ДРУГАРИ

ПРОЛОГ

 Перица, Милан и ја седимо у дворишту. Другови смо. Милан је дошао из будућности. Временска машина му се покварила и покушава да направи нову. По цео дан преврће по кршу и разгледа старе делове:

  „Како можете да живите у овом врмену?“, каже, „Овај алат је потпуно неупотребљив, с њим ништа не може да се направи.“

  Наставља да обилази двориште. Подиже неке предмете и куцка их малим чекићем.

  „Та машина ти ништа не ваља“, каже му Перица: „њој је за путовање кроз време потребно време. Када путујеш возом седнеш на седиште и возиш се. Није потребно да се и сам крећеш у унутрашњости воза, макар и бесконачно споро. Ова твоја машине путује кроз време тако што ти је, рецимо, за сто година потребан минут. Али и тај минут је време. То значи да постоји доба које је тако далеко да до њега не можеш да дођеш па макар се кретао највећом брзином читаваог живота. То што ти радиш није путовање него трчање кроз време.“

  Милан не обраћа пажњу, наставља да куцка по зупчанику који је ишчупао из старог зидног часовника.

ДАРОВИ

  Сингапурац је опет киднуо из затвора. Питали смо га како му је то пошло за руком. „Просто ко пасуљ“, рече Сингапурац: „Направио се да сам мртав. А они ме предали мојима да ме сахране.“

  „Е, Симке јеси цар,“ рече му Перица: „Шта си нам донео из затвора?“

  Онда нас Сингапурац посла сваког на своју страну, да би свакоме дао други дар. Милана је научио један потез ножем који „чупа ребра“. Мене како се краде храна а да те оба кувара гледају истовремено: „Погледаш једног, па другог, па једног па другог. И тако све док не почну да се гледају међусобно. Онда трпаш где стигнеш. У џепове, у гаће, у чарапе.“

  „Јој, Симке, ако је врео пасуљ па како у гаће да га трпам, а чорбицу у џепове и салату у чарапе.“

  „Ма само ти трпај. После ћеш да видиш шта ћеш са тим.“

  Перицу, који му је био најдражи, Сингапурац научи како да се прави да је мртав. После смо га сви молили да нам покаже, али он ништа: „То је моја и Симкетова тајна. А ви какви сте, свима бисте је испричали. Умирали би сте сваког дана, ко вилин-коњици“

  Наредне недеље, Сингапурца опет нађоше пандури. Он таман крете да једном“чупа ребра“ кад му други опали метак у слепо око. Овај пут је засигурно био мртав.

  Прође годину дана и Перица се нашао у неприлици. Ћале и кева му провалили да није ишао у школу него је на Микином тавану дркао на голе дронфуље. Урла Перичина мајка, урла отац. Видим да ће живог да га убију кад дође кући. „Пази шта ти кажем“, кажем ја Милану: „Сад ће Перица да се направи мртав као што га је почивши Сингапурац учио.“ У то време смо много волели ту реч „почивши“.  „Донеси тог почившег петла да га једемо“; „У школи су нас учили „Живот и прикљученије почившег Одисеја Јовановића.“; „Где ти је онај комад гуме да закрпим точак на почившем бициклу“, и све тако.

  И заиста те вечери нађоше Перицу почившег. Урла мајка, урла отац. Сахрањују га. Сви редом кукају, само се Милан и ја смејемо. Знамо да се Перица само прави да је мртав. Одоше сви са сахране. Гробље оста празно. Нас двојица се сакрили иза гроба почившег Димитрија Јефтића и чекамо да се Парица појави. Чекамо сат, два, три сата. Од Перице ни гласа. Прође пет сати, а Милан ме упита: „А је ли га Сингапурац научио како се излази из гроба?“ Уто ја скочим. Потрчим ка Перичином гробу, Милан за мном. Копамо рукама, ногама, капама. „Издржи Перице, стижемо“, виче Милан.
  Таман откопамо гроб а из њега се чује неко лупање. „Милане“, кажем му ја: „А шта ако је Перица стварно умро?“

„Па чујеш да је жив.“

„Па чујем, баш зато и питам. Да се није повампирио?“

  Скочисмо ко опарени, па ко је брже могао па преко ограде гробља.

  Сутрадан чујемо људи кажу, неко откопао Перичин гроб и украо леш. Ма били смо сигурни да смо почившег доле оставили. Дакле, сам је изашао. Е сад, ако је вампир враћа ће се и морити народ, а ако је прави живи Перица, неће тај смети кући па још три пута да умре. Сигурно је побегао на Микин таван да дрка на дронфуље.

ТУНГУЗ

  Ратка Марковића нико није знао другачије него као Ратка Тунгуза. Имао је љубавницу Мацу. Груди су јој биле суве и пегаве. Тунгуз је волео да у кафани прича како би му се после љубљења њених груди уста скупила као да је јео оскоруше. Маца је била таксиста. Возила је Ратка од једног краја града до другог, а он јој никад није плаћао. Он ништа није радио, издржавао се од пензије коју му је, како каже, оставио његов двојник. Тунгуз је причао да је тог двојника убио и сахранио недалеко од „патријарха“ (тако је Тунгуз звао владичин гроб у црквеној порти). Понекад је био суморан и тужан. Када би га питали шта се догађа, говорио је је како их све воли, и како му је жао што их је лагао и да није он убио свог двојника, већ његов двојник њега, и он је, ето, осуђен да лежи овде, у овом граду, мртав, док његов двојник слободно шета светом.

  Момци су се смејали оваквим Тунгузовим изјавама, али укоро је с њим постајало све теже. Прилазио је трудним женама и питао да није којим случајем дете његово. Имао је он, каже, некада једног малог сина, па, ето, тако чисто да провери. Жене су у страху бежале, звале мужеве и браћу да их одбране и, када би све прошло, закључавале се на неколико сати у собу. Увече би неко зазвонио на врата. Био је то Тунгуз. Много је плакао и извињавао се. Клео се да није хтео да уплаши „лепотицу“. Молио је за опроштај и када би му уплашени људи опростили и ражалили са на њим, још једном би, као бојажљиво упитао: „А да ипак није моје?“

  Волео је све врсте жена. Младе, старе, суве, дебеле. Ипак, ни за шта на свету не би он преварио Мацу. „Мацине кости пуцкају, као ватра у камину“. Говорио је.

  Ноћу је одлазио „на кафану“, како је он то волео да каже. Тамо би га ставили у ћоше, док се друштво довољно не напије и он не постане интересантан: „Је ли Тунгузе, како шиште Мацине груди кад је уједеш за брадавицу“, „Пшшш...“, одговарао би он. Потом би га частили пићем. На крају дана враћао се у своју собу, Маци. Водили би љубав и одмах заспали.

  Једнога дана Маци порасте стомак и заокруглише се груди. Тунгуз се уплаши шта се то с Мацом дешава. Сваким даном била је све нервознија. Стомак је растао и растао. После неког времена позвао га је доктор и објаснио да ће Маца родити. „А чије?“, упитао је Тунгуз. „Па твоје“ одговори доктор. „А неће те ме преварити”, рече Тунгуз: „Од толико трудних жена, ниједно није било моје, а сад баш Мацино“. Тунгуз се наредног дана спакова и оде да тражи свог двојника.

  Много година касније, када су обнављали црквену порту, један од радника примети на владичином споменику неки натпис. Писало је „Ратко Марковић“, а поред је била стрелица, која је водила негде ван града, у “онај свет“, „у Тунгузију“, причали су они који су се Ратка још сећали.

ДРАХМА

  Кад ми је деда Мирко био на самрти, да он мени драхму и каже: „Са тим новцем код нас не можеш да купиш ништа, али у Грчкој можеш да купиш све.“ И умре деда Мирко. Чувао сам ту драхму да нико не зна за њу.

  Одемо Перица, Милан и ја до Аде, скинемо се, па у воду. Вода ладна ко лед. Април месец. Али нико да се пожали. Купамо се и причамо како нам је лепо, а овамо нам цвокоћу зуби. Излети први Милан из воде и ухвати грешком па навуче моје панталоне: „Шта ти је ово?“

„Драхма.“

„Што не кажеш да имаш паре да идемо да купимо шећерну вуну?“

„Па не може са њом да се купи шећерна вуна.“

„Па шта може.“

„Може све, ал у Грчкој“

„Шта је то све?“ пита Перица.

„Па топови, авиони, базени, базени који се испаљују из топа па ти пливаш док летиш над пољем а око тебе птице лете, а ти пловаш међу њима. Може да се купи бушилица која буши дубоко у земљу па изађеш са друге стране у Јапан. Има и пиштоља који могу да се подесе, ал ћеш праве метке, ал на воду.“

„Ма не зајебавај. Где ти је та Грчма?“, каже Перица.

„То је једна земља преко мора. Знам ја то. Учио ме Микан.“

„Па што не одемо у ту Грчму и покупујемо те ствари.“

„Микан иде у Грчку ове године“, каже Милан: „Да му дамо да нам нешто купи?“

  Тако и би. Однесе Микан драхму у Грчку да свакоме донесе по нешто. Перица је све нешто хтео онај базен, а Милан пиштољ, ја сам хтео бушилицу.

  Прође месец дана. Ето ти Микана.

„Шта си нам купио?“ повика Перица.

„Чоколаду.“

„Какву бре чоколаду. Где су бомбе, ракете, базен и пиштољ са два пуњења?“ пита Перица луд од беса.

„Ово вам је боље.“

„Како бре боље?“

„Ово је грчка чоколада. Кад је дете поједе добије натпиродне моћи. Ил је невидљив, ил супер снажан, ил може да лети.“

„Па то је супер, а ко добија шта?“

„Е па дечаци, морате да бирате мудро. Кад поједете чоколаду, неће ништа да се деси док ви сами не одучите која вам супер моће треба. Зато би најбоље било да се не одлучујете унапред јер не знате која ће вам затребати. А онда кад вам затреба само викните „суперснага“ и постаћете суперснажни или викните „летење“ и летећете као Супермен.“

  Сви се одушевисмо. Смазасмо очас ону чоколаду. И одосмо свако својим путем да видимо која ће нам моћ бити најпотребнија. Пролазе дани, али никаква прилика да се појави. Пре неки дан ме напала чета неких клинаца и за мало да повичем „суперснага“ кад угледам једну мотку па их том мотком све прописно издеветам. Зато треба да пажљиво бира. Видим ни Милану се не жури. А што се Перице тиче, чини ми се да је он викнуо „невидљивост“ пошто га више уопште не виђамо у школи.

СИНГИДУНАЦ

Није било већег дана у мом животу од оног када сам упознао Љубишу Рачића званог Сингидунац. Што је то људескара била. Као да се планина на планилу попела па зачела тог човека. Могао је оком да отвори флашу пива, да преплива Саву све до Загреба и натраг. Сви смо му веровали. Један Бранко, који се увек тако курчио, рекао је Сингидунцу да лаже да може да отплива узводно до Загреба. „Па не пливам ја узводно до Загреба“, рече љутито Сингидумац: „него низводно.“

„Па како ћеш низводно кад Сава тече од Загреба према Београду а не обрнуто?“ пита га Бранко.

„Ма немаш ти појма. Сава на Ушћу завије око Ратног острва па назад ка Загребу. Ни не пљуне у Дунав. И онда ја том водом која иде низводно до Загреба отпливам тамо. Кад се враћам онда узмем ову струју што иде за Београд“

„Е сад си лупио а једва си остао жив.“

  Уто се Сингидунац разбесни па ухвати Бранка за песнице и почне да их стеже. Улепи му прсте један за други ко да су од глине. И тако му довека остане.

  Био још један случај кад су Сингидунца зезали што је ћосав ко жена. „Ћосо“, звали га неки рибари са Кеја. Сингидунац се разбесни, ухвати оне рибаре, окачи их о куку на лађи, стави им у гаће рибље главе и спусти их  воду до појаса. До јутра им сомови изјели и главе и јаја.

  Нико није смео више да зуцне пред Сингидунцем. „Био ја тако“, каже: „једном у пустињи. И изгубим се. Тек наиђе ти пустињски медвед па појури за мном. А ја беж, а мечка јури. А има је три тоне. Велика ко два слона. И трчи. Никако да се умори. А у пустињи се немам где сакрити. Сетим се онда да сам негде чуо да нојеви забијају главу у песак кад им прети опсност. Ја брже боље главу у песак и мирујем. Прилази мечка, њуши ме.Полиже ми дупе. И оде.“

  После се свуда причало како је медвед лизао Сингидунцу дупе. „Па кад се натртио“, каже Веца Будала, „добро да га није креснуо.“ „Ма мечка је то“, виче Тома Стеница, „Воли космате, ко што смо ја и ти, Вецо, а не оног ћосу.“ Причају они тако, али нико то ни да пренесе Сингидунцу. 

  Једнога дана налети неки странац у мерџи, шестобрзинац. Сврати до кафане и поручи ручак. Сингидунац седи, пијан ко летва. Каже: „Келнер, мени на његов рачун туру.“ Келнер погледа у придошлицу и климне главом. Пије Сингидунац, а све гледа у странца. „Келнер, дај још једну на његов рачун“. Келнар опет погледа странца, овај климне. Сад се Сингидунац изнеривра. „Келнер, пиће за целу кафану! На његов рачун!“ Келнер сав преплашен погледа странца, овај климне главом. Сингидунац да полуди. Изађе. Ухвати неки пајсер па почне да лупа по мерџи. Странац излети ухвати Сингидунца за врат и обали га на земљу. Овај се копрца, али нема де. Ко Миканова млада на прву брачну ноћ. „Јеси моја кола нашао да ломиш?“

  „Нисам хтео, живота ми. Ракија ме ухватила“, каже Сингидунац и видимо га како полако забија главу у песак. Сви изашли напоље. Смеју се. Мило им да виде Сингидунца таквог.

  „Шта се ти смејеш“, повика странц и извади утоку, „И ти си пио ракију. Да није и тебе притерало. Ај тамо у ћоше. И ти за њим“, рече једном другом што се беше окрепио странчевим пићем. И тако их једног по једног, њих десетак, отера у ћоше између кафане и Микановог стоваришта. Сингидунац не пушта гласа од себе. Странац га ухвати. Одвуче га у ћоше ко да џак вуче, и баци га пред ноге.

  „Ај сад сви скидајте гаће.“

  Без поговора сидоше сви гаће.

  „И ти,“ виче Сингидунцу: „Нагузи се.“ Сингодумац се нагузи: „Ај сад један по један да га јебете.“

  „Па како ћемо? Неће да нам се дигне“, кука Веца будала.

  „Коме се не дигне, дугнуће га ово“, и показа на утоку.

   И тако ти они један по један то вече, сви појебаше Сингидунца. „Добро га је она мечка облизала“, зезали су се касније они који нису учествовали. Кад то обавише, странац уђе у мерџу и оде. Разиђоше се сви сем Сингидунца. Ту преспава.

  Сутрадан смо Милан, Перица и ја нашли само крв која је исцурила из Сингидунчевог дупета. Од њега ни трага. Никада га нико више није видео. Мора да је отпливао у Загреб. А, ако је оно што Бранко каже истина, можда је још на Ратном острву. Прави планове да поново заузме Београд.

ЛЕПА МАРА

  Није било лепше девојке у крају од Маре Кекић. Што су њој пристајали ролери и дредови и пирсинзи и оне њене поцепане чарапе. Једног дана плаве, другог зелене, трећег љубичасте, а за посебне дане – црвене. Сви су звиждали за њом, пљескали добацивали, али углавном су само звиждали.

  Сви сем Перице. Како наиђе Мара, он се постиди и побегне. „Шта ти је Перице?“, питао сам га једном, као озбиљно а он је био превише потрешен да провали да га зезам, „Што цвикаш од Маре?“

  „Ма не цвикам ја од Маре него не знам да звиждим.“

  „Хахахаха“, почех да се смејем, али одмах заузех озбиљнији став иначе ће да ми збрише па нећу можи да га зезам: „Па како бре не знаш?“

  „А нико ме није научио.“

  „Ево ја ћу.“

  „Е, сила си.“

  „Само, знаш, ти си немузикалан. Тако да са тобом морам да применим посебан метод.“

  „Који?“

  „Мазни неколико оних балона што лете, што их чича Панта продаје код суда. Пробушиш један тај балон. Удахнеш онај ваздух из њих и има да звиждиш ко бела лала. Нико неће моћи да се пореди са тобом.“

   Растасмо се, а ја право код Маре. Куцнем јој на прозор.

  „Упадај, али немој моји да те виде“, каже ми.

  „Маки, знаш оног мог друга Перицу?“

  „Оног што шмугне чим се појавим?“

  „Е, њега.“

  „Па шта са њим?“

  „Па допадаш му се.“

  „Па зар ја нисам твоја.“

  „Ма, знам ја то. Али Перица не зна. Ај да се договоримо.“

  „Шта?“

  „Кад нас будеш видела у парку, а ти приђи, међу свима и запитај Перицу како се зове, шта уме... знаш већ ти то, Маки.“

  „Зашто бих то урадила?“

  „Ма мени за љубав.“

  „Добро.“

  „И, Маки, немој да се смејеш.“

  Сутрадан Перица ми прича како је јуче „пробао“ један балон и да му је било лудило како је звиждао. Сад је понео два и има да их удахне чим се Мара појави па ће да звижди ко нико у гомили.

  Долази Мара и бап пред Перицу, није стигао ни да звизне:

  „Који си ти?“

  „Перица“, рече Перица пиштећи. Сви се окрећу ка њему.

  „Где живиш?“

  Перица ћути. Срамота га да проговори.

  „Јел ти Маца појела језик? Реци хоћеш ли да се прошеташ са мном.“

  „Хоћу“, запишта Перица, и паде у очајање.

  „Ај сад реци свима, да те чују, да си мој фрајер и да идеш са мном у шетњу.“

  „Ја сам Марин фрајер и идем са њом у шетњу“, крену Перица и сви почеше да праскају у смех.

  „И реци им да ћеш да умлатиш свакога ко погледа на мене.“

  „И умлатићу свакога ко погледа на Мару.“

  „Перице“, рече Мара озбиљно: „Ови клинци ми се ругају. Отерај их.“

  „Бежите бре да вас не поломим овде“, раздера се перица а пишти ко Мики Маус.

  Сви падају у смех. Клинци не реагују. Мара не може да издржи. И она се смеје.

  Перица се окрене и потрчи далеко куд га ноге носе.

  „Свака ти част, Маро. Најбоља си“, кажем јој.

  „Бежи бре будало, видиш да си га расплакао“,  и потрча за њим.

  Перица и Мара су после тога свакога дана заједно шетали. Или је она на ролерима кружила око њега док су се држали за руке. Чуо сам да су се и пољубили тако. Али не верујем. 

КРЕЧЕЊЕ

  Трас!!! Пуче прозор на кући Жике Изрода. Жика нас појури и да нас пребије. Утекнемо код мојих. Пита мој матори шта је било.

  „Разбили ми прозор. Има да их задавим.“

  „Нећеш ти никога да давиш, да ја тебе не задавим“, рече мој матори и исприси се.

  „Онда да ти платиш за прозор.“

  „Нећу. Они су разбили, па нек сами плате.“

  „Па како ћемо онда?“

  „Имаш ти неки посао да ти се обави по кући. Тако нешто, што вреди ко тај прозор.“

  „Па мислио сам да окречим кућу. Ако они то ураде, квит смо за прозор.“

  Паде договор. Милан, Перица и ја носимо мердевине, четке, креч. Изрод нам покаже коју собу треба да кречимо. Она празна, новине по поду. Види се да се потрудио да му још нешто не покарамбасимо.

  Кад смо остали сами. Извади Милан неки бели прашак и сипа га у креч. Сипа га много. Пола-креч, пола-прашак. „Шта ти је то?“, пита Перица. „Шећер у праху“, одговори Милан.

  „Па шта ће ти то у кречу? Боље да смо појели.“

  „Видећеш.“

  „Е, вала ће кућа да буде као вештичија у Ивици и Марици“, добацим ја и дамо се на посао. Дуго смо радили, али смо урадили људски. Изрод је био задовољан. Чак нам је и пудинг дао: „Извините што није сладак, али нигде у кући нисам могао наћи шећера.“

  „Нема везе. Хвала, чика Жико“, рече Милан,

  „Ипак сте ви златни момци. Замало да се преварим око вас.“

  „Довиђења, чика Жико.“

  „Довиђења.“

  „Довиђења.“

  „Довиђења, децо.“

  Ударише јулске жеге. Врућина ко у казану. Купамо се на Ади. А кући идемо тек доцкан. И тако сваки дан.

 Враћамо се кући а једна мува зуји, лети око нас, улеће кроз Изродов прозор и право Изроду на нос.

  „А докле ћете више, јебо вам матер. Ко да су се све муве из краја у моју кућу скупиле“, чујемо Изрода како се дерња.

  „Имате ли неки проблем, чика Жико“, упита Милан.

  „Ма од кад је отоплило кућа ми пуна мува. Ко да сам је од шећерне вуне правио?

  „Баш нам је жао“, рече Милан и настави да иде смешкајући се Перици и мени. А ми смо га гледали као вођу. Перица чак предложи да почемо да га зовемо Сингидунац, али брзо одустадосмо од те идеје.

                                  Никола Живановић