VIKTOR RADONJIĆ

ŠAV

Pravoslavni sveštenik  Teofil Kozomora  36 godina

Vladika  u 50-im godinama

Oštećeni dečak  Dragutin Mrkić  14 godina

Žena sveštenika Teofila  Irina  31 godina

Pravoslavni sveštenik  Gavrilo Drobnjak  37 godina

Advokat oštećenog dečaka  Milutin Perović  u 50-im godinama

Novinarka levičarski nastrojenog nedeljnika  Maja Glavinić  28 godina

Radnik službe bezbednosti  Stefan Kentera  u 50-im godinama

PROLOG

(Vladika i dečak, Dragutin Mrkić, su u šetnji. Izvan manastira. Zaustavljaju se pored pčelarnika.)

VLADIKA: Kako ti se dopada kod nas, Dragutine?

DRAGUTIN: Jako mi se dopada, vladiko. Bog mi je već dao poziv. Kad mu dođe vreme – zamonašiću se.

VLADIKA: Priroda se u tebi tek budi, sinko. Buja kao u ovom pčelinjaku. Biti monah nije lako. Moraćeš da se odrekneš raznih pupoljaka i u tebi i oko tebe; a bez pupoljaka ni meda nema.

DRAGUTIN: Vladiko, meni će biti čast da služim pupoljcima u večnosti.

VLADIKA (nasmeši se): Da, da, sinko, izbija iz tebe posvećenički žar. To je dobro. Podržavaću te da istraješ u tome.

DRAGUTIN: Hvala vam, vladiko, toliko mi znači vaša podrška... Sramota me je, jer mi se čini da vam se ne mogu odužiti.

VLADIKA (zadovoljno): Koješta, sinko, pa nismo mi zelenaši. Nego, padaju li ti teško ovi fizički poslovi?

DRAGUTIN: Ne, vladiko, ništa mi ne pada teško.

VLADIKA: Vidim, ruke su ti ojačale. Stisni ih malo da vidim krute li se fino mišice.

(Dragutin stiska šake i ruke, mišice dolaze do izražaja. Vladika mu miluje nadlakticu.)

VLADIKA: Fino, fino... Ispruži dlanove.

(Dečak širi dlanove, vladika ih miluje svojim.)

VLADIKA: Grubi su ti dlanovi, treba im nega. Doći ćeš posle kod mene da ti dam kremu. Redovno da ih mažeš. Čuješ li me?

DRAGUTIN: Čujem, vladiko. Hoću.

VLADIKA: Hočeš li i da me poljubiš u obraz?

(Dragutin je zbunjen, namerava da izusti nešto, odustaje, ljubi vladiku u obraz.)

VLADIKA: Je l’ bilo teško?

DRAGUTIN: Ne, vladiko, ako tako zapovedate.

VLADIKA: Ovo nije bila zapovest, sinko. Sada želim da se ne stidiš i da me poljubiš u usta.

(Dragutin je ukočen. Vladika počinje da ga mazi, pipka i draži po intimnim delovima tela.)

VLADIKA: Dajem ti lekciju koju nećeš učiti po školama... (Dahće.) Mi, monasi, imamo pravo na pupoljke i med... Ovde i sada... Razumeš li me, sinko?

(Vladika zadiže mantiju, raskopčava Dragutina, gricka ga za uvo... Dragutin se onesvesti. Vladika je besan, namešta se, spušta mantiju, neko vreme zuri u dečaka; odlazi žurnim korakom.)

SLIKA 1.

(Spavaća soba. Gluvo doba noći. Bračni krevet. U krevetu su Teofil i Irina. U prostoriju ulazi vladika u spavaćici, oslanja se na štap optočen zlatom i dragim kamenjem.)

VLADIKA: Teofile! O, Teofile!

(Vladika hvata šakom svoju bradu, snažno je povuče.)

VLADIKA: Praviš li se da  me ne čuješ, o, Teofile?!

(U prostoriju ulazi dečak, Dragutin Mrkić - u beloj je odori, niz oba ručna zgloba sliva mu se krv. Iz njega izbija vitalnost i razdraganost.)

VLADIKA: Ti?

DRAGUTIN: A što ne ja?

VLADIKA: Kasno je.

DRAGUTIN: Tvoja brada probudila je i neke medvede iz najdubljeg sna. Namučio si me dok sam ih ponovo uspavao.

VLADIKA: Donja vilica mi se k’o kamen stvrdnula! Ako se medved od pećine odlepio, na kakve se ponornice Teofil lepi?

DRAGUTIN: Teofil je lepljiva pluta na uzburkanom talasu. Zato te i ne može čuti.

VLADIKA: Džaba sam dolazio, znači.

DRAGUTIN: To bi značilo da sam i ja nizašta svratio.

VLADIKA: Pa, ti možeš da ga... Tebe bi mogao da čuje!

DRAGUTIN: Ne veruješ?

VLADIKA: Anđeli s tobom, zašto ti ne bih verovao?! A, može li?

DRAGUTIN: Možda.

VLADIKA: Ah, da, jasno mi je... Nešto tražiš zauzvrat.

DRAGUTIN: Da.

VLADIKA: Šta?

DRAGUTIN: Ništa. 

VLADIKA: Ne razumem.

DRAGUTIN: Čim sam ovde.

(Dragutin pljesne dlanovima, Teofil se podiže iz postelje; prilazi Dragutinu, ljubi mu ruku.)

TEOFIL: Krvariš.

DRAGUTIN (stavlja mu ruku na glavu): Prija mi.

TEOFIL: Tebi sam na usluzi.

VLADIKA: Meni si, ne njemu! (Ispruža ruku.) Ljubi!

(Teofil nevoljno ljubi vladiku u ruku.)

TEOFIL: Vladiko.

VLADIKA: Čujem da ovaj mali balavac dolazi kod tebe na nekakvo ispovedanje!

TEOFIL: Dolazio je. I nije se ispovedio.

VLADIKA: Nije? A šta ste onda drugo radili?

TEOFIL: Otvarali dušu. On meni, potom, ja njemu.

VLADIKA: Van svete tajne?

TEOFIL: Van.

VLADIKA: Običan razgovor?

TEOFIL: Običan.

VLADIKA: Dakle, obične laži.

TEOFIL: Kako izgledaju neobične laži?

VLADIKA: Neka ti o tome ovaj zbori! (Upre prstom u Dragutina.) On će ti o tome više reći! A ti mi reci – jesi li mu poverovao?

TEOFIL: Njegove ruke i grudi srljale su ispred reči. Oči su mu bežale iza. Gde tu ima mesta za laž, pre svega – onu običnu?

(Vladika podigne štap obema šakama, u nameri da udari na Teofila. Istovremeno, Dragutin usmerava ruke blago nagore. Dva jarka svetlosna snopa obrušavaju se na Dragutina i vladiku; ostatak prostora je u tami. Vladika je u grču, trese se. Teofil je, takođe, u grču i trese se. Dragutin je smiren, promatra ih.)

VLADIKA: Priđi mi bliže, Teofile! Kad zamahnem hoću da budem siguran da ti neću promašiti čelo!

TEOFIL: Sasvim sam ti blizu, vladiko! Zamahni i nećeš me promašiti.

(Vladika zamahne, udari štapom pored Teofila. Vladika neko vreme zuri u Teofila, ispušta štap, spaja dlanove, umiva se tminom. Polako prestaje da se trese, njegovo lice i telo više ne prožimaju grčevi.)

VLADIKA: Blaženstvo... Umiva me mir.

(Vladika i Teofil, naglo, u pirueti, menjaju strane. Teofil pod snopom jarke svetlosti prestaje da se trese, napuštaju ga grčevi. Vladika pruža ruku ka Teofilu.)

VLADIKA: Odustani. Priđi mi. Ovde nema greha, ovde je stanje čiste slobode.

(Kod Teofila počinje da se sliva krv iz ručnih zglobova.)

TEOFIL: Krv mi je... smirena. Ne odustajem!

VLADIKA: Zažalićeš.

TEOFIL: Ne osećam više da je to toliko važno, vladiko.

(Vladika se povlači, nestaje; štap je ostao na podu. Dragutin se povlači, sa njim i dva jarka snopa.)

(Otamnjenje.)

(Teofil se naglo budi, pridiže; trup podupire rukama; diše isprekidano. Irina se polako pridiže.)

IRINA: Ne spavam. Slušala sam... nisam te razumela.

TEOFIL: Ženo, ja... Svedočiću.

IRINA (zagrli Teofila): To sam razumela.

SLIKA 2.

(Teofil sedi na drvenoj stolici, za drvenim stolom. Čita knjigu požutelih stranica. U prostoriji su police sa knjigama i ikonama, kanabet. Teofil spušta glavu na levu polovinu knjige, počinje da cepa i gužva stranice na desnoj polovini knjige. Kucanje na vratima. Teofil se prene, otvara fioku, stavlja u nju knjigu i iscepane, zgužvane hartije.)

TEOFIL: Ko je?

(U prostoriju ulazi sveštenik, otac Gavrilo Drobnjak.)

GAVRILO: Bog s tobom, Teofile, šta se ovo dešava?

TEOFIL: Život, moj Gavrilo.

GAVRILO: Ovo sam što sam, jer sam mislio da sam iz takvog života otišao.

TEOFIL: Crkva nije staklenik u kom se uzgaja otporna flora i fauna.

GAVRILO: (seda na kanabet): Flora i fauna, crni Teofile. A gde su ti ljudi?

TEOFIL: Nema ljudi pod staklenikom.

GAVRILO: Poverovao si dečaku?

TEOFIL: Poverovao.

GAVRILO: Dečak se poverio i ocu Savi i iskušenici Ani.

TEOFIL: I tebi se poverio, Gavrilo.

GAVRILO: I meni.

(Ćute.)

GAVRILO: Iskušenica Ana vraća se u svet. Spremna je da svedoči.

TEOFIL: Šta je s tobom, Gavrilo?

GAVRILO: Otac Sava ne veruje dečaku. Misli da iza svega stoji njegov otac...

TEOFIL: Gavrilo, da li te je dečak lagao?

GAVRILO: Nisam još odlučio.

TEOFIL: Zar je ovo stvar odluke?

GAVRILO: I sam si rekao da za ljude nema staklenika.

TEOFIL: Ispod mantije nije nužno čovek.

GAVRILO: Gre’ota je što nije tako.

TEOFIL: Nije. Život bi bio zadat. Zadatost ne podnosi iskušenje. Bez iskušenja, Bog bi odavno bio mrtav.

GAVRILO: Crni Teofile, kao da Bog zavisi od toga kako ga mi tretiramo.

TEOFIL: Može li ateista da doživi duboku starost i umre u relativnom miru?

GAVRILO: Nisam nikada o tome razmišljao.

TEOFIL: Recimo da može. Šta ti to govori?

GAVRILO: Ako takav čovek krene u susret svetom Petru, mi smo onda zaludne ovce.

TEOFIL: Gavrilo, ja nisam sveštenik zato što verujem da će me, ako zaslužim, dočekati sveti Petar na onom svetu.

GAVRILO: Ateista se sprda sa životom posle smrti.

TEOFIL: Njegova sprdnja je razumljiva, ali i nedovršena. Za njega je vera u zagrobni život samo jedna vrsta ideologije.

GAVRILO: Ali to je problem nevernika, neka se sami nose s tim.

TEOFIL: Među nama su oni koji svojim primerom šire kugu nevere. Mi jesmo u instituciji, Gavrilo, nad nama su velikodostojnici. Mi jesmo utočište za proste i neuke, ali nama su važni i svetovnjaci koji nisu prinuđeni da žive na korici ’leba, a osluškuju u sebi glas blizak veri.

GAVRILO: Hoćeš da mi kažeš da vera može biti privatna stvar pojedinca? 

TEOFIL: Može li džip biti privatna stvar velikodostojnika u crkvi?

GAVRILO: To su pojedinci!

TEOFIL: Pojedinac ima pravo da odluči da li će njegova vera biti saborna.

GAVRILO: Ali ti onda udaraš na liturgiju i svetu tajnu pričešća!

TEOFIL: Ne, Gavrilo, ne udaram ja, već naš vladika!

GAVRILO (naglo ustaje sa kanabeta): Došao sam da ti kažem da ovih dana dolazi vladika iz Beograda. Saslušaće vas. Tebe i iskušenicu. Bivšu iskušenicu! Dobro si me čuo – pridružujem se ocu Savi. Zadatak vladike iz Beograda je da prikupi materijal za sud naše Crkve. Nadam se da će ga i dobiti. U suprotnom, čeka nas bruka na svetovnom sudu!

(Gavrilo izlazi iz prostorije, zalupi vratima. Teofil neko vreme zuri u vrata, zatim vadi iz fioke izgužvane hartije, ispravlja ih, stavlja na sto.)

SLIKA 3.

(Vladikina odaja. Luksuzno opremljena. Vladika sedi za masivnim stolom od punog drveta. Teofil sedi na stolici sa visokim naslonom.)

TEOFIL: Znam da sam ti udario na poverenje i zbog toga me boli svaka čestica u duši. Ali, znamo koliko Dragutinu znači boravak ovde, znaš koliko je predan svakom zaduženju. Ne mogu sebi da objasnim zašto je, ako je, izmislio takvu priču. 

VLADIKA: U tebi je poštenje, Teofile, no, ono može biti naivno i opasno. Zar je moguće da ni u jednom trenutku nisi pomislio da je malom možda um zastranio.                        

TEOFIL: Pokušao sam da se ubedim da je lud. Ne vredi. Ne vidim to.

VLADIKA: To što ne vidiš mene ne čudi. Seti se tvog povratka u varoš. Vratilo se momče iz prestonice sa zihernadlom u nosu.

TEOFIL (setno se nasmeši): Tata umalo nije dobio srčani udar kad me je video.

VLADIKA: Tata ti nije bio običan policajac. Da je bio – ubio bi te. Poslao te u Beograd da studiraš građevinu, a ti odustao i vratio se k’o strašilo.

TEOFIL: Dobro me je isprebijao.

VLADIKA: Trebalo je da mu se zahvališ na tome.

TEOFIL: Zaposlio me je u fabrici. Pokretao sam poluge na mašini.

VLADIKA: Hteo je da ti sredi misli.

TEOFIL: Sredio sam ih ovde. Mislio sam da je tako.

(Vladika ustaje od stola, prilazi Teofilu, hvata ga za ruku, odlaze do stilskog troseda, sedaju. Vladika zagrli Teofila, ovaj mu spusti glavu u krilo.)

VLADIKA: Teofilie, svakome se desi da uđe u sumnju. Bitno je da ne ostaneš duže nego što je potrebno u njoj. Treba biti strog i prema sebi i prema drugima. No, i za to je potrebna mera. Ljutim se ja što si posumnjao u mene, ljudi smo, moj bože. Ipak, tvoj vladika ti kaže da je sada vreme da izađeš iz sumnje, tako ćeš se pročistiti; a vreme je i da se ja odljutim od svog miljenika, tako ću prodisati. Dosta nas je mali gušio, neka fantazira, pa valjda će ga proći.

(Teofil se ispravi, ukruti, pomeri u stranu.)

TEOFIL: Vladiko, pratiš li štampu?

VLADIKA: Uglavnom onu žutu. Ume dobro da zabavi.

TEOFIL: Od zabave se um raspline.

VLADIKA: Naš posao je težak. Zamoran. Mora se pronaći ponegde i odušak.

TEOFIL: Ime ti se razvlači po štampi, ono svetovno ponajviše.

VLADIKA: Čovek si, Teofile, i ti pronalaziš način da se zabaviš.

TEOFIL: Štampa, žuta ili ne, bavi se tvojim načinom da se zabaviš.  

VLADIKA: Istina je jednostavna, a laž ima mnogo lica. Ovo je već neko rekao, a njegovo ime nije zabeleženo.

TEOFIL: Brine li te kako ćeš biti zabeležen?

VLADIKA: U štampi?

TEOFIL: U istoriji.

VLADIKA: Kojoj?

TEOFIL: Zar je bitno?

VLADIKA: U njihovoj istoriji, tvoj najbliži rođak je majmun, Teofile.

TEOFIL: Možda u tome ima neke istine. Možda sam zato probušio zihernadlom nos.

VLADIKA: Smrdljivi protestantski dekadenti!

TEOFIL: Mladalačka dekadencija stoji nasuprot darvinizmu.

VLADIKA: Ne stoji nasuprot, u njemu je. Liberalizam je guba čovečanstva, Teofile, a ne kapitalizam. On toleriše dekadenciju u javnom prostoru. 

TEOFIL: Moji roditelji su plakali kad je umro Tito.

VLADIKA: I meni su krenule suze.

TEOFIL: Kako?

VLADIKA: Tito je pobedio; dokopao se velike moći, a velika moć teži apsolutu. Apsolut ne toleriše bilo šta što bi moglo da mu oponira. Među oponentima prirodno se našla i Crkva. Normalno je da je Titov režim u nama video neprijatelja. Kako bi Crkva tretirala komuniste, da je ishod rata bio drugačiji? Ali posedovati veliku moć je isto što i posedovati ženu. Duž u vremenu. Tačka A mora imati tačku B. Sedamdesete godine su bile zlatno doba crkve; prava je šteta što su bile tako blizu tačke B.

TEOFIL: Pamtim tatu iz tog perioda kao mladog, stasitog čoveka. Voleo je da me vodi na vašare. Pomagao mi je da držim vazdušnu pušku. Na meni je bilo da nanišanim i opalim. Nisam pogađao u metu, ali tata bi mi govorio da sam zaslužio ono što sam najviše voleo – šećernu vunu.

VLADIKA: Tata te je prezreo kad je saznao da se spremaš da budeš sveštenik. Nije mogao da podnese mantiju. E, bože, kad se setim, kakve sam samo muke imao zbog toga...

TEOFIL: Preminuo je iznenada. Srce ga je izdalo.

VLADIKA: Možda mu je pomoglo.

TEOFIL: Nedugo nakon sahrane majka mi je rekla da me je otac voleo. Planuo sam... vikao sam o onome što sam video u njemu, u njoj, u njima. Ostala je mirna. Rekla mi je da je tata imao saradnike i u našoj crkvi. Insistirao sam da mi kaže nešto više o tome. Uzalud. Nastavio sam da je vređam, a njen jedini odgovor je bio da ne zna mnogo o tome.

VLADIKA: Pomiri se sa ocem i majkom tako što ćeš ih pustiti da odmiču u prošlosti.

TEOFIL: Puštam živu majku da odmiče, vladiko.

(Vladika ponovo zagrli Teofila.)

VLADIKA: Ja sam danas tvoj tata, Teofile.

(Teofil grabi šakama vladikin vrat, stiska ga. Vladikino lice prekriva grimasa, oči su mu iskolačene; ne opire se. Teofil odvaja šake od vladikinog vrata. Vladika se nakašlje. Teofil zaranja licem u vladikino krilo, šakama mu gužva mantiju. Vladika spušta ruku na Teofilovo teme, miluje ga.)

SLIKA 4.

(Teofil sedi na klupici, baca pred sebe mrvice hleba. Iz OFF-a se čuju golubovi, zatim njihov lepet krila. Pojavljuje se advokat Milutin Perović; na glavi mu je šešir, u odelu je, bez kravate; na cipelama su ostaci blata, ima travku u ustima. Skida šešir, nakloni se.)

MILUTIN: Advokat, Milutin...

TEOFIL: Znam ko ste, gospodine Peroviću.

MILUTIN: Mogu li da sednem?

TEOFIL: Nemojte mi postavljati takvo pitanje, molim vas.

(Milutin seda na klupicu; vraća šešir na glavu, povlači ga nagore.)

MILUTIN: Otac mog klijenta, gospodin Mrkić, šalje vam najtoplije pozdrave. Zamolio me je da vas pitam – da li vam nešto treba.

TEOFIL: Zahvalite mu se. Ne treba mi ništa.

MILUTIN: Gospodin Mrkić ne dovodi vašu smernost u pitanje time što želi da vam na bilo koji način pomogne, razume se – onoliko koliko je u njegovoj moći.

TEOFIL: Nije potrebno da se gospodin angažuje oko mene.

MILUTIN: Kako nije potrebno? Oče, od velike je važnosti da se ova stvar istera do kraja. Od vas se očekuje... Jednostavno, vi morate da izdržite.

TEOFIL: Gospodine Peroviću, pređite već jednom na stvar.

MILUTIN: Oče Teofile, upravo prelazimo preko Rubikona, i to zahvaljujući vama. Kocka je bačena iz vaše ruke!

TEOFIL: Zašto ste hteli da me vidite?

MILUTIN: Situacija na terenu se menja iz časa u čas! Ne brinite, Mrkić ima svoje pouzdane ljude. U ovoj fazi bitna nam je čaršija. Nemojte se mrštiti, oče Teofile, čaršija je bojno polje koje valja osvojiti! Juče je izbila tuča u dve kafane – dobro pogađate – tako je, razlog je bio isti, tema je bila ista. Pritom, moje procene mi šapuću da se stvar tek zahuktava!

TEOFIL: Da li je krivična prijava gotova?

MILUTIN: Gotova.

TEOFIL: Doneli ste je?

MILUTIN: Nema potrebe da čitate tekst koji vam je sasvim poznat.

TEOFIL: Peroviću, važno je da u prijavi ništa ne oduzmete, ništa manje neće biti štetno ako ste je sročili tako što pridodajete.

MILUTIN: Razume se, oče, zar sumnjate?

TEOFIL: Kitili ste prijavu, Peroviću, nije li tako?

MILUTIN: Ma, u šta vi sumnjate?

TEOFIL: Zašto mi niste doneli prijavu?!

MILUTIN: Ama, smirite se, čoveče! Renomirani advokat iz Beograda se zainteresovao za slučaj. Ne samo to! Učestvovaće u procesu. Shvatite, oče, postali smo vest i u Beogradu! Ovo postaje veliko, prema tome, nema zajebancije. Ako je kolega iz Beograda smatrao da prijava treba da se sroči ubedljivije, naravno, pravnički, to je učinjeno zbog utiska, a ne zbog kićenja!

TEOFIL: Lešinarite!

MILUTIN: Ne, oče Teofile, ulazimo u istoriju! Oče, ja vas toliko cenim...

TEOFIL: Prestanite da mi se rugate; ne očekujem od vas da shvatite da se, zapravo, rugate samom sebi!

MILUTIN: Ne možete ni da zamislite koliko ste mi simpatični, al’ ja vas molim da se ne petljate u stvari koje nisu u vašem domenu; nemojte da vas zbunjuju oblasti koje jednostavno ne razumete.

TEOFIL: Tačno je, ne razumem kuda ovo vodi, strašno mi je što zamišljam.

MILUTIN: Dajte malo vedrine. I vama je potrebno da dobijemo ovaj proces.

TEOFIL (stiska šake u pesnice): Dečaku je potrebno ovo suđenje, a ne vama ili meni.

MILUTIN: Razume se, oče, pa dečak se podrazumeva. Ipak, i mi se ulažemo. A svako ulaganje laže ako ne očekuje satisfakciju. Vi ćete je dobiti od Boga kad mu odete na istinu, a do tada, dok ste ovde na zemlji, dobićete ono što vam nedostaje.

TEOFIL: Šta je to što mi nedostaje, Peroviću?

MILUTIN: Videće vas i izvan mantije. Sada vas manje-više cene, ali ako pobedimo vladiku, ceniće vas malkice drugačije – ceniće vas sa strahopoštovanjem! A to vam treba, oče, priznajte to makar samo sebi – žudite da dosegnete strahopoštovanje, jer u tom slučaju i sam vladika je u nebranom grožđu.

TEOFIL: A za čim žudi vaša satisfakcija?

MILUTIN: Ja sam tu skromniji. Ako se steknu uslovi, premestiću kancelariju severnije. (Milutin namigne Teofilu, ćušne ga po ramenu.) Biću bliže Beogradu.

TEOFIL: Dečak. Gde će on biti posle ovog suđenja?

MILUTIN: Mrkić je presrećan, sin mu se konačno vraća u svet.

TEOFIL: Kako je dečak?

MILUTIN: Odlično. Preuzeo ga je psihijatar, lekovi rade svoje.

(Teofil ustaje, poguren je. Odlazi.)

MILUTIN: Kako, molim? Bez pozdrava? Neka i bude tako, samo ne zaboravite da smo na istom zadatku!

(Čuju se golubovi iz OFF-a. Milutin trgne nogom.)

MILUTIN: Iš, svrake! Iš!

(Lepet krila iz OFF-a.)

MILUTIN: Nije meni ’lebac zabadava, pa neće ni vama.

SLIKA 5.

(Trpezarija. Skromna. Za stolom sede Teofil i Irina. Obeduju.)

IRINA: Uspavala sam je. Jedva.

TEOFIL: Naša mala princeza.

IRINA (sipa im u čaše vino iz bokala): Na zrnu graška.

TEOFIL: Znam. Nije ti lako.

IRINA: Nije nam lako.

TEOFIL: Pusti mene.

IRINA: Puštaš se... u sebe.

TEOFIL: Proći će.

IRINA: Dušan neće više da mu čitam priče za laku noć.

TEOFIL: Naš mali princ više nije tako mali.

IRINA: Potreban mu je otac.

TEOFIL: Irina, ja sam tu.

IRINA (sipa vino u svoju ispražnjenu čašu): Tvoje srce kuca, tvoja glava govori. Ali tvoja glava nije ovde, ostavila je srce da odjekuje, a u otkucajima naslućujem mehaniku...

TEOFIL: Dečak je u paklu, ovde, među nama. On je najusamljenije biće koje je meni poznato.

IRINA: Njegova usamljenost je zaraza koja je ušla u naš dom!

TEOFIL: Utišaj se, Irina. Moje srce je vaše. Kuca za tebe, Dušana i Teodoru.                    

IRINA (ispija vino): Njegova nesreća je jača od pukog razumevanja, ona postaje naša, i sve teže je podnosim!

TEOFIL: Smiri se, ženo, probudićeš nam decu.

IRINA: Otkrivaš li tvoje lice, Teofile? Čujem ga kako mi kaže – začepi, ženska glavo, uznemirićeš nam komšiluk!

TEOFIL: Đavo te spopao, umukni!

IRINA (dosipa vino u svoju čašu): Sad je već bolje - oteo ti se glas, oslobodio se i dece i komšiluka.

TEOFIL: Sad je već dosta, otela ti se čaša, suviše je vina u tebi.

IRINA (ispija vino na iskap): Suviše je dečakove istine u meni, nakupila se... kisela je.

TEOFIL: Lepu večeru si nam spremila. Hvala. Idi na počinak. Ja ću oprati sudove... pa ću doći.

IRINA (pošto je prestala da se kikoće): Potreban ti je mir koji se nespretno kamuflira u brigu za moj umor. Potrebno ti je da zaspim, jer tu je prečica za tišinu, tu natapaš olakšanje. U redu, tek pošto mi odgovoriš zašto Dušan više ne pohađa časove iz veronauke?

TEOFIL: Sve što bi dobio na tim časovima, već dobija od mene. Građansko vaspitanje je, takođe, izborni predmet, neće mu škoditi.

IRINA: Zašto sam ja ovo doznala od drugih?

(Teofil ćuti, ne odgovara; stavlja svoj dlan na Irininu nadlanicu; ova grabi svoj tanjir, baca ga na pod. Čuje se bebin plač iz OFF-a. Irina odlazi iz prostorije. Teofil neko vreme zuri u ostatke tanjira na podu. Bebin plač prestaje. Teofil ustaje, odlazi do sudopere. Otvara česmu, namešta vrat ispod vodenog mlaza; zuri u spojene dlanove; polako ih razdvaja, ruke počinju da se tresu.)

SLIKA 6.

(Teofil sedi na drvenoj stolici, pored drvenog stola, naspram kanabeta. Na kanabetu sedi novinarka, Maja Glavinić.)

MAJA: Hvala vam što ste me primili.

TEOFIL (rasejano): Oprostite, a vi ste?

MAJA: Maja Glavinić, novinar iz Beograda. Gospodin Perović me je uputio na vas...

TEOFIL: Da, da, sećam se, ali ja sam, čini mi se, odbio...

MAJA: Gospodin Mrkić me je posle toga pozvao, rekao mi je da je došlo do nesporazuma, i da se pozovem na njega ako je potrebno da vas podsetim da ste promenili odluku.

TEOFIL (namršten): Moguće je da je Mrkić i u pravu.

MAJA: Ma ja vas potpuno razumem, pobogu, ja sam novinar, znam kako je biti pod pritiskom; evo, pre neki dan zaboravila sam da mi je dete u vrtiću; tražila sam ga svuda, čak i u policiji, možete misliti...

TEOFIL (odsutno): Da, nezgodno je...

MAJA: Oče, znate, u mojoj prirodi nije da laskam.

TEOFIL: To je lepo...

MAJA: Ali, moram da istaknem moje najdublje divljenje prema vama. Vi ste pravi heroj u određenim beogradskim krugovima.

TEOFIL (prene se): Oprostite, kakvim krugovima?

MAJA: Znate, naše društvo se otvara... na površini; iznutra, mi smo i dalje veoma zatvoreni. Kako bih rekla – konzervativni.

TEOFIL: Rekli biste – i primitivni?

MAJA: Oče, vi ste, sigurna sam, pametan čovek, i zašto bih se onda uvijala pred vama?

TEOFIL: Nemojte se uvijati.

MAJA: Osetila sam to odmah kod vas. Otvorenost. Prosto, oduševljena sam. Morate me razumeti, obazrivosti nikad dosta; vi ste, uostalom, iz branše koja je veoma, kako bih rekla...

TEOFIL: Konzervativna.

MAJA: Upravo.

TEOFIL: Uostalom. Ti krugovi koje ste spomenuli...

MAJA: Ljudi oslobođenog uma! Slave vas, kliču vaše ime. Rade u vašu korist!

TEOFIL: A šta to rade... u moju korist?

MAJA: Gostuju na radiju, tamo gde mogu; sa televizijom je malo teže, ali ima jedna stanica, tu su nam vrata širom otvorena. Imamo i nekoliko novina, napisane su sjajne kolumne, možda ste ih i čitali?

TEOFIL: Nisam.

MAJA: Pa kakva bih ja to bila novinarka da se unapred nisam pripremila i za tu neprijatnost? O, bože, šta mi je? Htela sam reći – eventualnost. (Iz torbe vadi crvenu fasciklu.) Evo, tu su – kolumne, komentari, intervjui... sve redom, po datumima.

TEOFIL: Gospođo...

MAJA: Bivša, razvedena.

TEOFIL: Molim vas, vratite tu fasciklu u torbu.

MAJA: Ja sam se...

TEOFIL: Nije potrebno da mi je dajete.

MAJA: ... potrudila, jer ste vi...

TEOFIL: Ne želim tu fasciklu.

MAJA: ... tračak...

TEOFIL: Nije mi namera da vas...

MAJA: ... dašak...

TEOFIL: ... uvredim.

MAJA: ... modernosti!

TEOFIL: Gospođo...

MAJA: Gospođice!

TEOFIL: Nemojte se srditi.

MAJA: I neću. Kad bih se srdila zbog svake... mislim, na svaku... moja koža bi već odavno izgledala deset godina starije.

TEOFIL: Za sebe smatram da nisam moderan. Mislim da to treba i da vam kažem.

(Maja neko vreme zuri u Teofila, vraća fasciklu u torbu, vadi iz nje diktafon.)

TEOFIL: Šta to radite?

MAJA: Ovo je diktafon. Služi za...

TEOFIL: Znam čemu služi. Pitam vas – šta to radite.

MAJA: Gospodine, ja sam prešla ovoliki put sa razlogom. Sigurno je da ovde nisam došla zbog prirodnih lepota ili muzeja.

TEOFIL: Vaš razlog mi je razumljiv, ali ja ne mogu da vam izađem u susret.

MAJA: Gospodin Mrkić mi je garantovao...

TEOFIL: Mrkić vam je garantovao, u redu, on je vaša adresa za intervju.

MAJA: Dečak se nije poverio njemu, poverio se vama.

TEOFIL: Tačno.

MAJA: Tačno znači da ste vi moja adresa!

TEOFIL: Vi ste moderna devojka, i koliko vidim...

MAJA: Moram da opravdam svoj razlog za boravak u ovoj nedođiji.

TEOFIL: Nedođija ne znači obavezno i pustinja. Prošetajte se malo okolišem, novinar ste, nanjušićete vi nešto što je sigurno zanimljivije od razgovora sa mnom.

(Maja zuri u Teofila. Vraća diktafon u torbu. Udahne. Izdahne. Usiljeno se nasmeje.)

MAJA: Čeka me autobus i put do Beograda. Ne mogu da se vratim samo sa dobrim čvarcima.  

TEOFIL: Koliko vi, uistinu, znate o dečaku?

MAJA: Znam više o tom prokletom dečaku, nego o sopstvenom detetu!

TEOFIL: Eto, vidite, jurite za profesijom, a dete vam je...

MAJA: Ja sam, bre, samohrana majka!

TEOFIL: Ne mogu poštovati vašu strast, mogu da je cenim. Donekle. Dok jurite strast, zapitajte se od čega bežite.

MAJA: Kako se usuđujete, pope?! Maja Glavinić je dobra majka!

TEOFIL: Vašem detetu ništa ne znači to što ste možda vi, uistinu, dobri. Ono ne može da razume tu vašu strast koju branite opstankom...

MAJA: Šta je vaša žena po profesiji?

TEOFIL: Domaćica je, a ne razumem...

MAJA: Objasniću vam. Vi ste jedan užasno otporni parazitski relikt. Na ovom svetu većina su budale, a manjina koja to vidi i gura napred, nema hrabrosti, a ni interesa da javno proglasi smrt Boga. I tu je taj procep u kome planduju crkvene guzice, dok lupaju gluposti o uzvišenim stvarima. U tim vašim uzvišenjima malo šta je slobodno, a ponajmanje žena. Božja služba je celodnevna aktivnost združenih mužjaka koji su sistemski osmislili kako da ne idu u lov, već da im se lovina prinosi. Teško ti je da gledaš, pope, Amazonku očišćenu od mita!

(Teofil ustaje, odlazi prema vratima, otvara ih.)

TEOFIL: Zbogom, gospođo.

(Teofil izlazi, zatvara vrata.)

MAJA (vikne): Gospođice!

(Maja vadi iz torbe cigarete; pali cigaretu.)

SLIKA 7.

(Metalni sto. Na stolu kompjuter, monitor lampaš. Kožna fotelja. Naspram stola je stolica bez naslona. Na njoj sedi Teofil. U prostoriju ulazi Stefan Kentera; u elegantnom je odelu – kravata, svilena maramica u gornjem džepu sakoa; cipele besprekorno izglancane; seda u kožnu fotelju.)

STEFAN: Ove prostorije bi trebalo okrečiti. Slažete se?

TEOFIL: Mene je pozvao inspektor Dudić. Ne znam ko ste vi.

STEFAN: Inspektor Dudić je na terenu. Bio sam slobodan da iskoristim njegovo kašnjenje.

TEOFIL: Ko ste vi?

STEFAN: Stefan. Kentera. Niste mi odgovorili na pitanje.

TEOFIL: Nisam siguran da vas pratim.

STEFAN: Kakvo je vaše mišljenje – da li treba okrečiti zidove u zgradi policije?

TEOFIL: Zapuštenost je vidljiva. Ona nije primerena ovom domu.

STEFAN: Pretpostavljam da Crkva ne bi tolerisala ovakve zidove.

TEOFIL: Zidovi u crkvi imaju svoju funkciju...

STEFAN: I izvori finansija u Crkvi veoma su funkcionalni.

TEOFIL: Gospodine, vi me...

STEFAN: Šta?

TEOFIL: ... uznemiravate.

STEFAN: Vi uznemiravate, Teofile.

TEOFIL: Zbunjujete.

STEFAN: Vi zbunjujete poredak, oče. Remetite red i javni interes.

TEOFIL: Zamenili ste me sa nekim.

STEFAN: Nije mi se dosad desilo.

TEOFIL: Svi mi grešimo, gospodine.

STEFAN: Greške se ovde drugačije tretiraju.

TEOFIL: Hvala vam na razgovoru. Raspitaću se kada inspektor Dudić nije na terenu.

STEFAN: Razvijate nameru da svedočite u korist dečaka. Zanima me koliko se vaša namera razvila?

(Teofil ustaje sa stolice bez naslona.)

STEFAN: Oče Teofile, predlažem vam da donesete odluku koja će prvenstveno biti odgovorna. Vi ste i porodičan čovek; imate uzornu ženu, otac ste zdrave dece.

TEOFIL: Po govoru sam zaključio da ste iz prestonice.

STEFAN: Zaključak vam je ispravan.

TEOFIL: Pomozite mi da zaključim šta ste hteli spominjanjem moje porodice.

STEFAN: Zaključak je nešto što pretenduje na izvesnost.

(Teofil seda na stolicu bez naslona.)

TEOFIL: Nameravam da svedočim.

STEFAN: Odlučili ste da se vratite na stolicu. Iz toga proizilazi da imate smisao za odgovornost.

TEOFIL: Vladikina odgovornost je među psima. Razvlače je kao trulu krpu. Sram je toliko nagojen da nemamo kud...

STEFAN: Ozbiljnija je šteta koja bi vladikinu perverziju isterala na čistinu.

TEOFIL: Govorite o suđenju?

STEFAN: Govorim o presudi.

TEOFIL: Vi sugerišete ishod suđenja?

STEFAN: Sudstvo je nezavisno. Svedočite. Nemam ništa protiv.

TEOFIL: Ne spominjete Crkveni sud. Zašto?

STEFAN: Prilično sam uveren da dobro slutite da od toga nema ništa.

TEOFIL: Vladiki je potrebno svetovno suđenje. Ovo govorim njemu u korist.  

STEFAN: On je neko koga samo treba uterati u brazdu.

TEOFIL: Šta vi to govorite?

STEFAN (ustaje): Vaš otac je bio čvrst čovek. Kolega. Pouzdan. Veran. Vaš Dušan je na pragu puberteta. Heroin – ponešto zaplenimo, tek zagrebemo. Heroin – to su uglavnom Albanci. Vešti krijumčari. To što vladika laprda da je albanski lobi plasirao priču da mu se kita diže na dečake, ne znači da nisu zainteresovani za njegov slučaj. Ovo područje je njihov neostvareni rezervat. Za sada. Nemam nikakvu sumnju u vašu posvećenost da sina izvedete na pravi put. Ovaj razgovor je završen i nikada se nije dogodio. Slobodni ste.

SLIKA 8.

(Spavaća soba. Zora. Bračni krevet. U krevetu su Teofil i Irina. Pored Irine je, na natkasni, upaljena lampa. Teofil nemirno spava, skuplja se, telo mu se grči, povlači jorgan, ustaje iz kreveta. Kosa mu je raščupana; na njemu je bela majica, na njoj je, po dijagonali, natpis PUNK IS NOT DEAD; na nekoliko nagorelih rupa na majici nalaze se zihernadle. Nosi crne, uske pantalone, raspuštene ljubičaste tregere i Amigo cokule. Irina stavlja dlan na Teofilov jastuk.)

IRINA: Ako te probudim biću sama, ako te ne probudim biću usamljena.

(Teofil odlazi do kade. Ulazi u kadu, opruža se; u liniji Teofilovog grudnog koša, položen je berberski brijač. Kada je osvetljena jarkim svetlosnim snopom.)

IRINA: Srela sam juče Boška. Šepurio se preda mnom. Pitao me - kajem li se. „Znaš ti dobro“, veli, „šta te ja pitam.“ Preprečio mi put, nos mu para nebo, neće da me pusti, dok mu ne odgovorim. Znam ja da mu nije ni bitno šta ću mu reći, dovoljno mu je što smo se sreli. „Vidiš li me“, veli, „čuješ li o meni kol’ko sam stvorio, a sve sa ovih deset prstiju.“ „Čujem“, rekoh, „milo mi je što si srećan.“ „A jesi li ti srećna, popadijice?“, veli. Htela sam da ga prođem, a on me zgrabi za ruku. „Kaješ li se“, veli, „što si odbila da se udaš za mene?“

(Teofil uzima brijač, zagleda ga. Oštricu prislanja na ručni zglob.)

TEOFIL (jednolično i isprekidano izgovara reči): Kukavico... kukavico... kukavico...

(Pojavljuje se dečak, Dragutin Mrkić, nag je, genitalije su mu pokrivene smokvinim listom. Teofil se trgne, odmakne brijač od ručnog zgloba. Dragutin prilazi kadi, seda na ivicu.)

TEOFIL: Ti?

DRAGUTIN: A što ne ja?

TEOFIL: Brijem se.

DRAGUTIN: Došao sam da se ugrejem.

TEOFIL: Kad završim sa brijanjem, biću spreman. Vodi me sa sobom.

DRAGUTIN (zadrhti): Nisam spreman da se vratim sa tobom.

TEOFIL: Moja je odluku da svojevoljno odem odavde. Odluka je ispravna.  

DRAGUTIN: Odakle ti pravo da tvrdiš da je odluka koju si doneo ispravna?

TEOFIL: Odakle tebi pravo da izigravaš sudiju?!

DRAGUTIN: Nisam sudija. Moj zadatak je da te privedem nebeskom sudu.

TEOFIL: Ti nemaš zadatak, ti imaš ulogu.

DRAGUTIN: Ima tu istine. Zato ponekad mogu da improvizujem.

TEOFIL: Telo mi gori.

DRAGUTIN: Znam. Smrzavam se.

TEOFIL: Kriv sam zbog toga.

DRAGUTIN: Nisi zbog toga.

TEOFIL: Sudiš!

DRAGUTIN: Ne, samo je pravo na mišljenje.

TEOFIL: Tvoje mišljenje je u ulozi.

DRAGUTIN: Improvizacija mi dozvoljava da se ne držim uvek zadatka.

TEOFIL: Šta to znači?

DRAGUTIN: Ne vodim te sa sobom.

(Teofil ščepa Dragutina za podlaktice.)

TEOFIL: Ne ideš bez mene!

DRAGUTIN: Neka ti bude. Krenimo.

TEOFIL: Stani. Kuda?

DRAGUTIN: U nebesku sudnicu.

TEOFIL: Zar nisi rekao da možeš da improvizuješ?

DRAGUTIN: Samo dok sam ovde.

TEOFIL: Pakao!

DRAGUTIN: Nije to pakao.

TEOFIL: Osudiće me.

DRAGUTIN: Verovatno.

TEOFIL: Bože, unapred znam presudu tvog suda!

DRAGUTIN: To je zanimljivo. A šta je presuda?

TEOFIL: Kliše. Biću osuđen za gordost.

DRAGUTIN: Uronjen si u zemaljsko tumačenje vere. Gore su stvari jednostavnije. 

TEOFIL: Prekini više sa ovom šaradom, ti znaš kakva će presuda biti!

DRAGUTIN: Ne znam. Samo znam kuda će moj glas otići.

TEOFIL: Glas?

DRAGUTIN: Ja sam i član porote.

TEOFIL: Ti se igraš sa mnom!

DRAGUTIN: Za tvoje dobro.

TEOFIL: Krenimo, odmah.

DRAGUTIN: Hajde, krenimo.

TEOFIL: Čekaj!

DRAGUTIN: Čekam.

TEOFIL: Šta kaže tvoj glas?

DRAGUTIN: Voleo bi da presuda bude gordost. Tako ti je lakše.

TEOFIL: Ideš mi na živce!

DRAGUTIN: Verujem.

TEOFIL: Šta sam ja u tvom glasu?!

DRAGUTIN: Ono što si izgovarao, dok si promatrao brijač na ručnom zglobu.

TEOFIL: Lažljivče! Nisam imao nikakve misli. Bio sam prazan!

(U prostoriju ulazi vladika. Teofil ostavlja brijač tamo gde ga je zatekao, izlazi iz kade, uvlači Dragutina u kadu, stavlja mu kažiprst na usne. Dragutin se šćućuri, viri, glava mu je otkrivena do ispod nosa. Vladikina kosa je podšišana, zalizana; bez brade je, sa tankim potkresanim brkovima; lice mu je izbeljeno, sa rumenilom na obrazima. Nosi crno svetlucavo odelo, pripijeno uz telo, prsa su mu gola, leptir mašna na vratu; u belim je rukavicama. Počinje muzika za tango. Vladika prilazi Teofilu, ispruža ruku, poziva ga na ples. Teofil prihvata ruku, počinju da plešu. Muzika je glasna, ples se rasplamsao. Vladika spušta ruku, hvata Teofila za zadnjicu. Teofil odgurne vladiku. Muzika prestaje.)

TEOFIL: Istina je jednostavna, a laž ima mnogo lica. Ovo je već neko rekao, a njegovo ime nije zabeleženo.

(Vladika se nasmeje; vadi iz džepa muštiklu i srebrnu tabakeru; Iz tabakere vadi cigaretu, stavlja je na muštiklu, iz drugog džepa vadi upaljač, pali cigaretu.)

VLADIKA: U našoj istoriji mi potičemo od naivnog Adama i grešne Eve.

(Počinje pesma Sex Pistols-a, Anarchy in the UK. Teofil trza glavom, otvara usta u skladu sa rečima iz pesme; igra šutku, valja se po podu, sve vreme gleda vladiki u lice. Muzika je glasna, postepeno postaje tiša.)

IRINA: Zapazila sam te još u osnovnoj školi, krišom sam te posmatrala. A onda si nestao. Vratio si se kao odrastao čovek. U mantiji. To me je iznenadilo, nije me odbilo. Ubrzo sam shvatila da te posmatram, isto onako krišom kao i u osnovnoj školi. I nikad ti ne bih prišla, da sam nisi primetio da te gledam. Kad si konačno sakupio hrabrost, po sopstvenom priznanju, da me pitaš - da li bih ti bila žena, osetila sam se kao devojčica koja nije uzalud čekala da odraste; osetila sam da je čekanje pobedilo.

(Muzika je glasna. Na vladikinom licu razvija se gađenje. Muzika prestaje.)

VLADIKA: Liberalizam je guba, Teofile, toleriše dekadenciju u javnom prostoru.  

(Počinje muzika – posmrtni marš. Muzika nije glasna.)

TEOFIL: Moji roditelji su plakali kad je umro Tito.

VLADIKA: I meni su krenule suze.

TEOFIL: Kako?

(Prestaje posmrtni marš.)

VLADIKA: Komunisti progone Crkvu, bla, bla, bla...

(Počinje muzika za tango. Muzika je glasna, postepeno postaje tiša. Vladika počinje da pleše sam, ubrzo prilazi Teofilu, pruža mu ruku. Teofil odrično klima glavom.)

VLADIKA: Biću pristojan. Moram. Tango se gasi ako me odbiješ. A meni se pleše. Silno mi se pleše.

(Teofil prihvata ples.)

VLADIKA: Znaš Teofile, ti si lep čovek, hajde, pričaj mi o sebi.

(Teofil odrično klima glavom, vladika mu spušta glavu na rame.)

TEOFIL: Pamtim mladog tatu.

(Vladika podiže glavu sa Teofilovog ramena, ruku stavlja na Teofilov potiljak, spušta mu glavu na njegovo rame; daje mu šećernu vunu.)

VLADIKA: Ja sam danas tvoj tata.

(Vladika spušta ruku, hvata Teofila za zadnjicu. Teofil baca šećernu vunu, ščepa vladiku za vrat, davi ga. Vladika krklja, spušta se na kolena. Muzika prestaje. Dragutin iskače iz kade, prilazi Teofilu, stavlja mu ruku na rame. Teofil, zajapuren, pogleda u Dragutina, ovaj odrično klima glavom. Teofil podiže vladiku na noge, stežući mu šakama vrat; ponovo pogleda u Dragutina, ovaj potvrdno klimne glavom, odlazi, nestaje u tmini... nad kadom, jarki svetlosni snop zamire... Teofil odvaja šake od vladikinog vrata, pada na kolena. Vladika se nakašlje, zasmeje, iz džepova vadi muštiklu, tabakeru i upaljač; pali cigaretu; saginje se, njegovo lice je tik iznad Teofilovog.)

VLADIKA: Prošlost je bivša budućnost, a sadašnjost je večita.

(Vladika se polako udaljava od Teofilovog lica, ispušta dim iz usta.)

(Prostor oko Teofila i vladike se zatamnjuje, jedino osvetljenje dolazi od lampe na nahtkasni.)

(Teofil se naglo pridiže na naslon iznad jastuka; povlači za sobom jorgan, grčevito ga stiska u predelu vrata; kašlje, bori se za dah. Irina ustaje, Teofil je grabi za ruku.)

IRINA: Idem po vodu!

(Teofil je stiska za podlakticu, kašalj se povlači, smiruje.)

IRINA: Teofile, boli me... boli...

(Teofil je povuče nazad u krevet, pušta joj ruku.)

TEOFIL: Mislio sam da me ostavljaš.

SLIKA 9.

(Sveštenik Gavrilo Drobnjak sedi na drvenoj stolici pored drvenog stola. Teofil je ispružen na kanabetu.)

GAVRILO: Vladika iz Beograda nam održa lekciju.

TEOFIL: Održa, moj Gavrilo.

GAVRILO: Kao da smo mi optuženi, Teofile, nama je sudio.

TEOFIL: Idi, Gavrilo, odmori se.

GAVRILO: Oko da mi oslepi, uvo da mi ogluvi, tako bi se i oči i uši jedino odmorile! E, za takav odmor još nisam spreman. Uz tebe sam, Teofile, svedočiću u korist dečaka, makar mi to poslednje pod mantijom bilo!

TEOFIL: Jed ti se nakupio, utišaj ga prvo, tek potom izjasni se o svedočenju.

GAVRILO: Jed mi se nakupio i utišaće se tek u svetovnom sudu!

TEOFIL: Veruješ li ti svetovnom sudu?

GAVRILO: Verujem u ono što se ne može dokazati. Kad umrem ili ću progledati kroz besprekornu pravdu ili će se vera rasplinuti kroz besprekorni mrak. Dok se to ne desi, treba živeti, a da živim sa saznanjem da se ljudska pravda ni za slamku ne može uhvatiti, ne ide, brate Teofile!

TEOFIL: Nazivaš me bratom, Gavrilo.

GAVRILO: Smatram da si mi brat.

TEOFIL: A po čemu?

GAVRILO: Naš vladika nas jedini. Vladika beogradski nas jedini. Dečakova sudbina nas jedini. Na istoj smo strani, Teofile. Na našoj strani je vera, nije krv, ali ima snagu da nas bratimi.  

TEOFIL: Šta ti, brate, znaš o meni?

GAVRILO: Služba nas je spojila, šest godina smo zajedno. Meni je dovoljno. Znam kakav si.

TEOFIL: Prošlost, Gavrilo, je starija od tih šest godina.

GAVRILO: Ono što si bio načinilo je da budeš ovo što si sada.

TEOFIL: Prošlost ume da progoni. Potrebna je jaka kondicija da joj izmičeš. Osećam kako me je sustigla; oborila me je na ovaj kanabet, ujeda me.                       

GAVRILO: Ujeda te, jer traži da ti sisa krv. Sam pusti krv u duši - samu će sebe početi da grize.

(Gavrilo stavlja noge na sto, prednje nogare stolice odvajaju se od poda. Teofil zuri u plafon; ispušta vazduh kroz skupljeno ždrelo; zaklapa oči.)

TEOFIL: Šta je za tebe ljubav, Gavrilo?

GAVRILO: Bog i moja Milanka.

TEOFIL: Dužnost i kamata.

GAVRILO: Stavljaš li ljubav na tezgu, Teofile?

TEOFIL: Moj otac mi je ulivao toplinu dok sam stasavao. U stvari, ulagao je nežnost dok je stasavala njegova investicija. Kad je procenio da je investicija sazrela, poslao me je u Beograd da studiram građevinu.

GAVRILO: Otac te je poslao u prestonicu sa namerom da postaneš čovek.

TEOFIL: U toj nameri nije bilo mesta za mene. Ukinula je prostor za ono što jesam ili nisam, za ono što ne želim... ili bih želeo.

GAVRILO: Moj otac je seljak. Zemljoradnik. Hteo je da ga nasledim. Nisam. Zemlja koju je obrađivao od kad znam za sebe, zemlja je kojom me je hranio. Na toj zemlji danas vlada korov.

TEOFIL: Da li je ljubav jača od izdaje?

GAVRILO: Jača je. Ja volim svog oca i znam da on voli mene.

TEOFIL: Kako to možeš da znaš?

GAVRILO: U retkim prilikama. Onda kad smognem snage da ga posetim. Vidim mu je u očima, Teofile. Sklizne iz oka.

TEOFIL: Tebe je tvoj pustio da budeš svoj i oprostio ti je. Mene je moj pustio i kaznio me je.

GAVRILO: Gde je kazna?

TEOFIL: Ukinuo mi je mogućnost da ga pogledam u oči.

GAVRILO: Njegove su oči možda gledale u tvom pravcu.

TEOFIL: U nagađanju je dug.

GAVRILO: Ljubav podrazumeva i dug prema nekome ili nečemu.

TEOFIL: Oženio sam se zbog duga, Gavrilo. Mislio sam da će ga to omekšati, da će mi se vratiti, da će mi dozvoliti da ga pogledam u oči.

GAVRILO: Poznajem te, brate, ti voliš svoju ženu.

TEOFIL: Šmirglam ljubav prema nečemu. Prema Bogu. Trunje iz ove ljubavi je prema nekome. Prema Irini. Dužnost kada se osamostali gleda ljubavi u leđa, Gavrilo. Vidim u Irini dug koji narasta. Vidim kamatu.

(Teofil i Gavrilo zaćute. Teofil se pridiže, zuri u pod, tamo gde su prednje nogare stolice odvojene od poda. Gavrilo spaja šake, stavlja ih na potiljak, zuri u plafon; počinje da se klati, zvuk koji ispušta stolica blizak je škripanju.)

SLIKA 10.

(Pčelarnik. Teofilove ruke su ukrštene na leđima. Pojavljuje se vladika. Teofil mu je okrenut leđima.)

VLADIKA: O, Teofile.

TEOFIL (prene se): Vladiko!

VLADIKA: Tražio sam te.

TEOFIL: Izmamilo me ovo sunce, pa...

VLADIKA: Lep dan, Teofile.

TEOFIL: Hteo si me?

VLADIKA: Da se pitamo za zdravlje.          

(Kraća ćutnja.)

TEOFIL: Da li je Bog samo dobar?

VLADIKA: Još od Adama smo slabi.

TEOFIL: Mora biti da mirno spavaš.

VLADIKA: Bogu služim i samo služim! Bez pogovora... Ma, ti se sprdaš sa mnom!

TEOFIL: Ni slučajno.

VLADIKA: Nego šta činiš?!

TEOFIL: Pčele. Čine da im u vrevi osetim spokoj. Otimam se utisku da tu nešto fali.

VLADIKA: A šta tu može da fali, Teofile?

(Ćutnja. Traje.)

TEOFIL: Mogućnost pobune.

VLADIKA: Uplićeš li sebe, svešteniče?!

TEOFIL: U suprotnom, ne bih im se divio.

(Vladika prilazi Teofilu, hvata ga za ramena.)

VLADIKA: Pogledaj me u oči, Teofile. U oči... pogledaj!

(Teofilov pogled uporno je uprt u zemlju.)

VLADIKA: Upamti jednom... i zauvek – Bog je samo dobar. Čuješ li me! Samo je to.

SLIKA 11.

(U prostoriji nema ničeg osim kade. U kadi je Teofil; gornja polovina vrata obložena mu je penom za brijanje; u liniji Teofilovog grudnog koša, položen je berberski brijač i elipsasto ogledalo u veličini lica. Teofil uzima brijač, počinje da se brije. Kada je osvetljena jarkim svetlosnim snopom.)  

IRINA (iz OFF-a): Dušan je zaboravio da ponese sendvič za užinu.

TEOFIL: Ima džeparac. Kupiće već nešto u prodavnici.

IRINA (iz OFF-a): Zabranila sam mu da jede čips i pije gazirana pića.

(Teofil nenamerno pravi posekotinu, stiska vilicu.)

IRINA (iz OFF-a): Sutra je prvo ročište. Cela varoš bruji o tome.

(Teofil nenamerno pravi posekotinu; nema reakcija na bol.)

TEOFIL: Dečak će pobediti.

IRINA (iz OFF-a): Treba istrpeti do te pobede.  

(Teofil podiže ruku, zuri u berberski brijač.)

TEOFIL: Šta je to zamirisalo?

IRINA (iz OFF-a): Iznenađenje.

TEOFIL: Ne volim iznenađenja.

IRINA (iz OFF-a): Ovo je malo, slatko iznenađenje. Prijaće ti, videćeš.

(Teofil spušta ruku; šaka mu steže dršku brijača.)

IRINA (iz OFF-a): Idem do škole da Dušanu odnesem sendvič. Brzo se vraćam.

(Teofil klizi oštricom brijača duž ručnog zgloba.)

TEOFIL: Tačka A mora imati tačku B.

(Teofilu se zatrese ruka kojom steže dršku brijača, baca brijač u stranu.)

SLIKA 12.

(Kavezi. Lavež pasa iz OFF-a. Klupica. Pojavljuje se Teofil, sed, proćelav, pogrbljen; izražene bore na čelu i oko očiju. U plavom je kombinezonu, nogavice su mu uvučene u gumene čizme. U ruci drži lopatu. Dolazi do klupice, seda; lopatu stavlja sa strane; vadi iz džepa na grudima duvan, omiriše ga, drobi, pravi cigaretu. Pojavljuje se Gavrilo Drobnjak, u mantiji, sed, koža na licu mu je negovana.)

GAVRILO: Bog s tobom, dobri čoveče!

(Lavež pasa se stišava. Teofilov pogled je okupiran motanjem duvana.)

TEOFIL: Neka ga, ako hoće; ništa na silu. A ko vama treba?

GAVRILO: Tražim prenoćište.

TEOFIL: Manastir ti je ovde onoliki. Možeš i pešice. Stići ćeš pre mraka.

GAVRILO: Čini li se meni da me ti ljudski nisi ni pogledao, dobri čoveče?

TEOFIL (pali cigaretu; ne gleda u Gavrila): Za dvadeset godina izdao me je vid, ali sluh se ne da. Poznao sam ti glas, moj Gavrilo. ’Ajde sedi.

GAVRILO (seda): Dobri moj Teofile, ove otežale noge ti zahvaljuju.

TEOFIL: Nisam ja ni dobar ni loš, nego, otkud ti?

GAVRILO: Bolestan sam, Teofile, neću još dugo.

TEOFIL (nasmeje se; nakašlje): Gledaj to ovako – Bog ti je dao bolest za koju nema leka. Izgleda tragično. Samo izgleda. Dao ti je prostor da se pripremiš za odlazak. Ja sam među onima koje drži u neizvesnosti; pokupiće me bez najave, na prepad.

GAVRILO: Kako su Irina i deca?

TEOFIL: Dobro su, hvala Bogu. Svako na svoju stranu. Dušan je otišao u nauku, ćerka mi je umetnica. Otišla je u Ameriku; javlja mi se ponekad. Dušan je u Beogradu, a k’o da je na drugoj planeti; neće da čuje za mene. Neka mu je prosto. Irina me poseti jednom, a može biti i dvaput u godinu dana. Dođe na sat-dva, siti se narazgovaramo, pa ode... nazad u Niš. Moja Irina, nije joj bilo lako. Kako mi je Milanka?

GAVRILO: Kad mi je naloženo da se iselim u drugu eparhiju, mislio sam samo na Milanku, mislio sam kako to da joj kažem, a da mi glavu ne odšrafi. A ispade da se Milanka pakovala brže od mene. „Kad si u osinjaku, Gavrilo, ne okrećeš se za sobom“, reče mi Milanka tada u žurbi. Odmah je prihvatila novi dom, odmah mi je rekla da je priroda tamo lepša; i danas to tvrdi. Eno je, ne miruje – po ceo dan nešto zanoveta, pevuši, pravi slatko - najviše voli od šljiva, veze goblene. Ne miruje ni kad ode na počinak, hrče, moj Teofile, prava je tajna kako se malter drži za one zidove.

(Gavrilo se nasmeje, potom se smrkne.)

TEOFIL: Milanka ne zna?

(Gavrilo odrično klima glavom.)

TEOFIL (potapše ga po ramenu): Veliko je srce u tebi, moj Gavrilo.

GAVRILO: Šta li je sa našim dečakom?

TEOFIL (gasi ostatak cigarete potpeticom): Nestao je onog dana kada mu je otac dospeo na čelo opštine.  Ostavio je poruku majci – u njoj je pisalo da je dobro, da ne brine i da zna kuda će. Mrkić se nije mnogo uzbudio, pričalo se da je u jednom momentu uzviknuo da mu je sin odrastao, ali da to ne znači da mu bubice i dalje nisu u glavi. Uskoro je proslavio pobedu na izborima, a među zvanicama se našao i naš vladika.

GAVRILO: Bože! Sud nije imao petlju ni da ga oslobodi. Čekali su da mu suđenje zastari.

TEOFIL: Majka mu je nađena mrtva u svinjcu. Nisu je odmah prepoznali...

GAVRILO: Zaustavi se.

TEOFIL: Vladika je vodio sahranu Mrkićeve žene.

GAVRILO: Molim te!

TEOFIL: Neko vreme se nagađalo o dečakovom nestanku. Neki su govorili da se ubio; drugi su načuli da je poludeo, a da je Mrkić intervenisao da mu se sin tajno prebaci u nekakvu sibirsku ustanovu za umobolne; treći su pak smatrali da je Crkva intervenisala i da je zamonašen negde u Grčkoj; Mića poštar je svojevremeno tvrdio da je gledao neki dokumentarac o Kolumbiji i da je prepoznao dečaka među tamošnjom marksističkom gerilom.

GAVRILO: Teofile, hoćeš li se već jednom zaustaviti?!

TEOFIL: Davno je to bilo, Gavrilo, nema više ni nagađanja.

(Pojačava se lavež pasa. Teofil i Gavrilo zaćute. Gavrilo gleda u Teofila, ovaj pogledom prati prste, dok mota duvan. Lavež pasa se stišava.)

GAVRILO: A ti, brate Teofile, kako živiš?

TEOFIL: Mnogo je duša ovde. (Okreće se prema kavezima.) Treba ih nahraniti. Ugoditi im.

GAVRILO (poskoči sa klupice): Ugoditi kome, Teofile?! Njima ili sebi? Svedočio si u korist vladike! Lukavo! Mnoge si prevario! Učinio si da budeš pošteđen! Oslobođen! Ostavio si me u vatri sa vladikom i njegovim bulumentama!

TEOFIL: Skupa je takva sloboda, Gavrilo.

GAVRILO: Jeftinija je od moje zatočenosti!

(Teofil ustaje, namerava da zagrli Gavrila, ovaj ga odgurne, trese se.)

GAVRILO: Ne podnosim Milankina pevušenja – zubima bih joj iščupao grkljan; utroba mi se prevrne svaki put kad mi prinese slatko od šljiva – povratio bih svaku šljivu na te njene uprepodobljene goblene. Sve bih to uradio da smem! Ne, ne bih to uradio i da smem. Ne smem da kažem Milanki da umirem zato što ne bih mogao da podnesem njeno trućanje da se samo privremeno rastajemo!

TEOFIL (seda na klupicu): Ne brini za prenoćište.

(Gavrilo se sruči na ivicu klupice; u odnosu na Teofila, okrenut je leđima; rida. Teofil podiže glavu, pali cigaretu, uvlači dim duboko. Lavež pasa nadjačava Gavrilovo ridanje.)

KRAJ