Sunday, November 9, 2014

BOJAN SAMSON - Autopoetika i pesme

O. T. P. A. D.
(Opozitno-tranzitivna poetika artističke dvojnosti)

Razgovaraju dve novosadske fasade:
-      Eej, štaa raaadiš veečeeeraas?
-      Oootpaaadaaam! 
Jovan Živković alias Crazy Jon

Ljudska istorija je istorija otpadanja i otpada. Otpadanja kao odvajanja od jednog identiteta i priklanjanja drugom identitetu1. Slično je sa istorijom književnosti i umetnosti. Sve inovacije u poeziji i teoriji su nastale kao otpaci postojećih, društvenoprihvaćenih i dominantnih normi. Otpad je uvek u suprotnosti sa svojim integralnim delom od kojeg se odvojio i zato otpad kroz proces samopreispitivanja traži svoj novi identitet. Tako otpad inicira stapanje sa novom, ljudskoj istoriji nepoznatom celinom. On postaje savršeni dodatak novootkrivenoj stvarnosti. Otpad ukazuje na neprestanu, blaženu ambivalenciju čoveka i sveta. Zato je poezija otpad. Otpad od života, kao i otpad od književnosti. Ova poetika je otpad od opšteprihvaćene poetike nove pesničke generacije. Ova poetika je otpad od Nove poezije i njene recepcije u književnoj javnosti. Ova poetika pokušava da stoji po strani od opšteprihvaćenih pojmova i uvida o Novoj poeziji. Ona je i narativna i diskurzivna. Ona je i ironična i patetična. Ona je i nostalgična i futuristična. Ona je i proračunato dupeuvlakačka i duboko politički nekorektna. Ona je i predvidljiva i opasna. Ona je i prelazno rešenje i krajnji cilj. Ona je i lažni kič i istinski kič. Ona je elitistička i narodska. Nju boli uvo za sve i njoj je stalo šta će drugi reći o njoj. Ona je i predivna i odvratna. Ona je za svakoga i ni za koga. Ona je sva od otpadaka. Otpadaka tuđih poetika, tuđih citata, tuđih motiva, tuđih mitova, tuđih ideologija, tuđih razgovora, tuđih putovanja, tuđih osećanja, tuđih života. Ona je svakom tuđa, čak i svom autoru. Ona nije ništa novo i ništa posebno. Zato je i neophodna. Ona se grčevito uhvatila, kao pijavica, za ovaj svet i siše ga. Ne želi da ga pusti. Ona će otići. Nestaće. Niko je se neće sećati. I to će biti početak novog otpadanja. Otpadanja od zaborava.

1 Ova autopoetika je otpadak teorijskog teksta Dušana Pržulja „Odustajanje i otpadanje“ (Stanje stvari, br. 8, Novi Sad, proleće 2005, str. 16-19).






Očekujući Gradinu

Iako je već jun, vreme je tmurno i
kišovito. Žešće prehlađen, okrećem broj
časopisa Gradina, tražim urednika. Sigmu.
On je zauzet, ima sastanak sa piscem koji
večeras promoviše knjigu, kaže mi ženski
glas, sekretaričin verovatno. Raspitujem se
kada će izaći moj tekst: ...o knjizi Vlade
Stojnića... Bojan Samson, dovikuje ona
nekome, verovatno pseudonim... O ne,
javlja se unjkavi glas iz Novog Sada, to je
moje pravo prezime. O, pa tim bolje, reče ona,
vi onda nosite prezime neobičnije čak iod mog.
I onda, nekako spontano, bez pravog početka
i pravog kraja, ona počinje priču o tome kako
imam glas muškarca koji se svima udvara.
Slušam pažljivo njenu analizu: Počeli ste
sanjivo, a onda, kada ste osetili nepopustljivi
zid sa druge strane slušalice,vaš glas je
momentalno poprimio trezveni ton. A
najlepše je što vi sve to radite nesvesno.
Stvarno ste dobri, govorim ono što bi rekao
i svaki drugi sujetni pesnik. Ali, ona se
ne zaustavlja: Rekla bih da imate preko
trideset pet godina...Zapravo, trideset tri,
kažem ja. A možda i tlideset tli.
U svakom slučaju: Agnec-Sin.Tamno more
asocijacija otvara se na ovom mestu. Samo u
ovoj pesmi. Modna pista za Mesije.
Isus-klackalica, koji je i klovn, mudrac i brat,
sve u isto vreme, ali sledeći čas on pada u
nedokučive dubine, povlači se u svoju
neprobojnu ljušturu i ostavlja te samog.
Zaljubljeni Isus, dečak koji posesivno,
ali šarmantno trči za ženama-fiksacijama.
Divlji Isus, kavgadžija mekog srca.
Cinični Isus, naizgled hladan, ali sa velikim
žalom što sve izgleda tako kako izgleda.
Konfuzni Isus, koji ne zna šta želi pa ne
dobije ništa. Skoro pa ništa. Jer, u meni su
bili i biće mnogi, zar ne? Početkom jula izlazi
novaGradina, i u njoj vaš prikaz: „Čitalačko
zadovoljstvo u dopisivanju teksta“.Za vas „tek“,
za nas „prema planu“, kaže mi ta zanimljiva
žena iz Niša sa akcentom iz zapadnih krajeva.
Iz Hrvatske, verovatno. Ne bi bilo u redu
da završimo ovaj razgovor a da ne saznam
vaše ime,a kamoli prezime, kažem ja.
Dominacija Škorpiona u mojoj natalnoj karti.
Jednostavno: upornost. O, ne, neka ostane
sve na ovome, reče i vragolasto se nasmeja
ta sredovečna dama sa tajnom. Svidelo mi se
sve to, ta kuljajuća, opasna lavina značenja
i mogućnosti koje su potekle tim kratkim,
rastrzanim razgovorom. Ne menjajte taj
udvarački ton u vašem glasu, dobro vam
stoji, završi ona. Spuštajući slušalicu, neko
bi pomislio da osobu volimo onoliko
koliko poništavamo sebe pred njenom
sujetom. Ipak, ja sam samo otišao
po Ferveks. Trebalo je oporaviti
još jedan novi pesnički glas.






Dva Nova Sada


Ti imaš svoj Novi Sad, filovan čistotom,
Finim manirima i izveštačenim osmesima,
A ja imam svoj Novi Sad, negde na periferiji,
Isprljan došljacima i jezicima koji
Siluju tvoje dragocene uši.
Ti imaš svoj Novi Sad, pun predrasuda,
nedeljnih ručkova i lažnih porodica,
A ja imam svoj Novi Sad, istkan od
noćnih šetnji po Podbari ili Telepu,
kada otkrivam nepoznate ulice i njihova imena.
Ti imaš svoj Novi Sad, bolestan od ogovaranja
i potisnute agresije koja će pre ili kasnije
doći po svoje, a ja imam svoj Novi Sad,
zaigran od predivne umetnosti koja će
večno ostati skrivena od
nezainteresovane javnosti.
Ti imaš svoj Novi Sad, umoran od dvostrukog
života, dvostrukog morala i dvostrukog
mišljenja, a ja imam svoj Novi Sad,
nasmejan od politički nekorektnih šala.
Ti imaš svoj Novi Sad, sa dramskom
pauzom kada kažem da nisam piškio u
novosadskim obdaništima, a ja imam
svoj Novi Sad, pun dobrih žena koje
mi kažu: „Dođi da te nahranim kada si gladan!“
Ti imaš svoj Novi Sad, zanesen neprestanim
umnožavanjem mrtvog kapitala.
Ja imam svoj Novi Sad, u kojem častim
pićem nepoznatog čoveka kojeg
verovatno više nikada neću videti.
A ova pesma je samo dokaz da tvoj i moj
Novi Sad mogu neometano postojati
jedan pored drugoga.

Zar ne?
  



Cigani

A stvarno mi došlo da joj kažem
tada: Draga moja, pitanje tog
tvog politički korektnog jezika,
tog jezika razlike, jeste zapravo
klasno pitanje: Biti „Cigan“ znači
biti nezaposlen, neobrazovan,
siromašan, prljav, prezren
i u startu osuđen, odstranjen i otpisan.
Biti „Rom“ znači biti obrazovan, zaposlen,
nekada član Partije, a danas saradnik nekog
NGO-a, politički angažovan, solidno uklopljen
u društvene tokove, osoba lepih manira i
sigurne budućnosti.
Zato danas svi žele biti Romi, a niko više ne
želi biti Cigan, Cigus, Cigojner,
Ciguli-miguli, i tome slično.
Zato danas mi ne želimo sesti u autobusu
na sedište pored Cigana.
Ne želimo odigrati fudbal na maliće sa
Cigusima plašeći se da nas ne ispizde
ako im se zamerimo.
Plašimo se da pozajmimo Cigojneru mobilni
kako bi nazvao ženu, misleći da će zbrisati
sa njim negde daleko u noć.
Ne želimo se umešati kada vidimo dva mandova
kako se tuku na pešačkom prelazu, a oko njih
automobili trube, već prezrivo odmahnemo rukom
i procedimo: „Ciganska posla!“
Ne kupujemo kod Cigana voće i povrće, jer
mislimo da će nas prevariti na vagi.
Mi se zapravo plašimo da ćemo postati
kao Cigani: nezaposleni, neobrazovani,
siromašni, prljavi, prezreni
i u startu osuđeni, odstranjeni i otpisani.
A zapravo ne vidimo da mi već
živimo kao Cigani, i tretiraju
nas kao Cigane.
Mi već jesmo Cigani.
A naša želja da postanemo
Romi meri se tonama.

Vaga ne laže.



Za šaku sitnih eura

Salamander. Daglas. Miler. Bipa.
Bila. Hofer. Pa opet nanovo:
Salamander. Daglas. Miler. Bipa. Bila.
Hofer. I opet:Salamander. Daglas.
Miler. Bipa. Bila.Hofer. I tako do u
beskonačnost: Marija Hilfe Štrase.
Određeni broj radnji, brendova i proizvoda.
Vrlo određen broj kombinacija. Nema iskoračenja.
Nema iznenađenja. Sve je već odavno
rezervisano, izbrojano, kupljeno i proživljeno.
To vam je današnji Beč. Grad prepun rimskih brojeva
Sa tačkom na kraju. Ovde je i pravopis drugačiji.
Prodavačice ljubazno ignorišu moj očajni nemački.
Sporazumevamo se osmesima. Stranac sam.
Naročito u metrou. Skriveni pogledi.
Pritajena mržnja. Setim se Bernharda: stranca u
sopstvenoj zemlji. Nešto je divlje u zraku. Turci prodaju
tehniku. Afrikanci pričaju nemački. Srbi pričaju
srpski. Hrvati igraju stoni tenis. Albanci
pričaju nemački. I pomalo srpski. Nude mi
flajere za koncert klasične muzike. Više sam
za rokenrol. Samo bez Jugoslavije.
Ako ikako može. A izgleda da ne može.
Volim i harmoniku. Na početku Marija Hilfe
Štrase harmonikaš sa glavom belog konja.
Lepo svira valcere. Lipicaner.
Tek će se otkriti ko ovde koga jaše.
I za čiji račun. Sledeći dan nosi glavu petla.
Sviđa mi se njegova svirka. Ostavljam mu
par sitnih eura. Bolje njemu nego muškim
baba-serama na izlazu iz metroa: korišćenje
pisoara besplatno, ali WC šolja se plaća.
Harmonikaša odaju ruke. Tamne su.
Poput mojih. Više nisam stranac. Posle ga
vidim bez maske. Deluje egzotično.
Zato je čas lipicaner, a čas petao. To deluje
baš austrijski. Više se zaradi. Ide
mi se kući. Osećam se kao varvar. U
mojoj glavi, Konan, Kavafi i Matović
drže se za ruke i igraju ringe ringe
raja. Dođavola, na šta da potrošim
ove sitne eure?





Hűsker Dű Dolly Bell?
(kolibri. rebro čokolade)



Kako ono kaže Zijo Valentino: „Ulica se
smije mojim stopama“. E, to je to: opušteno
do bola. Ulice od perja koje leti na sve strane.
Zato su se Kusturica i ovaj grad pozdravili:
On je odavno prestao da napreduje svakoga
dana u svakom pogledu. A ovaj grad je baš k’o
stvoren za to. Za rast duše u svim pravcima.
Mogao bih čoveku oprostiti mnogo toga što
drugi ne mogu, ali lošu umetnost nikako.
A kada postaneš loš umetnik a odličan trgovac,
onda ti više ništa ne mogu oprostiti,
dragi moj Nemanja. Ali ostavimo sada Trgovca
na miru, nismo zbog njega započeli ovu
pesmu. A i nastavnička plata teško može
podmiriti Umetnikove duševne boli. Trgovčeve
možda, ali Umetnikove teško. Umetnik uvek
pati kada Trgovac dođe po svoje, i tu nema
pomoći. Nema tu zadovoljštine. Verujte
nastavniku, ako već ne možete trgovcu. A
umetniku nikada ne verujte. Ali kako u
pravnom sporu naplatiti duševnu bol, a
da pre toga nisi dokazao postojanje duše?
Kako ono ide: težina malog kolibrija, ili
težina rebra čokolade. 21 gram. Razlika u
težini ljudskog tela neposredno pred
smrt, i neposredno nakon smrti. Sa
ljudima je lako, ali kako izmeriti dušu
jednog grada pre i nakon njegove smrti?
I nakon njegovog vaskrsenja. Jer, neki kažu,
Ovaj grad je umro, to više nije to. Ovaj grad
nije isti kao što je bio. A ja kažem, kako
bi i mogao posle svega što je preživeo.
Nijedan grad više nije isti. Kada svoj grad biraš
po zakonu nužde, a ne po zakonu slobodnog
izbora, onda to retko ispadne dobro. Svaki
grad se menja, zato je i grad. Svaki grad umire i
ponovo se rađa, drugačiji a opet isti. Svi mi
smo umrli i ponovo se rodili, svi smo postali lakši
za 21 gram a zatim ga nanovo povratili...
Sedim u kafani gde se služi tucana kafa i sok
od smreke, a konobar na pitanje turiste
šta je tufahija lepo kaže: „Ne mogu ti ja,
bolan, objasniti šta je to, probaj pa ćeš
vidjet’! Samo da ti kažem, jarane, sve ti je
ovo ovdje zdravo do bola!“
Zdravo! Zdravo! Zdravo!




Otpadanje


Otpalo mi 200 grama mortadele sa paktregera:
Ostalo da leži negde na cesti i čeka nekog
gladnika. Čoveka ili kera, svejedno je.
Jer, taj neko će sasvim drugačije gledati
Na tih 200 grama mortadele od mene. To
je sigurno. Taj paketić će u njegovim očima
dobiti novi oblik i značenje. I sasvim nova poruka
će to biti za njega. I zato: uvek od tebe nešto
mora otpasti da bi u nekom novom obliku
blesnulo pred nečijim, tebi nepoznatim,
a opet bliskim očima, prošlo kroz nječiji život,
od otpada postalo neizbežni dodatak, umetnost
čak, i zatim se na čudan način, u čudnom
trenutku, pojavilo pred tobom. Jer, otpad
nema nikakve veze sa posedovanjem: mi
jednostavno ne biramo kada će otpad
prestati da predstavlja deo našeg života, i
kada će dodatak, umetnost čak postati taj
dragoceni deo. A kao što je otpad postao
umetnost, tako će i umetnost jednog dana
postati otpad. Društveni otpad, nacionalni
otpad, otpad od kulture i civilizacije,
otpad od umetnika ili samog tvorca. A i Lucifer je
samo božiji otpad. Eva je Adamov otpad. Lilit
je Adamov otpad. Čovek je čovekov otpad.
Amerika je evropski otpad. Australija: engleski
otpad. Protestanti su katolički otpad. Ziloti
su pravoslavni otpad. LDP je otpad
Demokratske stranke. Naprednjaci su
radikalski otpad. United Force je otpad
Grobara i Delija. BES je NEOLIT-ov otpad.
Bojan Samson je AGON-ov otpad. Bernardijeva
soba je otpad Pište Petrovića. Jednostavno,
otpadanju nema kraja i konca: to je jedan
večan i nezaustavljiv proces, trajniji od svega
što je čovek izmislio. Ako je i otpad na jednom
mestu suvišan, na drugom će biti neophodni
dodatak. Kako bi drugačije i moglo biti?
Drago mi je što sam deo te kosmičke igre
neprestanog otpadanja. Jednostavno, uvek
Postoji nešto što će da otpadne, pre
ili kasnije. Tako to ide.

No comments:

Post a Comment