VLADIMIR MILOJKOVIĆ

Samooslobađanje

U vrtlogu plave krvi

rodilo se srce

jedne davnašnje misli

davnašnje želje prelaska

izobličenosti u čistu siluetu

Postajem nešto

dok potoci eritrocita

teku neznanim koritima

u pravcu istine

zarad nekog nepobitnog mišljenja

Umetnost gubljenja

Izgubio sam se u hiperprodukciji ambisa

Između vrata i prozora stranica

Cedim se među stopama šarama crvenog tepiha

Nema odraza jer odiše pustinja bez zelenila

Poput jutra bez spektra među oblacima

U lavirintu gubi se i moje Ja

O godinama

Špricer mehurići izobličuju butine

i priče o tišini jer ne čujem reči ali ih ipak čujem

i žeđ se javlja kao priča o odnosima i depresija

kao trulež primećujem u ogledalu da gubim vreme

pa postaje neprijatno kada neko izusti nešto o godinama

jer ne mogu o tome da pričam dok umirem i odumirem u agoniji

kada se vratim dočekaće me na dvosedu i poješće zasićen vazduh

a tada više neću moći da dišem

jer ne želim ni vezu bezveze

ni pitanje o deci kao najvažnijem

jer nema smisla ponekada ni živeti a kamoli držati nekoga ko priča kineski

znakovno i nerazumljivo dok ne postavi to pitanje o godinama

stavljajući me u kategoriju

a onda iz tog plastičnog kontejnera od otrovne plastike

deportuje na grobno mesto

izobličenje postaje izobličenje

kao što je i bilo dok prolazi kroz mehurove u čaši

Oružje od govana

Oružje naše u govna se pretvorilo

u ptičiji izmet

na pločniku svakodnevice

To je praznik tvoj

to je poklon retardiranih spodoba

magija višeličnih utvara

rad razjapljenih međunožja

kreatura sa neprolaznim mamurlukom

u auri zločina

Protiv svega krug za krugom

etapa za etapom

na ravnoj liniji

i pas laje

želi da proždre tren elana

U kandžama trofejni udovi

skup na stepenicama

iritacija i glorifikacija

poplava od dečijih sranja

klošarska prosjačenja

i retardacija

bežiš bez glave s obzirom

u neodređeno bezličje toneš