ВИЛИЈАМ БЛЕЈК

МУЗАМА

Било на Идине сеновите веђе,

Ил` у одајама источног града,

Одајама сунца што пређе

У мит из древних мелодија сада,

              

Било на небу – изложба духа,

Ил` земље зелена предграђа,

Ил` плави простори ваздуха,

Где музикални ветар се рађа,

Било по кристалним стенама да луташ

Где море своје груди крије,

По коралном растињу тумараш безброј пута,

Лепа Нине заборављене поезије,

Како оставити древну уметност ту плаху

До које старим бардовима беше стало,

Млитаве жице крећу се у страху,

Звук је усиљен нота је мало.

ПРОЛЕЋУ

О, ти што витица росних гледаш на доле

Кроз бистре прозоре јутра окрени поглед

До нашег западног острва да слеће

На коме хорови славе те о, пролеће.

Брда једна с другим говоре мада често

Чују их долине, а наше очи место

Твог боравка траже и нек ти буде воља

Да својом светом ногом посетиш наша поља.

С источних брда дођи па да наш ветар

Пољуби мирисно рухо да из твог света

Стижу нам вечери, стижу зоре, па суни

Бисерје на земљу која се љубављу пуни.

Нека је отисци твојих прстију целу

Прекрију и слатке пољупце проспи у трену

Док јој златну круну стављаш на голу главу,

Ту где је увојке сплела теби у славу.

СВИРАЈУЋИ КРОЗ ДОЛИНЕ

Свирајући кроз долине,

Свирајући песме среће,

На облаку с неба видех

Дете што у смеху рече:

„О јагњету пој свиј шарен“,

Свирах песму веселу,

„Засвирај је још једаред“

И заплака кад је чу.

„Стани, стани, свирај чисто,

О срећи се свира јаче.“

Тад засвирах опет исто,

Он од среће плаче, плаче.

„Сада седи да напишеш

Књигу да је свако чита“,

Не видех га потом више,

Узбрах шупљу трску и тад

Примитивно створих перо,

Мастило му вода чиста

И записах песме с вером 

Да их свако дете чита.

ДЕТИЊА РАДОСТ

  „Још немам име

И стар сам тек два дана“,

Како ли ћу те звати?

„Срећан сам и зато

Назови ме радост“,

Нека те радост прати

Лепа радост,

Радост стара два дана,

Радошћу ћу те звати,

Из твога смеха 

Певам понекад,

Нека те радост прати.

ПРОЛЕЋЕ

Све флауте

Сада ћуте,

Зру у воћу,

Дању, ноћу,

У долини

Пој тишини,

Небо цело

Је весело,

Весело, весело да поздравимо лето.

Мали дечак 

Је пресрећан,

Девојчица 

Лепог лица,

Певац пево

И ти, ево

Дивног звука:

Дечја бука;

Весело, весело да поздравимо лето.

Јагње мало.

Раздрагано,

Лизни сада 

Мој подбрадак,

Буди другар

Да пољубац

Ти источим 

Међу очи

Весело, весело да поздравимо лето.

ИЗГУБЉЕНИ ДЕЧАК

О, оче, оче где ли то идеш?

О, бар за часак застани,

Говори оче свом малом сину,

Изгубићу се у тами.

Ноћ беше мрачна, а нигде оца,

Дечак је уплакан

Стајао мокар, вода дубока,

Све неста као сан.

ПРОНАЂЕНИ ДЕЧАК

Изгубљен дечак у  мочвари док

Лутајући сјај стићи је хтео

Поче да плаче када му Бог

Дође ко његов отац у белом.

Пољуби дете и поведе га

До мајке што је бледа од туге

Дном тамног брега тражила њега,

Плачући небу пружала руке.

ГРУДВА ЗЕМЉЕ И КАМЕН

 „Љубав на себе и не гледа,

Завист је није ни дотакла,

Свој мир би сав да другом преда

И небо прави усред пакла.“

То певала је грудва земље

Над којом мирно пасу стада,

А камен, што под водом дремље,

Чувши је на то рече тада.

„Љубав само на себе гледа,

Краде од туђег загрљаја,

Другоме никад мира не да

И прави пакао од раја.“

ПЕСМА ДИВЉЕГ ЦВЕТА

Док сам лутао шумом,

У лишћа зелен плесу

Чуо сам цвета шумор

Који је пево песму.

У земљи спавах мрачан,

У тихој црној ноћи,

Отерах страхове на час,

За свет отворих очи,

У јутро дечје младо,

Црвен ко зоре језик,

Потражио сам радост

Али сам нашао презир.

НИКАД НЕ ТРАЖИ ДА КАЖЕШ ЉУБАВ

Никад не тражи да кажеш љубав,

Љубав не може изрећи нико,

Јер нежан ветар се креће свуда

Невидљиво и тихо.

Изрекох своју љубав, сву љубав

И целим срцем целим животом,

Дрхтећи плашљив. ко неки глупак,

И она оде потом.

Убрзо пошто неста с видиком

Угледах путника што је,

Невидљиво и тихо

Заувек однео је.

ВРТ ЉУБАВИ                             

У врту љубави сам доле

Видео још невиђено,

Капелу и стене голе 

Где играх се на зеленом.

Капије јој затворене

“Не смеш” пише преко врата,

И врт стога одне мене

Ту где цвеће умор хвата.

И угледах – то је сена

Споменика а на цвеће,

И свештеник трнов венац

Преко моје среће меће.

О, СУНЦОКРЕТЕ

О, сунцокрете временом сморен

Што вечно пратиш сунчеве стопе,

Желећи златне климе са горе 

С које тај путник не крену опет.

Где чежња скупа с младошћу прође,

Где снег над бледом девом је миран,

Из гроба идеш тежњама вођен

Путем што мој га сонцокрет бира.

МУВА

Малу сам муву,

Пуну полета,

Безбрижном руком

Лишио света.

Зар и ја нисам 

Ко мува та?

Зар она није

Човек ко ја?

Моја би душа 

Певала пила,

Све док јој неко 

Не сломи крила.

Кад мисао је

Живот, све осим

Смрти и кад нам

Снагу доноси

Онда сам и ја

Мува из врта,

Било да живим 

Или сам мртав.

ЈЕРУСАЛИМ

                

Да ли та нога у давнини 

Енглеска брда икад виде?

И да л се неком тад учини 

Да божје јагње туда иде?

И да ли зрак божанског лика

Изби из облачних планина?

Да`л Јерусалим диже икад

Неко сред сатаниног млина?

Донесите ми лук од злата,

И стреле где се жеља крије,

И копље! Облак што те пада,

Дајте ми ватрене кочије.

Свети рат нећу да оставим,

Нити ми мач у руци спава,

Док не саздамо Јерусалим

На тлу Енглеске где је трава.

                   

Из спева Милтон

  

БОЖАНСКА СЛИКА

Окрутност срце људских груди

А завист има људско лице

Ужас – божански облик људи

А тајност људске хаљинице.

Људске хаљине – каљен челик,

Људско обличје ковачница:

Људско је лице казан врели

A људско срце изјелица.

ЛОНДОН

Улице у најам дате,

Закупљена Темза тече,

Видим свако лице прате

Знци јада и несреће.

И у свакој људској рани,

Када уплашен дечак плаче

У несмењу, у забрани

Чујем ума окиваче.

Оџачара, крик до крика,

Крици црну цркву прате,

Вапај страже и војника

Док крв тече из палате.

А најчешће, кад ноћ почне,

Говор курве пуст и рањен,

Што проклиње недоношче 

Тера кугу на венчање.

СВЕТИ ЧЕТВРТАК

Је л света земља то пред нама

Где дани теку сви сунчани

Кад деца гладна усред срама

Живе и хладна рука их храни?

Да ли је тај плач можда песма

Скривене среће и победе?

Несрећна деца тако честа

Онда је ово земља беде.

И њено сунце не сја никад, 

Њена су поља сива гладна,

Пут зарастао и бодљикав,

У њој вечита зима влада.

Тамо где сунце сја све јаче,

Где киша младо биље кваси,

Ту деца никад не просјаче

И беда ум још не угаси.

ДАДИЉИНА ПЕСМА

Кад гласове деце чујем из зеленила,

Шапутање из долинице.

Живо ми долазе дани када сам била

Млада. Тада пребледи лице.

Тад децо, дођите кући, свод се црвени,

Мрак ће, магла, сунце у паду.

Пролеће и  дан су на игру потрошени,

Зима и ноћ на маскараду.

                       Превео НИКОЛА ЖИВАНОВИЋ