MARIJA KNEŽEVIĆ

DUH IZ PLINSKE BOCE

Vidi, tata! Veeelika pomorandža! Tek prohodala

A pliva, sunce tatino! Moru predan belutak vajan

Poverenjem, sva je kako treba! – san roditelja −

Oči njegove plave, osmeh bonaci nalik, uvojci od zlata.

Šta vidi? Da li to govore opasne avanture šumske i brodske

Nasušne za spavanje, ili uistinu nešto vreba tatinu mezimicu?

Nema vremena za pitanja u svetu prenaseljenom prevratima

Nema utočišta za odgovore.

Do maločas zamajan kulom od peska, prestravljen

U vodu skače, ne gleda već grabi šakama roditelja

Što naglo izrastaju u opasnosti. Ne stiže da primeti

Naočari na dno prispele, niti mari za ishod bliskog

Susreta sa nemani. Izlazi napolje! – uspeva da vikne

Premda dah hvata jedva najgorim strepnjama napadnut.

Vidi ono čega nema, samo najstrašnije budući nepoznato.

Veeelika narandžasta riba! – kliče radosno ona

Čije vaspitanje stečeno još u utrobi zabranjuje

Strah, psovke su ružne, mržnja vređa. Voleti treba

Unapred i naročito kad ne razumeš. Pruža ručicu

Da tati pokaže to što kraj nje pluta, ili na pučini?

Iako namah obnevideo, on je tu da razazna bocu

Plinsku i u njoj gas zarobljen porinut ko zna kad,

On je tu da zna da je misao, bilo koja, lakša od vode

I stoga ka obali mira plove teške vesti o drugoj strani

Odakle pristižu iznemogli od gladi, ili duše ispuštene

Iz tela kojima se morski živalj hrani.

On je tu da nanjuši pokoreni vazduh afrički

I brani ako treba svoje mladunče od ostataka oca

Utopljenog u nadi da umakao je pogromu u toku.

Što dalje dete skloniti od boce koja odašilje

Krike oslobođene iz koliba od pruća i blata,

Urlike vojnika uvek neprijateljskih, šapat

Krijumčara duša u barkama pojedenim rđom,

Šum zamaha noža pirata i tupi udarac sa mesta

Gde vrh bodeža dočekuje kost.

Otac je tu da vidi oca koji se moli za spas voljenih

Dok šakama roditelja grabi ka boljoj obali preklinje

Dah da ga ne izda, bocu da ga odnese što dalje tamo

Gde svakako ima više sreće nego u domu sada bivšem.

Šta je to, tata?! – vrišti dete stasalo u srećnoj porodici

Gde se svaki ton odmerava i strogo vodi računa

O nepoželjnim gestovima oštrim. Gde su davni preci,

Tako kažu deci, prognali sramnu laž kolika god da je

Cena onoga što zaista jeste.

Prazna boca, sine, nije ništa! − istinu govori uplašenoj kćeri.

Jer ništa više nije ta prazna boca plinska nesaznatom agonijom

Trajno zaptivena. Prećutano neka ne sazna, ili što kasnije.

Ceo život je pred njom za savete o poželjnom izbegavanju

Plodova Mediterana, riba, školjki, rakova, trava zanjihanih

U vremenu u kom su i oni postali ljudožderi.

Previše prilika za užas saznanja o potomcima graditelja

Piramida, okovima pohranjenim u morima koja i dalje

Spajaju pustoline sa žarkim zemljama oplođenim muzikom

Ropskih duša. Jednom pitaće ona recimo o hip hopu.

I tata će morati da objasni bluz od najgoreg početka.

Bar još malo neka pošteđena upoznaje oblike

Zvezda, boju korala, geometriju mreža i jedara,

Simetriju potpuno istovetnih žena pogleda izdubljenog,

Sa crnim maramama nanizanih na klupama kraj mora.

Neka što kasnije iskusi zaludnost čekanja kojim more,

Kao i svaka ljubav života, vernošću čežnje uzvraća.  

I miris masline da mrzi što duže, zlato tatino prelepo

Daleko od slasti gorkih ukusa koji vremenom opčine

Čula neizostavno tako da ništa drugo ne osete više

Do čari bola, vinsku pitkost nostalgije.

Ništa od toga neka ne bude sada

Na ovom letovanju

Čitavih godinu dana

Planiranom samo za njih dvoje.