BOJAN SAMSON - Autopoetika i pesme

O. T. P. A. D.

(Opozitno-tranzitivna poetika artističke dvojnosti)

Razgovaraju dve novosadske fasade:

-      Eej, štaa raaadiš veečeeeraas?

-      Oootpaaadaaam! 

Jovan Živković alias Crazy Jon

Ljudska istorija je istorija otpadanja i otpada. Otpadanja kao odvajanja od jednog identiteta i priklanjanja drugom identitetu¹. Slično je sa istorijom književnosti i umetnosti. Sve inovacije u poeziji i teoriji su nastale kao otpaci postojećih, društvenoprihvaćenih i dominantnih normi. Otpad je uvek u suprotnosti sa svojim integralnim delom od kojeg se odvojio i zato otpad kroz proces samopreispitivanja traži svoj novi identitet. Tako otpad inicira stapanje sa novom, ljudskoj istoriji nepoznatom celinom. On postaje savršeni dodatak novootkrivenoj stvarnosti. Otpad ukazuje na neprestanu, blaženu ambivalenciju čoveka i sveta. Zato je poezija otpad. Otpad od života, kao i otpad od književnosti. Ova poetika je otpad od opšteprihvaćene poetike nove pesničke generacije. Ova poetika je otpad od Nove poezije i njene recepcije u književnoj javnosti. Ova poetika pokušava da stoji po strani od opšteprihvaćenih pojmova i uvida o Novoj poeziji. Ona je i narativna i diskurzivna. Ona je i ironična i patetična. Ona je i nostalgična i futuristična. Ona je i proračunato dupeuvlakačka i duboko politički nekorektna. Ona je i predvidljiva i opasna. Ona je i prelazno rešenje i krajnji cilj. Ona je i lažni kič i istinski kič. Ona je elitistička i narodska. Nju boli uvo za sve i njoj je stalo šta će drugi reći o njoj. Ona je i predivna i odvratna. Ona je za svakoga i ni za koga. Ona je sva od otpadaka. Otpadaka tuđih poetika, tuđih citata, tuđih motiva, tuđih mitova, tuđih ideologija, tuđih razgovora, tuđih putovanja, tuđih osećanja, tuđih života. Ona je svakom tuđa, čak i svom autoru. Ona nije ništa novo i ništa posebno. Zato je i neophodna. Ona se grčevito uhvatila, kao pijavica, za ovaj svet i siše ga. Ne želi da ga pusti. Ona će otići. Nestaće. Niko je se neće sećati. I to će biti početak novog otpadanja. Otpadanja od zaborava.

¹ Ova autopoetika je otpadak teorijskog teksta Dušana Pržulja „Odustajanje i otpadanje“ (Stanje stvari, br. 8, Novi Sad, proleće 2005, str. 16-19).

Očekujući Gradinu

Iako je već jun, vreme je tmurno i

kišovito. Žešće prehlađen, okrećem broj

časopisa Gradina, tražim urednika. Sigmu.

On je zauzet, ima sastanak sa piscem koji

večeras promoviše knjigu, kaže mi ženski

glas, sekretaričin verovatno. Raspitujem se

kada će izaći moj tekst: ...o knjizi Vlade

Stojnića... Bojan Samson, dovikuje ona

nekome, verovatno pseudonim... O ne,

javlja se unjkavi glas iz Novog Sada, to je

moje pravo prezime. O, pa tim bolje, reče ona,

vi onda nosite prezime neobičnije čak iod mog.

I onda, nekako spontano, bez pravog početka

i pravog kraja, ona počinje priču o tome kako

imam glas muškarca koji se svima udvara.

Slušam pažljivo njenu analizu: Počeli ste

sanjivo, a onda, kada ste osetili nepopustljivi

zid sa druge strane slušalice,vaš glas je

momentalno poprimio trezveni ton. A

najlepše je što vi sve to radite nesvesno.

Stvarno ste dobri, govorim ono što bi rekao

i svaki drugi sujetni pesnik. Ali, ona se

ne zaustavlja: Rekla bih da imate preko

trideset pet godina...Zapravo, trideset tri,

kažem ja. A možda i tlideset tli.

U svakom slučaju: Agnec-Sin.Tamno more

asocijacija otvara se na ovom mestu. Samo u

ovoj pesmi. Modna pista za Mesije.

Isus-klackalica, koji je i klovn, mudrac i brat,

sve u isto vreme, ali sledeći čas on pada u

nedokučive dubine, povlači se u svoju

neprobojnu ljušturu i ostavlja te samog.

Zaljubljeni Isus, dečak koji posesivno,

ali šarmantno trči za ženama-fiksacijama.

Divlji Isus, kavgadžija mekog srca.

Cinični Isus, naizgled hladan, ali sa velikim

žalom što sve izgleda tako kako izgleda.

Konfuzni Isus, koji ne zna šta želi pa ne

dobije ništa. Skoro pa ništa. Jer, u meni su

bili i biće mnogi, zar ne? Početkom jula izlazi

novaGradina, i u njoj vaš prikaz: „Čitalačko

zadovoljstvo u dopisivanju teksta“.Za vas „tek“,

za nas „prema planu“, kaže mi ta zanimljiva

žena iz Niša sa akcentom iz zapadnih krajeva.

Iz Hrvatske, verovatno. Ne bi bilo u redu

da završimo ovaj razgovor a da ne saznam

vaše ime,a kamoli prezime, kažem ja.

Dominacija Škorpiona u mojoj natalnoj karti.

Jednostavno: upornost. O, ne, neka ostane

sve na ovome, reče i vragolasto se nasmeja

ta sredovečna dama sa tajnom. Svidelo mi se

sve to, ta kuljajuća, opasna lavina značenja

i mogućnosti koje su potekle tim kratkim,

rastrzanim razgovorom. Ne menjajte taj

udvarački ton u vašem glasu, dobro vam

stoji, završi ona. Spuštajući slušalicu, neko

bi pomislio da osobu volimo onoliko

koliko poništavamo sebe pred njenom

sujetom. Ipak, ja sam samo otišao

po Ferveks. Trebalo je oporaviti

još jedan novi pesnički glas.

Dva Nova Sada

Ti imaš svoj Novi Sad, filovan čistotom,

Finim manirima i izveštačenim osmesima,

A ja imam svoj Novi Sad, negde na periferiji,

Isprljan došljacima i jezicima koji

Siluju tvoje dragocene uši.

Ti imaš svoj Novi Sad, pun predrasuda,

nedeljnih ručkova i lažnih porodica,

A ja imam svoj Novi Sad, istkan od

noćnih šetnji po Podbari ili Telepu,

kada otkrivam nepoznate ulice i njihova imena.

Ti imaš svoj Novi Sad, bolestan od ogovaranja

i potisnute agresije koja će pre ili kasnije

doći po svoje, a ja imam svoj Novi Sad,

zaigran od predivne umetnosti koja će

večno ostati skrivena od

nezainteresovane javnosti.

Ti imaš svoj Novi Sad, umoran od dvostrukog

života, dvostrukog morala i dvostrukog

mišljenja, a ja imam svoj Novi Sad,

nasmejan od politički nekorektnih šala.

Ti imaš svoj Novi Sad, sa dramskom

pauzom kada kažem da nisam piškio u

novosadskim obdaništima, a ja imam

svoj Novi Sad, pun dobrih žena koje

mi kažu: „Dođi da te nahranim kada si gladan!“

Ti imaš svoj Novi Sad, zanesen neprestanim

umnožavanjem mrtvog kapitala.

Ja imam svoj Novi Sad, u kojem častim

pićem nepoznatog čoveka kojeg

verovatno više nikada neću videti.

A ova pesma je samo dokaz da tvoj i moj

Novi Sad mogu neometano postojati

jedan pored drugoga.

Zar ne?

  

Cigani

A stvarno mi došlo da joj kažem

tada: Draga moja, pitanje tog

tvog politički korektnog jezika,

tog jezika razlike, jeste zapravo

klasno pitanje: Biti „Cigan“ znači

biti nezaposlen, neobrazovan,

siromašan, prljav, prezren

i u startu osuđen, odstranjen i otpisan.

Biti „Rom“ znači biti obrazovan, zaposlen,

nekada član Partije, a danas saradnik nekog

NGO-a, politički angažovan, solidno uklopljen

u društvene tokove, osoba lepih manira i

sigurne budućnosti.

Zato danas svi žele biti Romi, a niko više ne

želi biti Cigan, Cigus, Cigojner,

Ciguli-miguli, i tome slično.

Zato danas mi ne želimo sesti u autobusu

na sedište pored Cigana.

Ne želimo odigrati fudbal na maliće sa

Cigusima plašeći se da nas ne ispizde

ako im se zamerimo.

Plašimo se da pozajmimo Cigojneru mobilni

kako bi nazvao ženu, misleći da će zbrisati

sa njim negde daleko u noć.

Ne želimo se umešati kada vidimo dva mandova

kako se tuku na pešačkom prelazu, a oko njih

automobili trube, već prezrivo odmahnemo rukom

i procedimo: „Ciganska posla!“

Ne kupujemo kod Cigana voće i povrće, jer

mislimo da će nas prevariti na vagi.

Mi se zapravo plašimo da ćemo postati

kao Cigani: nezaposleni, neobrazovani,

siromašni, prljavi, prezreni

i u startu osuđeni, odstranjeni i otpisani.

A zapravo ne vidimo da mi već

živimo kao Cigani, i tretiraju

nas kao Cigane.

Mi već jesmo Cigani.

A naša želja da postanemo

Romi meri se tonama.

Vaga ne laže.

Za šaku sitnih eura

Salamander. Daglas. Miler. Bipa.

Bila. Hofer. Pa opet nanovo:

Salamander. Daglas. Miler. Bipa. Bila.

Hofer. I opet:Salamander. Daglas.

Miler. Bipa. Bila.Hofer. I tako do u

beskonačnost: Marija Hilfe Štrase.

Određeni broj radnji, brendova i proizvoda.

Vrlo određen broj kombinacija. Nema iskoračenja.

Nema iznenađenja. Sve je već odavno

rezervisano, izbrojano, kupljeno i proživljeno.

To vam je današnji Beč. Grad prepun rimskih brojeva

Sa tačkom na kraju. Ovde je i pravopis drugačiji.

Prodavačice ljubazno ignorišu moj očajni nemački.

Sporazumevamo se osmesima. Stranac sam.

Naročito u metrou. Skriveni pogledi.

Pritajena mržnja. Setim se Bernharda: stranca u

sopstvenoj zemlji. Nešto je divlje u zraku. Turci prodaju

tehniku. Afrikanci pričaju nemački. Srbi pričaju

srpski. Hrvati igraju stoni tenis. Albanci

pričaju nemački. I pomalo srpski. Nude mi

flajere za koncert klasične muzike. Više sam

za rokenrol. Samo bez Jugoslavije.

Ako ikako može. A izgleda da ne može.

Volim i harmoniku. Na početku Marija Hilfe

Štrase harmonikaš sa glavom belog konja.

Lepo svira valcere. Lipicaner.

Tek će se otkriti ko ovde koga jaše.

I za čiji račun. Sledeći dan nosi glavu petla.

Sviđa mi se njegova svirka. Ostavljam mu

par sitnih eura. Bolje njemu nego muškim

baba-serama na izlazu iz metroa: korišćenje

pisoara besplatno, ali WC šolja se plaća.

Harmonikaša odaju ruke. Tamne su.

Poput mojih. Više nisam stranac. Posle ga

vidim bez maske. Deluje egzotično.

Zato je čas lipicaner, a čas petao. To deluje

baš austrijski. Više se zaradi. Ide

mi se kući. Osećam se kao varvar. U

mojoj glavi, Konan, Kavafi i Matović

drže se za ruke i igraju ringe ringe

raja. Dođavola, na šta da potrošim

ove sitne eure?

Hűsker Dű Dolly Bell?

(kolibri. rebro čokolade)

Kako ono kaže Zijo Valentino: „Ulica se

smije mojim stopama“. E, to je to: opušteno

do bola. Ulice od perja koje leti na sve strane.

Zato su se Kusturica i ovaj grad pozdravili:

On je odavno prestao da napreduje svakoga

dana u svakom pogledu. A ovaj grad je baš k’o

stvoren za to. Za rast duše u svim pravcima.

Mogao bih čoveku oprostiti mnogo toga što

drugi ne mogu, ali lošu umetnost nikako.

A kada postaneš loš umetnik a odličan trgovac,

onda ti više ništa ne mogu oprostiti,

dragi moj Nemanja. Ali ostavimo sada Trgovca

na miru, nismo zbog njega započeli ovu

pesmu. A i nastavnička plata teško može

podmiriti Umetnikove duševne boli. Trgovčeve

možda, ali Umetnikove teško. Umetnik uvek

pati kada Trgovac dođe po svoje, i tu nema

pomoći. Nema tu zadovoljštine. Verujte

nastavniku, ako već ne možete trgovcu. A

umetniku nikada ne verujte. Ali kako u

pravnom sporu naplatiti duševnu bol, a

da pre toga nisi dokazao postojanje duše?

Kako ono ide: težina malog kolibrija, ili

težina rebra čokolade. 21 gram. Razlika u

težini ljudskog tela neposredno pred

smrt, i neposredno nakon smrti. Sa

ljudima je lako, ali kako izmeriti dušu

jednog grada pre i nakon njegove smrti?

I nakon njegovog vaskrsenja. Jer, neki kažu,

Ovaj grad je umro, to više nije to. Ovaj grad

nije isti kao što je bio. A ja kažem, kako

bi i mogao posle svega što je preživeo.

Nijedan grad više nije isti. Kada svoj grad biraš

po zakonu nužde, a ne po zakonu slobodnog

izbora, onda to retko ispadne dobro. Svaki

grad se menja, zato je i grad. Svaki grad umire i

ponovo se rađa, drugačiji a opet isti. Svi mi

smo umrli i ponovo se rodili, svi smo postali lakši

za 21 gram a zatim ga nanovo povratili...

Sedim u kafani gde se služi tucana kafa i sok

od smreke, a konobar na pitanje turiste

šta je tufahija lepo kaže: „Ne mogu ti ja,

bolan, objasniti šta je to, probaj pa ćeš

vidjet’! Samo da ti kažem, jarane, sve ti je

ovo ovdje zdravo do bola!“

Zdravo! Zdravo! Zdravo!

Otpadanje

Otpalo mi 200 grama mortadele sa paktregera:

Ostalo da leži negde na cesti i čeka nekog

gladnika. Čoveka ili kera, svejedno je.

Jer, taj neko će sasvim drugačije gledati

Na tih 200 grama mortadele od mene. To

je sigurno. Taj paketić će u njegovim očima

dobiti novi oblik i značenje. I sasvim nova poruka

će to biti za njega. I zato: uvek od tebe nešto

mora otpasti da bi u nekom novom obliku

blesnulo pred nečijim, tebi nepoznatim,

a opet bliskim očima, prošlo kroz nječiji život,

od otpada postalo neizbežni dodatak, umetnost

čak, i zatim se na čudan način, u čudnom

trenutku, pojavilo pred tobom. Jer, otpad

nema nikakve veze sa posedovanjem: mi

jednostavno ne biramo kada će otpad

prestati da predstavlja deo našeg života, i

kada će dodatak, umetnost čak postati taj

dragoceni deo. A kao što je otpad postao

umetnost, tako će i umetnost jednog dana

postati otpad. Društveni otpad, nacionalni

otpad, otpad od kulture i civilizacije,

otpad od umetnika ili samog tvorca. A i Lucifer je

samo božiji otpad. Eva je Adamov otpad. Lilit

je Adamov otpad. Čovek je čovekov otpad.

Amerika je evropski otpad. Australija: engleski

otpad. Protestanti su katolički otpad. Ziloti

su pravoslavni otpad. LDP je otpad

Demokratske stranke. Naprednjaci su

radikalski otpad. United Force je otpad

Grobara i Delija. BES je NEOLIT-ov otpad.

Bojan Samson je AGON-ov otpad. Bernardijeva

soba je otpad Pište Petrovića. Jednostavno,

otpadanju nema kraja i konca: to je jedan

večan i nezaustavljiv proces, trajniji od svega

što je čovek izmislio. Ako je i otpad na jednom

mestu suvišan, na drugom će biti neophodni

dodatak. Kako bi drugačije i moglo biti?

Drago mi je što sam deo te kosmičke igre

neprestanog otpadanja. Jednostavno, uvek

Postoji nešto što će da otpadne, pre

ili kasnije. Tako to ide.