***
Abyssus abyssum
invocat.
Понор
изазива понор.
Пониремо као
изгубљени грал
град
девичанска
распукнута стега.
Ставили су нам као
воловима самар
а као да нико рекао
није
да морамо опрезом
гледати
ка људима
који прочиташе само
једну књигу.
Манифест ћу ја да
пишем.
Манифестом да
искушам судбину.
Ако ме у затворе
ставе
голооточани су били
ту
пре мене
пре нас
у гробнице плаве
теласа оставили
камен на камен
слагали.
Бела рукавица
подржавала!
Слобода уметности
самаром печатирана!
Добро је преживео
ко се добро прикрио.
Кријемо се, чини ми
се!
Зато нам се и бубешвабе
шетају градом!
Верујте у то
јер је бесмислено
рекли бисте.
Верујте у то
да би схватили
у чију корист
ова партија се
игра.
Сваки човек да
погреши може
са зрном соли
осоли се лабудова
песма.
О укусима управника
не вреди расправљати.
Цензура није
девојка са села!
Рекох, па шта ми
буде!
Очекивали сте да о
љубави пишем
јер сам удата жена!
Ко се у љубав
разуме
зна
да није важна
поезија
да кажем колико га
волим
већ заједничка
дела!
Није важна поезија
да он зна
где сам на
звезданим кординатама
и у којем сазвежђу
га срела
обећала се
и остала при своме!
А понирања у које
нас одвлаче
деценијама
ђилкоши
магистри зеза...
Чекају правду.
Крхка је слава
богатства и злата!
Правда понекад
спава
али будимо је!
Правда не умире
као они.
Црви срама појешће
њихове очи
али чуће фијук
каменице озлојеђених!
У
ровове бих ја све вас!
Рече комшија.
А послао сина
у Америку код тетке
за време
бомбардовања деведесетдевете.
Вратио се није.
Има и он сина
зове се Бил!
И кћеркицу Џесику.
Чико,
те Америке ће нам
главе доћи!
Крхка је слава
богатства и злата.
Правда можда спава
али никад не умире!
Рекох и остадох
жива!
Мудрујем!
***
Газиш нас!
Пловимо пољима
осунчаним,
пурпурним,
распламсаним,
венама
испреплетаним,
туђим и нашим,
Божијим и свачијим.
Гањамо се по дому
свитаца и гуја
по раменима
разасутим
после крвавих битки
великана наше среће.
Рађају тела уздах
у коренима влати
зелених,
свађају росу крај
усана
да не охлади грло
пресахло од жеге.
Ни капљици крви
титрај не желе да
дају,
само мир траже за
ветар
који милује у зоре
распукнуте
девичанске материце.
Једино ветар има
благослов да дира пупољке
док вапе да буду
латице
на хаљинама ношене.
Порушисмо
успостављени мир
јадом својих срдаца
у нади испљунутих
на тепих зеленила.
Газимо све процветале постеље
од очију наших
откинуте
јер не умемо да
волимо искрено
хоризонте
у углу ока
склупчане.
Тебе и мене занос
је украо.
На погрешним раскрсницама
усмерио.
Сада тумарамо
зељастим муљом
угушени.
Умем да сперем
сивило
чемерног осмеха
туђинаца,
што би да ми душу у
пламену спале
као жега зенице
на врелинама
уздаха.
Тешко
је када бол
задата буде
после блискости.
Певаш нови
душманину
газећи влати
орошене среће
трњем у петама,
спреман да ми уздах
из траве ишчупаш,
последњег љубавног
јутра
што га засадих.
Стани у ред крај
корова,
пестицид да саспем
у трагове.
Умем ја
сивило да сперем,
но боје на образе
не умем да вратим.
Бележи се све у
коренима.
Веже те зелена
живица
да ни воду не узмеш
за усахло грло,
ни вапај да пустиш,
јер си нас косио
срџбом последњег пољупца,
крвавим траговима
обојио врхове чела
уздигнутог.
Не гази траву где
почивају великани наше среће
што падоше у
одбрану части мојих подсукњи.
***
Читав дан
он у милиметар
размерава размак
између слика,
међ' зубима, очима.
Машински прецизно,
ваздушасто меко,
а има година
чини ти се
сто.
Ето, толико је он
искусан док то ради.
Јуче их напунио,
одмах по настанку
ове песме.
Бројка тачна к’о
мини бус
што вози за Неимар.
Ето, толико година
има он.
Зна да скине звезде
с' неба
и намаже џем на
хлеб.
А нисам га ја
родила.
Не!
Пали ти цигарету,
отвара врата,
редовно прстом
прети сваком ко те иоле смара,
масира стопала,
мути јаја за кох,
квари - поправља
инсталацију,
пропале гумице и
искрзале тапете,
глетује окрњен зид
и заврће чврсто
славину.
Опет,
овај пут себи,
пали цигарету.
Пажљиво се јутром
ишуња
да те не узнемири,
као конфету
што сија у мраку
поноћних валцера.
То је мушкарац!
Хрче он због
запушених синуса
и то баш ноћас,
крај мене.
Мој!
Такве смо ти ми
жене.
Гањаш принца,
уловиш дечака,
џаба ти бајка...
Али некако...
Ти га силно волиш!
И онако слинавог!
Дивљи на рубу усана
Како сам волела да ти упадам у
стан, постељу,
трчим дрвеним степеницама на
спрат.
Чекаш на врху уздаха, осмехнут
на моја колена,
гњавим те пољубцима!
Као луда смејала се образима,
ивицама усана гризла папирне
уздахе
уплетене у моја певушења
хитова.
Господари кратких верзија
поздрављања и виђања
све у минут
спремни експлозијом да се
сакријемо
да нас не виде странци
и утонемо у јастуке цели дан.
Љубавници у фосилу светлости
свитања сачувани!
Дивља деца у ватри настала,
ватром изгорела стан, кућу,
кревет.
Дивља деца једу плодове као
сирене што једу морнаре,
са страшћу, радошћу,
магијом, музиком,
чаробним прахом,
потребом,
завођењем,
злобом,
похлепом.
Дивља деца се несебично воле.
Да ли неко од нас двоје не
мисли тако?
Чувари памћења
наша постеља и јастучница,
зној на бедрима
и танка линија леђа и кукова,
клупа крај старог алигатора,
пингвински пољубац,
љуљашка
и мрак стазе на почетку брда,
пукнута чарапа,
лака игрица,
миг за корак у загрљај.
Трајање нашег погледа, моја
црквица у зелени,
прозор за вечност да постанемо.
Када би само хтео.
No comments:
Post a Comment