ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

БИО СИПОЗНАТ КАО МОМАК ЧВРСТ

                               Срећа кратко траје

                                Народна изрека

Био си познат као момак чврст

Над добрим делима си плакао

Над вестима лепим несвакидашњим

У углу најтамнијем на весељима

На скуповима раздраганих

Над подухватима часних и храбрих

На сваки божји знак

Извирало је из тебе

Не у несрећама не у патњи

Ни у гневу ако га је било

Плакао ниси

Био си познат као момак чврст

Плакао би када то нико

Није очекивао и нико обраћао пажњу

У сваком случају

Не тако често

О ЛАКОЋИ ПИСАЊА

Да није радости писања никакве радости за тебе не би било

Не пиши ако је то мука Већ сама потреба да извезеш шару на свету

Већ сам рукопис као чипка у камену довољан је доказ твоје несреће

Високих завета испаштања на које си осудио себе

Већ сама потреба да испеваш (свет) говори о његовој неподношљивој страни

У чему си затечен као кратер на месецу

Не пристај на муку писања

Оно што не можеш да кажеш осећајући срећу – са блаженством у гудима

Са спокојством у срцу – никада немој ни рећи

Зар ћеш онима у долини суза открити сузе зар ћеш онима

У долини плача објашњавати плакање прво

Зар ћеш толико умишљен бити

Зашто би тамом објашњавао таму сивилом растеривао сивило

Муком над текстом – тако мајушњом патњом

Мењао патњу која би могла да те спасе

НЕ ВЕРУЈЕМ У КРАЂУ СТИХОВА

Не верујем у крађу стихова

Ништа природније него песму претвории у песму

Нита природније него дрво претворити у дрво

Челик у нешто челично

Земљу у нешто земљано боје земље

Заиста ништа природније него

Стихове претворити у нешто стиховано

Песму преобразити у нову песму

А шта би од ње и могло бити

А на шта је друго и срачуната

Не може се од песме добити нешто челично

Не може се од песме добити нешто земљано

Можда једино боја земље боја заставице

На одлазећем броду у сутон

Можда понекад укус џенерике која вас је

Преносила с гране на грану

Као руке гомиле каквог хероја

Али то је ваш укус и ваша ствар

Заиста ништа природније него

Песму преобликовати у нову песму

Песма коју осетите у грудима постаје друга песма

А ви постајете други ви

Она украде вас – ви украдете њу

И шта је ту украдено

ТРОСТРУКА ЈЕ СМРТ ПРОРЕЧЕНА

Трострука је смрт проречена

Која се одасвуд приближава

Смрт планете и Страшни суд

Смрт моје државице

И моја лична сасвим усамљена смрт

Ипак је то сувише

Ипак је то читава гужва

Метеж смрти

Толики

Да помишљам детињасто

Како ћу се некако провући

НЕ ВЕРУЈ У СМРТ КАО У ОДЛАЗАК

Не веруј у смрт као у одлазак

Ниси видео ни стоти део лептира

Ни половину риба

Инсекте си упознао тек као пар насртљиваца

Ниси упознао ни сопствену мачку

А шта рећи о врстама биља

О типовима пљускова и неманима стидљивим

О лицима брежуљака и валовима песка

И поврх свега свакога дана откривају

Понешто што је било пред носем

(да не говоримо о планетама далеким

О звезданим јатима која крштавамо)

Свакога дана добијемо позивницу за неки нови свет

Ми који ћемо то преживети или не

Ми који морамо рећи да смо живели на свету

А нисмо упознали шеме лептирових шара

Ни хиљадити део фамилије паука

Ни кап онога што чини овоземаљска капи

Не може бити у свету нешто што већ није у теби

Ти си највише што је Створилац хтео

Ти си врхунац и крај свему насталом пре тебе

Не – никако не веруј у смрт као у одлазак

ЖЕЛЕЗНИЦА ИМА ДА ИДЕ

Железница има да иде – има да иде

Аутобуси има да иду – има да иду

Бродови има да иду – има да иду

Каменчићи који се прескачу док спаваш

Сенке заљуљаних девет топола

Светиљке на ветру – свезани чунови

Не знам цвет који некуд није отишао ноћас

Не знам столицу којој се ножице нису умориле

Све сам послао на пут – све што знам

Све што сам чувао у памети и срцу

И остао сам у празној капелици

Велики тиранин на коленима

И не реци да си ме залуд чекала

Да сам дошао са неочекиване стране