S p e k t a t o r©: Vladimir Milojković

Dok okrećem pedale

otići ću jednom odavde

daleko

okrenut ću ti leđa

sješću u auto

i nikada se neću vratiti

Sedeli smo na travi koja se osušila jer je bila u hladu. Prsti su plivali u prašini. Moje grčko i tvoje rimsko stopalo. Na tvojoj desnoj nozi je bila krasta. Rekao si da te je ujeo komarac ali meni se činilo da je bila stonoga. Poput onih rozikastih sa dugačkim pipcima i nogama savijenim pod skoro pravim uglom. Otvorio si časopis i pogledao u moju kosu. Zapravo, nisam bio siguran da si gledao kosu. Možda si gledao čelo. A možda nešto treće jer sam skrenuo pogled. Prsti su se igrali.

Na trećoj stranici bio je muškarac bez gaća. Ja imam 14 a ti 13. Rekao si da ne voliš muškarce ili sam tako zaključio. Nisam video da išta izlazi iz tvojih usta, samo si gledao.

Moje stopalo ima veći onaj prst do palca. Tvoji palčevi su veći od mojih. Koprcaju se. Moja koža je bleda. Tvoja je tamna. Nešto si rekao ili mi se učinilo. Hteo sam da kažem ali reči nisu izlazile. Pogledom sam držao travu i bacao prašinu stopalima.

Na poslednjoj stranici bile su velike sise.

Kada se smeješ imaš rupicu na obrazu. Nemaš lepe zube. Smeješ se. Gledaš me u oči. Bez reči mi kažeš da ne voliš žene. Trčimo do crne kante. Tamo je poslednja stranica.

Ohne zu wissen warum

bleibe ich dir treu

Ohne zu wissen weshalb

Ich folge dir St. Leonard

Ohne zu wissen warum

Liebe ich dich

St. Leonard

Ich liebe dich

St. Leonard

Ich brenne

vor liebe

zu dir

Mein König

Mein Prinz

Mein herr

Ich liebe dich

St. Leonard

Vozim bicikl. Ulica je kao moja. Ima iste kocke. Po njima je teško voziti jer su ispupčene na onoj strani koja se vidi. Sive su. Liče na beton ali u stvari je kamen. Drveće je gusto. Kuće imaju crne prozore. Sunce nestaje kako se udaljavam od ćoška. Nikako ne stižem na drugu stranu. Umesto škole je bazen. Tamo su deca koja vrište. I ja sam dete.

Vozim BMX. Malo dalje imam 12. A još dalje 16. A onda imam 23 i svi drugi su stari. Babe imaju crne marame.

Ja vozim dedin bicikl zelene boje. Oni me gledaju. Kao da nemaju oči. Stavljam slušalice.

Udario sam u zid. Točak se iskrivio. Hteo sam da poletim. Ličio je na onaj na koji smo se penjali. U dvorištu je živela teta Tereska. Ponekad smo se penjali u krošnje. Skriveni lišćem gledali smo je kako piški. Ne znam da li je imala wc. Podigla bi široku suknju malo iznad članaka i postavila telo u čučanj. Gledala bi u kapiju i zid. Mi smo joj gledali u teme. Imala je sedu pletenicu smotanu u punđu. Onda bi ustala i starom crnom leve noge gurnula malo suve zemlje preko vlažnog mesta. Popela bi se uz stepenice. Četiri ili pet. Ušla je u kuću.

Sišli smo sa drveta. Moj točak je i dalje kriv. Ne možemo preko. Okrenuo sam se i više nije bilo nikoga.

Stajao sam gledajući mrak u oči.

Srušio sam zid.

a ti budi kakav si noću

ako se usudiš

ako si dovoljno slobodan

budi potresan

budi izvan sebe

bjesni

vrišti

od boli

od užasa

od radosti

samo ne spavaj dok se vrijeme rota o crnome krugu

Idemo. Nas troje ili četvoro. Guramo bicikle. Pa malo vozimo. Pa guramo. Vozimo. Guramo. Sunce prži. Teško je voziti kroz slojeve prašine. Sa desne strane su kukuruzi a sa leve suncokreti. Nakon četiri kilometra dolazi žito. Pa suncokret. Pa kukuruz. Pa sve to. Pričamo. Kao da vozim kroz prošlost ka budućnosti. Imali smo između 20 i 25 godina. Ne sećam se lica ali kao da znam kako se koje telo zvalo. Jedan je verovatno Kristijan. A za ostale nemam pojma. On je prvi.

Iako je na čelu u stvari je glup, ali ja ne volim da vodim pa mi je lakše da budem drugi, treći ili poslednji.

Točkovi imaju crne debele gume. Ramovi su žuti i zeleni sa crnim. Nešto piše velikim slovima. Ti nešto kažeš, pa on, pa još neko. Bole me noge. Imam kosu srednje dužine i zamagljeno lice. Sunce više ne prži već mesec. Kao na slici. Zvezde iznad polja. Nema drveća ni kuća.

Kristijan ima jake noge i čvrstu zadnjicu ali nosi ženske cipele jer ima velika stopala za svoj uzrast. Mama mu kupuje. Ona ima odrasla stopala.

Možda mu više ne kupuje cipele. Ne znam koliko imam godina.

Možda 10. Možda 20. Možda i manje. Naizmenično vodimo. Pravo. Stavljam slušalice. Ali nema muzike jer nemam aparat za reprodukciju zvuka.

Opet je dan i sunce prži. Ti si jedna osoba. Nemaš ime ni lice. Sećam se samo da si prijatno društvo. Prijateljsko. Kristijan se odselio kada sam krenuo u srednju. I više se nikada nismo čuli.

Sa 12-13 godina sam na betonu napisao KIK. Hteo sam da napišem KIKI, ali on je dolazio sa neslepog kraja ulice pa sam se sakrio iza đačkog poljupca koji je bio sasečen do pola. Nije bilo cveća, samo zeleno lišće i grančice. Došao je sa mamom. Imao je teget ženske cipele sa blagim špicem.

Na ulici više nema poljupca. Drveće je lepo ošišano. Kuća na slepom kraju je nova. Bogataška. Ni ja više ne živim tamo. Sunce prži. Znojim se. Vozimo kroz polje.

sandviken je kod mene

i švedska

oblaci su sivi

sand – kao pesak na engleskom i nemačkom

viken – kao vika, vrisak

peščani vrisak ili vrisak peska

ili vika peščanih zrna ili tako nekako

probaj nešto drugo

gleda me grob

sa pola kile hleba

sa spomenikom

bez urezanih slova