НИКА ДУШАНОВ

Лета (Lethe)

4.1.

Песме заборава, сад!

Ниједна кивност, ниједно сећање, ниједна реч – само језик и зуби.

4.2.

Немам сина, а да га имам, ћутали бисмо, склупчани, као да нас лове.

4.3.

Мрзим тамбуру и њено грање. Фијакер жена мени треба и Турчин да ме коље.

 

 4.4.

Плакат са јашућом потером мења се из дана у дан. Оно што је почело као облак прашине, сада је чврста месната облина прекривена жилама.

4.5.

Позирам код фотографа у неком војничком шињелу. Толико ме је одушевила отменост моје нове фигуре,  да сам на крају инсистирао да се сликам обешен.

4.6.

Овај затвор пропада и полако избацују све његове житеље, а прозоре и врата су данас однели у управников летњиковац. Проклети отимачи сутра односе и мој кревет, ћебад и тоалет. Мој искусни сапатник није узнемирен. Ово се дешава, каже пословично, када спољашњи свет обузме правичност, прво страда мушко пријатељство.

4.7.

Главе мојих судија укочене у возу. Погледи су им тврди као челик. Путовање је дуго и исцрпљујуће, без речи и немог споразумевања. Труле даске у поду вагона, воњ урина, у углу неки стари прасци, али не! од мене захтевају само снажна злочиначка осећања!

4.8.

Један нов поглед на улицу. Али то захтева бар две боце вина и разметљивост једног Ђеновљанина.

4.9.

Ја сам ловац на фашисте. Најбоље се лове зими, кад су улице мирне, а сви људи једнако сиви и мрачни, полетна и звонка песма чује се из даљине.

4.10.

Суд пред који су ме извели био је веома високо постављен на једном стубу.

На њему није било никога, али сам опоменут да своју ствар изнесем брзо и са што мање речи.

4.11.

Радник сам у напуштеној фабрици. Остао сам јој веран и након затварања. Њене машине познају мој кашаљ, а огромни силоси бдију над мојим сном. Ноћи су пријатне, моја ватра обасјава велике масне зупчанике дајући им паклени сјај.

4.12.

Мој нови пријатељ лако је заменио све претходне. Међутим, стално копа по мом сећању због љубоморе и несигурности. Оно што тамо проналази потпуно га узнемирује и, ево, одлази по секиру.

4.13.

Отрцане чојане столице. Паланачки биоскоп. Празна места око мене.

На крају, шта ми преостаје. Пребацујем руку преко крваве удице.

4.14.

- Овде сам некад живела.

Кроз овај кров се некад сунце играло на мојим капцима и грејало их.

Овде сам начињала своју жељу, уживала у њеним благим налетима, слутећи пуну сласт коју доносе ове (показује ми средње прсте) зреле године.

4.15.

Њено мазно увијање и ласкава поподнева. Моји другови су одавно свиње, али и даље осећају завист. А не знају колико је Кирка невољна да Заиста задовољи Мушкарца.

4.16.

„Твоја глава је глава љубавника. Мала и уска, оштро заобљене браде, са крупним очима боје птичјих стопала“, бивам ироничан.

„ А твоја писма су веома узбудљива“, 

одговара ми месар који се загледао кроз масно стакло.

4.17.

Колико смо сигурни у љубави! Све што смо злочинима стекли,

све – у црно жбуње наших љубавника!  

4.18.

Окове којима су ме везали, прегризох.

Од сада, мој живот је бесни продор ка удаљеном смеху тамничара!

4.19.

Одувек се радило о новцу, само о новцу. И канта у ваздуху сада је ведрије боје .

4.20.

Осам дана посвећених Сунцу. Ово старо божанство је неуморно, а његови свештеници, излапели старци испрскани крвљу, одлазе на прање. Дим са жртвеника природни је застор високе сцене. Моја глава котрља се низ степенице и измешане видим - достојанствена скерлетна леђа и труле чељусти разуларене гомиле.

4.21.

Не желим да се расправљам са вама. Ако ви кажете да ови Дарови нису за мене, ја ћу вам веровати на реч. Дозволите ми само то, да погладим њихове баршунасте врпце.

4.22.

Мој излазак из затвора обележен је свечано. Управник и стражари носили су своја парадна одела. Прошавши кроз шпалир пријатељских и добрих  лица, нашао сам се пред чврсто затвореном капијом. Иако се ова шала често понављала, увек сам био искрено дирнут,  док су  наводили (за мене баш праве) разлоге мог наводног Ослобађања.

4.23.

Миран. Потуно миран. Тако су описивали  моју реакцију на неколико шамара које сам добио у пролазу иза поште. У ствари, одувек сам сањао како ме шамарају негде где се чују снажни ударци печата.   

4.24.

Нема нас нигде. Избачени, не успевамо да одредимо ни где смо, ни у ком смо времену. Они који су нас одбацили, оставили су нам (што ће постати њихова пропаст) непознат свет за голоруко освајање.

Објављено у часопису „Keine Delikatessen“ #19:

Balkan Delikatessen „Schweigen“

Wien, September 2014