Voz sa jednim vagonom, kao čovek bez ruke ili noge, kao
čovek bez ruke i noge, išao je sporo
Išao sam sporo, bio sam nadomak kuće
Noć je bila crna kao Negro bombone i jednako ljuta
Voz sa jednim vagonom, kao čovek bez ruku i nogu išao je
sam, išao je na more
Išao sam sam, gledao sam nedaleko pred sebe
Ne postoji odžačar grla koji može da pročisti put kriku
nepotrebnih
Voz sa jednim vagonom, kao čovek bez potrebe, samo
mašinovođa i svetla u kupeima, išao je prazan
Išao sam prazan, sa mašinovođom u grudima, pacemaker na
površini
Još jedan dan u prašini
Ceo život u polomljenoj planini
Umreću neću videti more
Jutro se prolomilo kroz polomljen
prozor,
Sunce je promolilo obraz
Hladno je, u meni se prelomila
nada
Prelomila se kao Najlepšeželje,
na više najlepših željica
Umro bih sada za minut slatkog života
Za zube, koje bi mogli da mi
ukradu na kremaciji
Dosta mi je jogurta i supe
Čuo sam da skidaju satove i
prstenje, ti pečenjari
Vreme mi je već ukradeno
Na vreme se nikome nisam obavezao
Umro bih sada za sveću uz glavom i
barem jednu žensku suzu, može i muška
Za rupu u zemlji, a ne ovako kao
pacov da se krijem u tuđim podrumima i smrdim na smrt
Za šaku otrova
Prospite me u bilo koju vodu, tako
imam velike šanse da se uspem na nebo
Ko večeras nađe ovaj papir na
meni, neka ga spali zajedno sa mnom
Neću da ostane trag da sam išta
ikome ikada iskao
ZID PLAČA I GADOSTI IZ KOG IZBIJA
SAMO TAMA
Okrenula sam leđa od prozora,
praznine između rešetki nude samo pogled na stopala koja beže...
Kako si uspela, neuspela...?
Kako si propala?
Kako si se ikada ikome
dopala?
Kada si poslednji put
rasčešljala kosu? Utrljala kremu na ruke ili losion na stomak? Pojela Plazmu?
Pomak ka ivici čita se kao dobra vest, kada si poslednji put uradila test?
Do kraja nedelje bi trebalo
da odeš u Zavod, dok još imaš više od pedeset, dobrovljno, da i krvnu plazmu
daš iz sebe, za ovaj zatvor u rupi, oko tebe što prosi, život iz vena, prosiš da se prodaš, više ne znaš ko si
Umorna si od zbijenosti, imaš
svako pravo da odmoriš kosti, u svoja tri kvadrata, dva metra pod zemljom, gde
jedini prozor nudi otkucaje praznih koraka,
okrenula sam se, a nisam morala, još crnji mrak od tame izlazi iz zida plača i
gadosti, po kom su mnogi prosuli seme, bežeći iz mene
No comments:
Post a Comment