ИВАН В. ЛАЛИЋ

ЛУИС КЕРОЛ

КАРАЗУБИЈАДА

То бје у пржисат, и отке тајке
Сврдлукаху све жиром у сјењави:
А кукушне су биле шарадајке
И хрикали су дамузи јењави.

„Само се чувај, синко, Каразуба!
Канџи што грабе и раља што гризу!
Чувај се птице-јалдузлице, немој
Грабуњца брудог пустит близу!“

Он узе зворни мач у десну руку,
Душмана зебног тражио је дуго –
Под голчин-стаблом застаде у муку
Да смисли нешто друго.

И док је младић размишљао зурно,
Гле Каразуба са пламеним оком!
Кроз мрозну шуму он звењече журно
И гробоће сваким скоком!

Једноле, дволе! Напријед, сијеци, режи –
И зворни челик бљескута и стриже!
Оста без главе Каразуб да лежи,
Младић кући рипимице стиже.

„О, па зар уби, синко, Каразуба?
Дјечаче зрајни, падни ми на груди!
Сладног ли дана! Арлаук и ура!“
Од радости му смијешак руди.

То бје у пржисат, и отке тајке
Сврдлукаху све жиром у сјењави:
А кукушне су биле шарадајке
И хрикали су дамузи јењави.

превод: Иван В. Лалић