сложила са нашим закључцима и пресудом суда, а добио је више година тешке робије. Мајка је мајка, била и остала. Разумео сам њен очај, страх, није желела да призна синовљеве грешке јер није могла да примети недостатке. Тешко бих и ја рашчистио са собом да су моја деца у питању. Али, овде није било дилеме, питање је било да ли је заслужио толику казну или му се могло блаже судити.

            Тешко је прихватила читаву медијску усмереност на свакидашњи прекршај. И мени је било чудно – осим тога што смо га дуго гонили, није био неки серијски убица да би се новинари у тој мери заинтересовали за његово име. Гора је била осуда околине, познаника који лако пређу са похвала на осуду и почну са закључцима да, ако је син такав, морају бити и родитељи који на тај начин васпитавају дете, а није искључена ни генетика. После свих ситуација, добацивања и погледа, потпуно погнуте главе и сасвим згаженог духа схватила је да неко мора платити за почињену неправду према њиховој породици и кривица је пала на мене.

            Није могла да ми опрости хапшење. Веровала је да сам подметнуо доказе при хапшењу и из неког разлога узео њеног јединца на зуб, иако је била свесна мог беспрекорног досијеа. Надала се да сам у овом случају ја негативац. И најбољи погреши као што су некада најпроблематичнији ван сваке сумње. Све је имало више смисла од тога што је било очигледно. Потресен њеном вољом и жељом да докаже да јој је дете невино, покушао сам да пронађем било какве олакшавајуће чињенице из младићевог живота. Али, што сам више копао све је било теже. Утврдио сам да постоји образац понашања који неминовно води све већим злочинима. До тренутка када би почео и са повређивањем људи.

            Од тог часа почеле су моје невоље, а и умешаност моје породице. Пренела је свој гнев на мене и ту нашла сигурно уточиште за своје оптужбе. Престала је и свог супруга да слуша по том питању у тој мери да су се раставили. Расла је мржња мајке до момента када је кулминирало применом опаких средстава – двадесет првог новембра.

            Славски дан у мојој породици увек се схватао озбиљно. Поред спремљене хране испоштује се сваки обичај везан за свеца. Светкује се редовно по три дана. О озбиљности догађаја сведоче бројне реномиране званице. У случају лошег материјалног стања узајмљује се новац или се продаје мање потребна имовина. Можда се понекада претеривало, али тада су сви наши познаници били позвани, рођаци остајали и по неколико дана, а ми срећни јер смо у прилици да омогућимо та дружења и захвални што смо благословени. Нисмо жалили потрошено – било је једном годишње и важније од свих рођендана заједно. Сви смо се отворено радовали том дану.

            Чињеница да се дотична госпођа непозвана појавила баш тада само доказује њену спремност и могућност да почини највећи злочин не би ли себи причинила какву-такву сатисфакцију. Такве особе заслужују најгору казну, световну. Појавила се баш двадесет првог, делимично пијана, горда и безобразна. На моје дискретне покушаје да је уклоним одговарала би бујицом псовки и увреда. А на покушај избацивања узвратила је најгором могућом клетвом – пожелела је да ми се затре презиме.

            Испрва нисам озбиљно схватио трабуњања очајем испијене и припите жене, али на њена инсистирања за упокојавање потомства нисам остао нем. Избацио сам је напоље и забранио да крочи у моје двориште. Псујући је отишла, врзмајући се још неко време око ограде. Игнорисао сам је колико год је било могуће. Најзад је и отишла. Лакнуло ми је. По природи посла нисам имао мира нигде осим у својој кући и толико је требало да ми њен упад упропасти и ту једину мирну тачку на мапи.

            Генерално нисам био сујеверан, али нису ми пријали људи који ми желе зло. Моја супруга осећала се мало другачије. Она је претње схватила јако озбиљно и пожелела да доведемо неког ко ће нас заштитити од туђе мржње и злих слутњи. Одбио сам. Хтео сам да се читава ствар заврши тог тренутка. Посвађали смо се и ја сам преузео одговорност на себе у случају да се нешто догоди. Међутим, није се дала умирити.

            Дани су пролазили и била је све узнемиренија. Није јој излазило из мисли све што се десило. Увек је бринула због свих, деце највише, а није имала неког конкретног разлога. Сада њу и њене неко отворено мрзи и ко јој гарантује да некоме неће и наудити. Примећивао сам повремене разговаре када покушава да ме подсети како јој нисам дозволио да на све начине осигура мир својој деци. Разум је био на мојој страни, држао сам се тога.

 Када нам се ћерка разболела, окривила је мене. Чак и када је преминула. А нисам то могао никако да спречим. Доктори су нас обавестили да је боловала од тешке болести којој није било лека. Умро сам тог момента када су ми рекли да се не може ни лечити, камо ли излечити. Када је издахнула само сам осетио крај. Њен и свих нас. На сахрани сам се стоички држао. Нисам бризнуо у плач. Колико се сећам нисам ни могао да плачем. Као да нисам био ту, нисам корачао том путањом коју су сви прошли од капеле до њеног гробног места. Супруга је проклињала дан када се родила, тренутак који ју је довео на овај свет те сада мора да посматра своје дете у дрвеном ковчегу браон боје. Слушао сам је и као никада пре сложио се са свим што је рекла, а нисам разумео ни реч. Нисам био сигуран да ли куне своје или рођење наше ћерке. Да ли проклиње родитеље или дан када се једна од њих две родила. А био сам неочекивано миран, а опет разумљиво паралисан.

Почео сам да пијем.

            Одувек сам сматрао да једини прави начин да се човек избори са смрћу јесте хумор. Неминовност коју не можемо избећи и увек сам јој се смејемо у лице. Мада, никада до тада није неко мој лежао у тој рупи дубокој два метра и није деловало истинито. Тада нисам могао ни да је погледам у лице, о подсмехивању нисам размишљао. Осетио сам страх, онда љутњу, а после пар секунди страшну рупу у неком органу. Тако је болело. На тај начин се макар физички одражавало на мене. Одржавао сам свој дух све док се мајка заблуделог сина није појавила и на сахрани. Наставила је у истом маниру. Није имала милости. Незадовољна одласком моје ћерке, пожелела је исту судбину мом сину. Ударио сам је. Пала је и више није устајала. Утврдили су постојање  анеуризме, мали ударац био је довољан да се сруши. Није ми било жао. Нисам осетио ни кајање, оно људско. Пре њеног доласка могао сам да се срушим од туге за кћерком, а у тренутку када сам ударио женетину био сам опет, на трен, срећан.

Добио сам пар година затвора. Супруга је остала сама са сином који је убрзо оболео. Неочекиваном брзином добио је карту у једном правцу да посети своју сестру.

 И стари орах се сасушио. Супруга која је личила на живи леш, излазила је из куће само ујутру, купила би нешто себи и то не сваког дана. Осетио бих сваки пут када би јој одобрили посету да улаже превелики напор док разговара самном како ме не би увредила. Нисам је кривио, нисам ни реч рекао на било коју њену опаску. Само сам је гледао и био захвалан што се и тих неколико пута појавила. Јавили су ми једног дана да је продала кућу и преселила се у други град. Рекла  је да не може више да ме посећује. И сам сам изгубио два дивна и мила детета, умирао од туге и мучио се сваког дана истином, али чинило ми се да је она патила више. Постоји нешто у вези између мајке и детета.

Када сам одслужио казну, не размишљајући о свему што се променило од дана када су ме одвели, пошао сам кући. Сада туђој, а нисам имао осећај да више није моја. Још сам могао да осетим њихово присуство, чујем смех и гужву која је била нормална ствар у нашем дому. И њу сам видео, за столом, иако сам знао да је не видим већ замишљам. Стајао сам и гледао. Комшија је, не препознавши ме, само у пролазу гласно закључио: „Откако су ови дошли, почео је да цвета и не престаје да рађа, баксуз матори“.

*

Живот школског професора уме да буде јако угодан. Поштују вас деца као и родитељи. Можда и интензивније. А највише друштво које цени напор који се улаже у васпитање туђе деце и извођење на прави пут. Много је оних који залутају у тинејџерским данима, а на добром педагогу је да им помогне да се врате. Мада у модерним временима није баш тако.

Правилан ток живота одредиле су прецизне друштвене конвенције. Након завршене школе и војске, потребно је још само да се запослите и оснујете породицу. После вам не преостаје ништа друго осим да сачекате куцање смрти на врата. Процес који је јако једноставан и свако уме да прати његов ток. Ономе ко то не постигне до своје тридесете године преостаје да одговара на питања која се своде на испитивање ситуације и да ли је тако како је јер је он то желео или није био довољно способан да се избори за себе. Шта би друго желео него све о чему нормални сањају. Када се нужно утврди искључиво његова кривица, следе свакодневна подсећања на године у које је зашао, наводе му се имена познаника који су се оженили, децу добили, скућили се и високе школе завршили. А он, чека тридесету, све је ту, а опет није.

Ја сам се, наравно, савршено уклопио у читаву ствар. У тој мери сам био успешан у науци живљења да су ми многи завидели. Завршена школа и факултет, професорски посао у школи, лепа млада жена и здраво мушко дете. Свакако сам био на самој граници идеала, ако не и безобразно преко ње, кршећи правила умереног склада. Свестан проблема ситних душа, покушао сам скривено да уживам у својој доброј срећи. Устручавао сам се при куповини, нисам пријављивао годишња летовања, већ смо сваке друге ишли на село (које немамо), а понекада ишли код пријатеља на планину. Покушао сам да не штрчим јер сам сведочио жртвама које су неки претрпели због среће која је ретка. Али, како велика тама увек нађе пут до срца праведника, страхоте су почели да опседају и мој дом.

Посао у школи има своје предности, као што већ рекох, но, дешава се да посрну. Родитељи, имајући превелика очекивања од своје деце, често неразумно процењују њихове способности. Уто, склони су веровању да неуспех детета пореде са вештином професора да пренесе своје знање, не узимајући у обзир ни жеље ни интересовања самог детета. Пребацивање одговорности у складу је са општим навикама нашег друштва, док се туђи успеси радо присвајају.

У неком тренутку дошао је младић из другог града у мој разред. Прешао је са мајком која се развела од његовог оца. Дечак кô дечак, није имао неке претеране склоности ка науци, али, опет, просечног дара. У сваком случају довољан да прелази из разреда у разред без већих мука. Међутим, развио је бунтовничке нагоне, лако пронашао друштво које га је у томе подржало, и, како следи по дефиницији, престао да учи. С временом је постао и дрзак када бих покушао да га приволим не би ли повратио некадашњи успех.

Разговор са његовом мајком ишао је очекиваним током. Самохрана запослена мајка није имала превише времена да води рачуна о детету подивљалих хормона. Препустила је мени да окушам срећу. Није се бунила, била је свесна преображења које је било очигледно, али није имала снаге да отпочиње тај рат. Сигуран сам да је мислила како је и сама крива јер је у његовим најосетљивијим годинама решила да пресече, растури породицу и наметне му осећај стида, одговорности и несигурности. Била је постиђена, а нисам желео да то изазовем код ње. Покушао сам да помогнем, због њега, због ње, због себе. Осећао сам како не постоји нико ко би се могао умешати и да сам ипак и сâм одговоран као неизбежан део његових преподнева. На жалост свију, није било могуће променити неког ко нема ауторитативну фигуру у својој кући. Сваки покушај био је унапред осуђен на пропаст. Дечак се није дао смирити тако лако. Несвесно је тражио оца, ја то нисам могао да будем.

Како се приближавао крај године, а он бивао све гори, принудио ме је да му оставим јединицу из владања. Поред све добре воље, непоштено би било према осталој деци да му толико попуштам. Мајка је вероватно очекивала више и за лош резултат окривила мене. Дешавало се и раније, и много сређенији од њих, и оба родитеља заједно. Некада су долазиле и баке, да ме подсете како је било када смо ми били млађи. Свега сам се наслушао, али онда је момак побегао од куће и није пронађен. Барем колико сам чуо. Тада су моје невоље попримиле неки други облик.

На родитељском састанку појавила се мајка несталог момка. Додатно је чинила ситуацију непријатном гледајући право у мене. Пробао сам да не гледам у њу, али незгодан поглед ми је отежало избегавање. Једва сам дочекао крај и покушао да побегнем. Престигла ме је и тихо, кроз зубе упутила ове речи: „Дабогда ти се затрла кућа, немао род и пород!“ Више није виђена у нашем крају. Нисам касније сазнао шта се десило са њима.

Дошавши кући након непријатног сусрета, обавестио сам супругу о свему. Предложила је да се она нађе са мајком дечака што је мени било непримерено и пре свега непотребно. Да је тада покушала, можда би је и пронашла. Међутим, нисам видео потребу за извињењем те сам јој забранио да ишта ради по том питању. Покушали смо да наставимо нормалан живот.

Пријатност дотадашњег живота заменили су очај и катастрофа. Наш син јединац заменио је сигурну будућност криминалним деловањима. Његова мајка, моја супруга, није желела себи да призна горку истину. Злочини су с временом бивали све озбиљнији, а она је све интензивније одбијала да прихвати стварност. Реална слика приказивала је средњошколца који из непознатих разлога присваја туђе вредности, а када бих му мирним путем скренуо пажњу на неминован след догађаја, бивао је све агресивнији. Без неких конкретних разлога постао је љут, страшно раздражљив и одбијао било какве сугестије. Такав никада није био и није васпитаван да не размишља о својим поступцима и њиховим последицама. Још као мали умео је да пази на себе.

Доказе које сам предочио супрузи једноставно није посматрала као осуђујуће. Веродостојност је заменила случајним сплетом околности. У њеној глави, он је још увек био мили дечак – неспособан за злочине тог обима. Нервно растројен, окренуо сам се алтернативним решењима. Открио сам особу оспособљену за скидање проклетства. Али, речено ми је да је потребно пронаћи оне који су били одговорни за покретање свих немира. Немогућност тог чина означавала је наш пораз. Нестала је и све је остало на томе.

Готово сам сигуран да је и то био један од разлога бекства вештице. Није желела да се ишта испречи њеном дијаболичном плану. Сигурно пропадање мог сина наговештавале су учестале полицијске контроле у нашој кући. Његово дивљаштво прелазило је сваку меру. Пљачкао је немоћне пензионере отимајући им и то мало што су имали. Врхунац је уследио у стану наших пријатеља, ухваћен је на делу док је стављао у торбу њихов позлаћени есцајг.

Како сам очекивао такав расплет нисам се превише узнемирио. Свестан сам био нужности његовог преваспитања. Ми, једноставно, нисмо били у стању да изађемо на крај с њим. Међутим, моја супруга је била изненађена хапшењем. Тобоже није била упућена у догађаје. Не прихватајући чињенично стање, кривила је човека који га је ухватио у разбојништву – полицајца познатог по исправности.

Љубазни господин желео је да јој изађе у сусрет, видео је њен бол, али докази су се гомилали и с временом су пронашли још инкриминишићих чињеница против мог сина. Осуђен је на доста година затвора, далеко од нас. Медији су нас разапели, комшије учиниле даљи живот немогућим. Тако осрамоћени тешко смо обављали своје послове.  Боравак у кући бивао је све гори услед константног пуцања водоводних цеви.

Довољно тешку ситуацију уздрмало је нешто неочекивано. Наш син се обесио у затворској ћелији. Написао је како не може поднети злу судбину. Осакаћени болом нисмо знали куда даље. Раставили смо се. Супруга је и даље кривила полицајца који је обављао свој посао. Не обазирући се моја гласна противљења, отишла је до његове куће и направила сцену. Убеђена у исправност своје жеље за погибијом његовог потомства. У смрти његове деце видела је космичку правду. Нисам могао да је спречим. А након смрти његове ћерке, исту судбину је наменила  и сину. Полицајац је очекивано на те речи коначно одговорио насиљем и завршило се кобно по њу.

Останак у том граду за мене више није био могућ. Продао сам имање и отишао што даље. Наставио сам да путујем и нисам се освртао. Од нових власника добио сам само једну кратку поруку која је разрешила оно што је било спорно при купопродаји: „Решили смо проблем са цевима.“ Нек им је са срећом.

...

итд.