MILOŠ ILIĆ

HOMO ERECTUS

            Erekcija. I to kakva.

            Budži se nekih sedamdeset centimetara južno od njegovih očiju. Ne vidi je od prekrivača kojim greje svoje telo, ali u delu gde se penis nadigao jasno se ocrtava zadebljanje u čaršavu. I to kakvo.

             Misli da će jutarnja dizavica brzo proći. Zato ostaje da leži, spokojan. Zamišlja ovo i ono; prebira po glavi različite obaveze koje ga čekaju tog dana… Sve ono što ljudi rade dok leškare u krevetu.

            No, falus ostaje nepokolebljiv. Svaki put kad pogleda ka njemu, čini mu se kao da je klobuk ispod pamučnog prekrivala sve veći i veći.

            Plaši se raka. Svih tih odvratnih izraslina po telu. Mladeža koji rastu i rastu i rastu i rastu. Stoga mu dosta vremena oduzima skupljanje hrabrosti da spusti ruku, tamo dole. Ne radi to polako, kako se ne bi predomislio. Sjuri ruku ka međunožju i jednim odlučnim pokretom šake zgrabi pulsirajući ud. Na prvi stisak ne može da oseti ništa neuobičajeno. Sa olakšanjem nastavi da ispituje svoj organ, siguran da nije problem u kancerogenim ćelijama, već u nepobitnom dokazu njegove ogromne muškosti.

            Ne vadeći pipajuću ručicu iz sigurnog kiselkastog mirisa međunožja, drugom rukom zbaci prekrivač. Uspravi se na jastuku i baci pogled ka pukotini koju stvaraju njegove butine, a ispunjava je njegov pol. Oteklo meso niče iz potkresanih dlačica, prožeto debelim venama – puzavicama. Uspuzale su se do samog početka glavića. Nije bio obrezan, ali je od tolike količine krvi u sunđerastom tkivu kožica sama spala i zategla se do cakljenja. Glavić crven. Čvabalo uvek malčice zašiljeno – rascvetano. Ali, sada je tu samo zarez, smešten između dve oble kriške koje su formirale rupu.

            Uhvati ga i drugom rukom. Drži ga, diveći se što mu viri barem pet centimetara buzdovana. Juče je jedva mogao da ga nadigne do polovine druge šake.

            Od oduševljenja, ne zanima se mnogo zašto mu se sve ovo dešava. Skoči sa kreveta i potrči kroz vrata spavaće sobe. Uzvikne ženino ime. Nju to trgne, te ispusti šolju na pločice kuhinjskog poda. Sagnuta iznad komadića keramike i smeđih barica kafe, ne vidi ga. Kaže joj da ga pogleda, a ona njemu da se tera jer ju je uplašio, i zašto ju je uopšte tako zvao, mislila je da mu se nešto desilo; i jeste mu se nešto desilo; šta; pa pogledaj!

            I ona uspravi svoj nevini pogled, i vidi dlakave noge svog muža, i vidi kako mu se pri karlici klati – od čiste težine klati, ne klati od mlitavosti – strela. Bože, šta je to; ne znam ali stavi ga u usta; neću da ga stavim; ali moraš, vidi koliki je; ali neću!

            Žena zapuzi unazad, pa se pridigne. Osloni se o kuhinjski element i pilji – ta stvar pleni sve poglede u sobi. Kao crna rupa. Muž je nagovara da ga barem dotakne, ali ona neće. Plaši se. Izgleda joj neprirodno veliki, težak. Sumnja da bi sperma koja bi izbila iz njega bila previše vrela i ošurila bi se. Ipak, premišlja…

            On to vidi, pa joj priđe. Ali, u prilaženju, zakači gajtan na sokovniku, te se aparat sruši svom silinom o pločice i pomeša malo jevtine plastike sa keramikom i kafom, kao i malo žutog soka. Ona se buni da bude pažljiv, on se smeje – šta je jedan sokovnik za ovakvu moć. Prilazi joj za još jedan korak, a ona se polako penje na element. Prilazi joj još bliže i u prilasku – u klaćenju – sruši svoju šolju, sa kafom koja ga je čekala. Šolja se razbije. Kafa ga opeče po bosim nogama. Ali on ne mari. Moć univerzuma sjurila se u njegovu stvar i on će je iskoristiti po svaku cenu. Žena je već sela na element. Zadiže dugačku majicu. Pokazuje obrijani otvor koji se rascvetao, mokar.

            Kao da se povećao; kao da jeste; volim te; volim i ja tebe.

            I čitav metar pre no što je može dotaći rukama, njegov vrh nalazi prolaz kroz usmine i zariva se duboko, preduboko. Ona ječi, skiči, uzvikuje: nije sigurna sviđa li joj se ili bi da prestane, ali jedno zna – ovakva prilika se ne propušta. On joj prilazi, istom brzinom. Klizi u nju sa neverovatnom lakoćom. Prodire gde još nikada nije bio. Gura se i tare, i mazi delove njene unutrašnjosti koje je mogao samo da zamisli, ako bi o njoj mislio kroz ljudsku anatomiju. Probija se, tiska se, pokušava da joj se ceo podari. Ženino telo ispušta trzaj za trzajem, iako joj je muževljev ud odavno probio creva, odavno probušio pluća, razderao bubrege, zarovario po srcu, obmotao se oko grudnog koša i stigao do grla. Ali još nije ceo unutra, te on gura i gura i gura, sve dok ženino oko ne ispadne, a umesto njega se pojavi usijani vrh.

            Utom, kad je ona odavno bila prokolčena, a on blizu svog vrhunca, u kuhinju uleti njihov trogodišnji sinčić. Promumla nešto kao – mama – on trzne još jednom, uzvikne i on mama, a mlaz gustog, belog kokosovog soka prokulja kroz čvabalo; preleti kuhinju i sruči se na sinčića, ubivši ga na mestu. On vrisne, pokuša da izvuče zmiju iz njenog legla, ali se ona previše čvrsto drži za kosti njegove žene. Previše je duboko rila po mišićima i previše se dobro uplela oko tetiva i creva da nikako nije mogao da se oslobodi nje. Pa guraj, pa guraj, pa pusti me; ali nema odgovora. Samo jedno mokro oko, zagledano ni u šta određeno, samo malo u smrt.

             Lupi ženi šamar – ne bi li je osvestio. Njeno telo se skljoka sa kuhinjskog elementa na pod. Povuče njega sa sobom. Oboje leže u lokvi soka i kafe, i komadićima plastike i keramike. A penis sve više i više napreduje kroz ženino oko, pokušava da se izvije dovoljno u stranu i zgrabi nogu stola. Iz njegovog vrha teče bela slina, bela haljina Morane kojoj on pokušava da pobegne.

            Grabeći dalje od žene, grabeći dalje od nepokretnog sina, rušeći sve pred sobom svojom nemerljivom muškošću – vremenom će ispuniti zapreminu čitave kuće, čitavog grada, čitavog sveta – veliko klupko uda.