BORIS LAZIĆ

МУК, ЗГРУШАВАЊЕ

Не, рике. То не. Свеједно
Се згруша све вредно
У тихо једно презрење,
У мук, прозирање.

Годи – то ћутање.
У томе има више суштог и трпког
Него у ма чему другом. Слушање
Једног унутар дубоког, далеког,

Присног. Радо га примаш у госте,
Радо му се одазиваш.
Отвараш, па затвараш капију.

Оно има права на тапију.
Њега у прочеље стављаш.
Мук, ко поводањ, нек расте.