NEMANJA VUJIČIĆ

MUKOREČJE

I

Rečitošću vekova kolektivnih sećanja

Bard na vlažnoj zemlji stoji

Uspinje se k zvezdama- kolektivnim zracima

I telo svoje orno ubojito doji

glinama i travama blatima i trnjima

na zemlji zemlji se klanja

i rukama se previja dok pravi svoje delo

u toploj bari

...

Pričam da ne izdam smrt

Možda su moje reči moja smrt

Reči jesu one iz škriljaca oštrih

Tankim rezovima što vazduh sekući

Stvaraju srč

Srži disanja su neizbežne jer su jedine

Sumpornim vodama i trskama ne želim neizrečen ići

Moja trska, moja srča i moja srž su jedine

Moje reči su svoje pa tek moje

Staklastim odjecima - kolektivnim zracima

Dugujem srp iz škriljaca oštrih što sekući

Vazduh stvaraju srž

Već dugo im ledim stakleni put pa ga lomim

Jer k mlakim vodama ne želim neizrečen ići

To je moj najveći dar; moj samo zato što je upućen

Jer moje reči su svoje pa tek moje

Udisaj je bežanje od izdisaja.

Izgovoreno je reč o ćutanju

I u ovom plesu izmedju dvojakog života

Što dvojaka je smrt

Su muk srča i srp

Za susret s mekim iglama ispod leda

II

Kakva odrešena otrcanost

I kakva obespravljena osnova

Podležeće i samostalno u prolazećem u plesu

U onom tadašnjem i ovom sadašnjem – za budući se tek bojim

Obesčašćen usud utroba s kamenjem

Odista kasan odaziv šuplje i golo je granje

Močvarno rastinje-vapaj seže kroz predele neobrane

Jedina senka-uteha je to

Što je u mom početku moj kraj

Muljevito je tlo jedini rasteriti temelj dostupan

I sidro što meko je ne zna za čvrst stisak

Potisak je jedini iskaz k samostalnom

U prolazećem u plesu

U onom tadašnjem i ovom sadašnjem

Da je u mom kraju moj početak

Teskobna je misao jer je

Naijstinitija

III

Unatoč smiraju sunčev brat stremi

Uprkos bivanju reči odumiru

Ne radi se o tome da su slomu same sklone

-Pesak ne udomljuje soli van mora

More ne peni van svojih ramena

Reč ne govori izvan sebe-

Ali i pesak i more su labavo

Utemeljeni usidreni izgovoreni

Samo unatoč reči uprkos njoj

Ništa ne prkosi

Brat-sestra – sunce-mesec

potlačeno nam se osmehuju

Mi se osmehujemo reči i poluotvorenih usta

Trpavao tražimo tas da nosi i meri

Neodsanjano-nedosanjano

Unatoč smiraju mesečeva sestra stremi

Uprkos bivanju peščane reči doumiru

Na vlažnim rukama zrno prosejano što ostane

Je poslednje utočište i jedino pribežište

Izmedju prstiju oivičenih međom nedosanjanog

Stoji neartikulisana zavera

IV

Moje su rečenice mrtvo telo

Tvoje su uši njegove uši

Tvoja je bit moje rečenice delo

Tvoja je bit moje rečenice deo

Moje mrtvo telo je deo moje neizrečene biti

Rečenice neizgovoreni deo

Naznaka da uho neće čuti

Nema usta da kažu šta uho želi čuti

Niti uho usta sluti

Svaki je izdah ispunjavanje praznine

Mojeg uha

Tvojeg uha

Praznina u mom i tvom telu

Jer kad je nešto mrtvo dvaput je mrtvo mrtvo je za dvoje

Dvojako je

Naposletku reč je kov za sebe i zbog sebe

Rečenica je iskazanje koje reči bludi

I uzaludno crpi - crpi jer je upućena

I kad glasna žica zabruji to neizrečena bit zabruji

I u tvom uhu se gubi gde se u praznini guši

Zato su moje rečenice mrtvo telo

I tvoje uši njegove uši

- Kao tuđ jezik oslobođen –

Dva škripava debla, krte i oble šupljine

U praznini se suše, u prostoru

Se presavijaju i glibe

Vazduh otrcavaju

Močvaru bledu stvaraju

Kreketom žaba nepomičnih

Trule svaku tvoju nit

Sve dok ga ne ispljuneš nazad i ne uroniš

Gde mu nije mesto

U sparnu vetrovitu grobnicu

Zvuka fonema sintagmi rečenica

Strujanja mrtvih dvojakih

Mrtvih za dvoje

Na početku reč je kov za sebe i zbog sebe

V

Ni od spolja ni iznutra

Već kroz spolja i kroz unutra

Muk je nepoznat budućem treptaju

Prošlom dugujemo najveću radost i rečitost

Treptaj  koji je došao i prošao-

Treptaj koji dolazi već je jednom bio

Onaj koji prolazi već je prošao

Ni od spolja ni iznutra već kroz

Ništa se ne zadržava već se iznova izriče i stešnjava

Piščeva ruka se iz knjige pomalja

Slavuj deli tugu svojeg perja

Slavuj deli tugu svojih kostiju kandži

U grčevitom je hvatu svo svojstvo slavuja

Kao mrlja iz njegove zenice do koje moje oko seže

u tom dobroćudnom stisku

Granica mog jastva je neuočiva

Biti jedno s njim je

Ono što daje njegovom pevu svojinu

Ni od spolja ni iznutra već kroz-

Vidim jednog slavuja suštinu

U tuzi svojeg perja kostiju kandži

Jednom i više nikad sam ja

Jednom i više nikad ja nisam ja

Ništa se dva puta ne izriče

Jer  početak i kraj gledaju u isto ogledalo i koračaju po istoj srči

Jezik  koji je došao i prošao-

Jezik koji dolazi već je jednom bio

Onaj koji prolazi već je prošao

Nema dvaput izgovorene reči već

Jedan poluživot što pola je smrti

I povratak njoj i njemu

Povratak - jedini put kojim možemo ići

Jer ovde je već kasno za dvojakost ili trojakost reči

Onde u ledenih igala kraljevstvu za rečju ne vapi

Onde svi smo jednako jedni nemi i srećni

VI

U ledenih igala kraljevstvu darujem svoj prvi i poslednji treptaj

U svoj očitosti plesa granica mog jastva je neuočiva

Ruke širim ka jedinim vlatima za koje znam

Moj jezik je u njima

U večnoj jednakosti ponavljanja vidim

Prolaznu dvojakost reči

U večnoj duši uočavam ledeno ogledalo

U odrazu staklene vlati kroz prostor

Krče plavi krvavi put kroz moje niti

U takvoj dubini hladnoća je nezamisliva

Izrečen je u mom početku moj kraj jednom

U toj večnoj plovidbi nasukanoj ledom

Od spolja kroz i ka unutra

U tom ledenom odrazu

U ledenih igala kraljevstvu

Svi smo jednako nemi i srećni